ХРИСТОС, СРБИЈА, РУСИЈА, ЕВРОПА: 2014, ГОДИНА МИСТИЧКИХ ИЗБОРА

208

 

 

 

 

 

У рату овом који сећање брише                                                             

Научите пјесан, то је избављење                                                         

                            Миодраг Павловић                                 

 

 

ИЗБОРИ У СРБИЈИ

                                                                                

У Србији  ће опет бити избори, на којима ће, по свему судећи, поново тријумфовати превара звана „Друже Брисел, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“. Опет ће нас уверавати да је ЕУ најбоља од свих могућих светова, и да „евроатлантске интеграције“ немају алтернативу.

„Мапа пута“ већ је зацртана, и она неће подразумевати никакве бољитке за Србију и њене грађане. Поразумеваће, међутим, промену свести. Све је то објаснио угледни србски етнолог, Драгомир Антонић:“Прочитао сам тезе о којима ће се, наводно, у Бриселу преговорати (чујеш – преговарати). Тезе упућују, а о томе и челници владе непрестано говоре, да морамо сопствену свест да променимо, колективно и појединачно. Питао сам пријатеље, психијатре, како се мења свест. Једоставно. У погављима или фазама – рекли су ми. Прва фаза: заборављање прошлости. Већ урађено (нико јавно не помиње Косово и Метохију,Косовску девојку, Цара Лазара, Милоша Обилића, комбинате, фабрике, термоелектране, акумулације…које је држава Србија изградила). Друго поглавље – испирање мозга. У току. Медији здушно раде на томе. Трећа и завршна фаза. Новостворене лажи прогласити за једину истину. Како ниједан пројекат не може успети у потпуности,јер увек има жилавих појединаца, за његову дораду и спровођење ангажују се невладине организације и органи репресије у својству контролора. Узгред, појединци који свести ни савести немају, промену неће ни приметити“(1,70).

Дакле, пут Србије и Срба у ЕУ биће пут брисања свести. И то пре свега заветне свести. Јер, Срби су народ Косовског Завета и опредељења. А шта то значи у историји?

                                                                                          

СУШТИНА КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Завет са Христом јесте оно што Србе чини народом хришћанским и народом европским, у најбољој традицији Старог континента: вере јерусалимске, философије јелинске и правне свести римске. Taj Завет значи борбу за Божанску правду и истину, без обзира на тренутне земаљске користи и привиде утопија које се подмећу уместо вечног и непролазног. Данас се Србима нуди да се одрекну Христове Истине зарад утопије која се већ руши.                                                                                                                   

У дане ове, Русија се опет диже као православна држава, спремна да брани најдубље хришћанске вредности своје традиције и културе,која је, у дубинском смислу, и наша традиција и култура. И зато, баш зато, Србију као логорашицу терају да усиљено маршира ка ЕУ, што даље од Русије и свог идентитета. Али,то им,наравно, без обзира на партијске изборе, неће лако поћи за руком. Јер, наши суштински избори су мистички.                     

 

НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ

Зато,и баш зато,  ништа битно не смемо заборавити. Ове, 2014. године, навршава се сто година од када је, нихилистичким духом натчовека опијена, германска Европа ударила на Србију да је сможди. (Та иста, германска Европа,  убијала је,1941, по Хитлеровом наређењу, сто Срба за једног Немца; та иста, германска Европа, ове, 2014, жели да оптужи Србе за почетак Првог светског рата, и тражи од нас да, пре но уђемо у ЕУ, „променимо свест“). Пре сто година,  словенска православна Русија устала је да брани своју балканску хришћанску сестру. Цар Николај је ушао у рат, иако је знао да Русија није довољно спремна за светску војну. О томе колика је била улога цара Николаја у историјској судби србској, говорио је Свети Николај Жички: “Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?/…/Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству Небесних жртава и Евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан  то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“(2,151-152).                                                    

 

КОСОВСКИ КРСТ ЦАРА МУЧЕНИКА

Године 1896, Драгиња Петровић, угледна хришћанка из Београда, супруга Станојла Петровића, прво активног официра, а касније државног чиновника, послала је, уочи крунисања последњег руског цара из династије Романова, велики дар Србије и српског рода наследнику престола Трећег Рима. Архимандрит Платон записао је о каквом је дару реч:“Преко пријатеља својих, она је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година чувала један историјски свети крст. То је био крст од Часнога дрвета (Крста Христовог), а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашега кнеза Лазара. /…/ Зато, преко родољуба, откупи одмах, од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички израдише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем.“

Крст је Драгиња Петровић, иначе ктиторка цркве на Новом гробљу у Београду,однела поглавару Цркве у Србији, митрополиту Михаилу,  који га свечано освештао на дан Светих Константина и Јелене, 21. маја 1896, да би, пошто је десет дана боравио у Саборној цркви у Београду, где су га побожни Срби целивали, био послат на дар младом императору Николају, на дан његовог крунисања. Драгиња Петровић му је крст послала уз пропратно писмо, у коме је, између осталог, стајало:“Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити овај свети Крст на данашњи велики  дан Светог Крунисања и миропомазања Вашег, од љубави Српкиње Православне и у име свију Срба, који гаје оданост и љубав према Русији. Овај је Крст (само дрво) нађен на пољу Косову,где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи свету веру Православну, свој народ и своју државу од Агарјана. /…/ И Србима ће синути Сунце правде, помоћу милости Монарха Руског – Првог Словенина./…/Падам на колена пред Престолом Вашег Царског Величанства и подносим ово Свето Знамење из велике љубави према цару целе Русије – свагдашњем заштитнику Српскога Народа“(3,156-164).

Под овим крстом, Цар Мученик кренуо је на своју Голготу. Последња икона пред којом су се Свети Романови молили, у ноћи између 16. и 17. јула 1918, била је копија заветне иконе Срба – Мајке Божје Тројеручице Хиландарске. „Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога“, рекао је Свети Јован Кронштатски.

                                                                                          

КО ЋЕ ПОБЕДИТИ НА ИЗБОРИМА У СРБИЈИ?

На изборима, оним заветним, а не овим циркуско – политичким, победиће они који буду уз Христа, „Бога словенских очајника“ (отац Јустин Поповић), „рускога Христа, славјанскога Христа“ (Тин Ујевић). Јер, на тим изборима гласају и наши свети преци, и то се никада не сме заборавити. Руски религиозни философ Симон Франк у тексту "Мртви ћуте" каже: "Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања".

Преци ће нам судити. И потписнику ових редова, и сваком читаоцу, и сваком Србину под капом небеском, без обзира да ли је он покушао да побегне од Србства и да се сакрије у мишју рупу „евроатлантских интеграција“… Нико се не може сакрити од предака који су нам предали Завет.

А да бисмо на том Суду Божјем били с десне стране Праведног Судије, узнастојмо да се вратимо Косовском Завету, који је утемељио Свети Сава, увенчао Кнез Лазар, а пре сто година запечатио, крвљу својом и деце своје, руски цар Мученик Николај Други Романов!                                                                                                

                                        

 

НАПОМЕНЕ:                                                                                                 

1. Драгомир Антонић:Мењајте свест – по фазама или поглављима, како вам воља, „Печат“, 303/ 2014.

2. Свети владика Николај: Три српска мученика:Димитрије, Дража и Милан, Лио, Горњи Милановац, 2014.                                        

3.Ксенија Кончаревић:Косовски крст Цара Мученика, у зборнику:Небеска Србија/ Примери побожности код Срба – како су Срби служили Христу? Манастир Светог архиђакона Стефана, Сланци, 2012.

4. Царство Божије и царство празнине/ Православље и Њу Ејџ, Светигора, Цетиње, 2000, стр. 428-429

 

Фото http://www.1389.org.rs/ne-eu-za-savez-srbija-rusija.html