ХИЛАРИ КЛИНТОН НА КАВКАЗУ: НОВИ ИМПУЛС ЗА НЕСТАБИЛНОСТ НА ЈУЖНИМ ГРАНИЦАМА РУСИЈЕ

222

 

 

Пошто се истакла у току посете Норвешкој изјавама о улози Арктика у предстојећој деоби света, Хилари Клинтон је лепршаво одједрила на Кавказ. Та радна посета може да за регионалну динамику буде прилично важна. Без обзира на разлику у географским ширинама и поларни Арктик и кавкаски регион представљају несумњиву војно стратешку и економску вредност за светску империју која слаби те, како би задржала своју глобалну доминацију, она смишља све нове и нове комбинације. Треба да се каже да, како време буде одмицало, те ће комбинације све више бити повезане са тоталном деструкцијом и потапањем у хаос не само појединих земаља, већ и читавих региона, што се одлично види на примеру Сирије и Египта. Све то је врло актуелно и за земље Кавказа које преживљавају сложене политичке и социјално-економске трансформације, које су увучене у конфликтне ситуације различите по интензитету, а смештене су у географском комшилуку Ирана – циља бр. 1 следеће америчке агресије.

Све то је условљено, конкретно, повеликим јавним интересом за сусрете и изјаве госпође Клинтон, која се са свитом од стотинак људи (чиме је доказала вишезначност намера) залетела у своју „инспекцијску посету“ Кавказу. Познато је да Вашингтон, пошто је признао резултате парламентарних избора у Јерменији и прогласио их за „велики прогрес“, има намеру да од јерменског руководства, за узврат, захтева одговарајуће кораке по питањима Нагорног Карабаха, активирање јерменско-турског процеса преговора и, можда, нову акцентацију руско-јерменске сарадње по војно-политичким питањима. Као допунски аргумент може да се искористи и такозвана америчка „помоћ“ том региону, која у ствари уопште није толико значајна и која заправо служи интересима САД, а не оних који ту „помоћ“ примају. Подразумева се да парламентарци сваке суверене земље раде пре свега полазећи од националних интереса своје земље, али ипак могу на више начина да се осете и спољни импулси. Због тога је тешко а да се не примети информациона активност прилично познатог Ариела Коена који је учврстио јерменски „сепаратизам“ до традиције и који је, такође, саветовао свог државног секретара да јереванским саговорницима укаже на чињеницу да тесне везе са Ираном никако не иду уз пријатељске односе Јерменије са САД. Према мишљењу експерта, сусрети државне секретарке САД са лидерима земаља Јужног Кавказа ће отворити могућност за напредовање преговора о Карабаху, које он види искључиво као „ослобођење окупираних азербајџанских земаља“.

Интересантно је како су се изјаве господина Коена на невероватан начин поклопиле са новом диверзијом на северном делу јерменско-азербајџанске границе (села Бердаван и Чинари у Тавушкој области) у којој су са јерменске стране погинуле три особе, а пет их је рањено. Изгледа да уопште није било случајно да агенција ВВС подсећа да је до „путовања Хилари Клинтон у Јерменију дошло баш када је договор о прекиду ватре, који је на снази са Азербајџаном, јако попустио, а The New York Times препоручио државном секретару да странама обећа помоћ ради прекида конфронтације. Како ће се те препоруке остварити у ратним – „пољским условима“ – врло брзо ћемо сазнати, а све нам нешто говори да извештаји са јерменско-азербајџанске и карабашко-азербајџанске границе неће од тога постати ништа мање узнемирујући…

У току завршне конференције за штампу у Јеревану државна секретарка се вратила на питање везе између јерменско-турског „процеса“ и нагорно-карабашког, поново инсистирајући на тврдњи да тако нешто уопште и не постоји. Ту тезу, то је познато, активно оспоравају не само турски, већ и утицајни амерички политиколози, али ако већ нема значајнијих ствари које ће се понудити широкој публици, очигледно је – она се мора задовољити и нечим таквим.

У Грузији, која је пред следећим парламентарно- изборним циклусом, Хилари Клинтон је учествовала у низу званичних догађаја, и није заборавила ни да се нађе са представницима грађанског друштва и опонентима председника Саакашвилија, који одлази са чела државе 2013.године. Пошто је у Батумију отворила заседање билтералне комисије за стратешко партнерство она је изговорила све фразе које се уобичајено изговарају, а спољнополитички чиновник Ерик Рубин, који руководи Евроазијом, у интервјуу телевизијској компанији „Рустави-2“ у Вашингтону је посету госпође Клинтон Грузији назвао „врло важном“. Додао је да ће предмет преговора руководилаца спољнополитичког надлештва у Батумију бити „питања сарадње две земље у сфери економије, политике и безбедности“. По речима Темурија Јакобашвилија, грузијског амбасадора у Вашингтону, у току посете би требало да се „детаљно размотре сва питања у вези са безбедношћу земље, припремом споразума о режиму слободне трговине, као и низом других важних питања о сарадњи две земље“.

Међутим, политику „дуплог учешћа“1 нико није укинуо, и она и даље остаје ефикасан инструмент за реализацију спољнополитичког курса САД, чак и у оним државама у којима је, рекло би се већ, “све отето“. И мада се прекоокеанска гошћа ипак није састала са Бидзином Иванишвили (њу су заменили саборци из коалиције) ипак је састанак са представницима званично регистрованих грузијских власти одржан. Између осталог, као резултат тог сусрета лидер „Нових десних“ је са надом саопштио да је висока гошћа признала да постоје проблеми у вези слободе штампе и коришћења административног ресурса, а Давид Усупашвили, представник „Грузијске маште“, се позвао на њено обећање да ће организовати одговарајући мониторинг у предизборном и изборном периоду2. Како је познато, све иоле значајније политичке снаге земље се налазе под чврстим покровитељством америчких структура, те је вероватно непотребно додати да су се међу обезбеђењем милијардера и лидера „Грузијске маште“ нашли и одважни афроамерички секјурити3.

Када би се у томе којим су редом посећени јужнокавкаски главни градови тражила нека симболика, онда би могао да се направи закључак о важној улози коју Вашингтон даје Азербајџану. Састанци Хилари Клинтон у Бакуу су одржавани уз јако захлађење иранско-азербајџанских односа. Баку постаје важан партнер Вашингтона из кавкаско-каспијског региона и овде је лако сложити се са Александром Књазевом који подвлачи очигледно провокациону улогу невелике каспијске републике коју свом снагом милитаризују: „Тешко да је то искључиво баш иницијатива само Бакуа – превише се генијално слаже за сада хипотетички иранско-азербајџански војни конфликт са општом парадигмом престројавања Блиског и Средњег Истока, коју САД заједно са својим савезницима активно остварују“4. А ако се присетимо скорашње посете министра иностраних послова Израела А.Либермана Бакуу – слика постаје још више узнемирујућа.

Осим тога – улога Азербајџана за авганистанску логистику Северноатланске алијансе битно расте у зависности од тога како расту проблеми са Пакистаном. Према неким проценама сада преко азербајџанске територије пролази приближно 30% терета НАТО-а. Земља коју Каспијско море запљускује са истока има за САД значај и сама по себи, али и као стратешка веза са Централном Азијом, где се посебна пажња поклања стицању нових пунктова за везу у Киргистану, Таџикистану и Казахстану.

Азербајџан је, изгледа, рекло би се најскривенији међу свим прикаспијским државама по питању својих војних поморских снага, констатује Џошуа Кучера. Тек недавна куповина израелских противбродских ракета издаје намеру купца да најозбиљније што је могуће приђе питању учвршћивања своје одбрамбене снаге на мору. При том САД играју важну улогу у учвршћењу азербајџанских војно-поморских снага, тако што су му предале неколико патролних бродића, а и обучавају сараднике војно-поморских специјалних јединица, уз учешће познате фирме „Блеквотер“. Из дипломатских докумената Викиликса се дознаје да је Вашингтон више пута позивао Азербајџан да јача своје војно-поморске снаге, конкретно, ради осматрања Каспијског мора у свом сектору5. Државни департман САД разматра могућност за предају одговарајуће опреме, а можда и других врста наоружања6. Уколико се оствари давнашња жеља о оснивању војно-поморске базе у Актауу то ће не само у Каспијском региону, већ и наа Кавказу, створити принципијелно нову ситуацију.

Интересантна је и прогноза господина Коена према којој у Бакуу, осим дискусије о традиционалним питањима о „развоју демократије, установљавању законитости, обезбеђењу права и слобода човека“ Хилари Клинтон може да понуди помоћ Сједињених Држава у реализовању антитерористичког програма, који предвиђа и специјалне тренинге азербајџанских тајних служби. Као што се зна, „борба са тероризмом“ на амерички начин може да има врло специфичан карактер, што одлично знају, на пример, у Централној Азији, тако да ће суседи Азербајџана, уколико дође до реализације оваквих програма, морати на њега да реагују онако како треба. Наравно да то неће допринети стабилности јужних граница Русије, што одлично иде уз стратегију „хаоса којим се може управљати“, уз помоћ које САД, користећи политичку,социјално економску, етноконфесионалну нестабилност, намеравају да не дозволе да се у Евроазији формира снажан блок држава који не би био под њиховом контролом.

Питања „борбе са тероризмом“ су скренула пажњу госпође Клинтон у Турској, где је 7. јуна отворен помпезни међународни форум, чији су коопредседници управо Вашингтон и Анкара. Како се две стране „боре са тероризмом“ (уз логистичку подршку Грузије) ми директно гледамо у Сирији, и мало сумњамо да ће у најскорије време „борба“ да се настави до потпуне победе „Ал-Каиде“, што, уосталом, не обећава ништа добро пре свега баш Турској.

* * *

Према мишљењу „Њујорк тајмса“, повратак Владимира Путина у фотељу председника Русије може да компликује ионако сложену ситуацију у Закавказју – руски вођа, као, тежи да ојача руски утицај на постсовјетском простору, на уштрб НАТО-а и Европске уније. Запетљавање ситуације око Нагорног Карабаха заједно са новом улогом Грузије на Кавказу може да се посматра као ефикасно средство притиска на Русију и Иран7. Како време буде одмицало, то ће постсовјетски простор постајати простор експанзије САД-а, одлучног да по сваку цену дезавуише евроазијски вектор руске политике. Зато постојање и ефикасно функционисање алтернативних безбедоносних формата и ефикасно делујућих савеза (уз учешће Русије у њима као важног играча) има опредељујући значај.


 

1 «Политика двойного участия США» в России  // http://www.fondsk.ru/news/2012/01/21/politikadvojnogouchastijausavrossii.html

2 Партнерство водоизмещением в один катер // http://www.kommersant.ru/docy/1952352

3 რას მოასწავებს ივანიშვილთან ამერიკელი მცველების გამოჩენა? // http://geurasia.org/movlenakomentari/ivanishvilisamerikelimcvelebi/

4 Князев А. Ирано-азербайджанский конфликтный узел // Независимая Газета. 2012. – 4 июня.

5 Кучера Д. Азербайджан: "Евровидение" и гонка вооружений на Каспии // http://russian.eurasianet.org/node/59367

6 Joshua Kucera. Proposed Military Sale To Azerbaijan Raises Controversy In Washington // http://www.eurasianet.org/node/65489

7 Подробнее см.: Виктор Якубян. Предвоенная ситуация в Карабахе: спусковой крючок запустят к октябрю 2012 года? // http://regnum.ru/news/polit/1539684.htm

 

Родился в 1974 году в Тбилиси. 1996 г. Московский государственный педагогический университет. Эксперт Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института востоковедения РАН. С 2005 г. Российский аналитический центр "Фонд стратегической культуры"; эксперт, заместитель генерального директора (с 2009 г). С 2011 г. Научный сотрудник Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института Востоковедения РАН.