HRVATSKI KLEROFAŠIZAM – Бečki temelj

148
https://www.jutarnji.hr/globus/Globus-komentari/ivo-goldstein-razbija-mit-koji-se-provlaci-od-drugog-svjetskog-rata-kako-su-desni-ekstremisti-izmislili-vezu-izmedu-ante-starcevica-i-ante-pavelica/7299904/

Када се Аустрија 1815.године поново дочепа далматинских и крајишких покрајина које су биле у саставу француских ИЛИРСКИХ ПРОВИНЦИЈА, суочава се са чињеницом да су идеје француске буржоаске револуције доспеле и до крајишника, који су били вишевековни одани „царски људи“, на које се рачунало као на силу која извршава свако царско наређење. После Наполеонових ратова, као вишенационална царевина, Аустрија се суочава са социјалним и националним превирањима, где све више јача изразити угарски сепаратизам, и растући талијански иредентизам.

Када мађарски политичари предвођени Лајошом Кошутом затраже од Бечког двора да се издвоје у самосталну државу у границама некадашње Угарске краљевине, која се после Мохачке битке добровољно прикључила царевини у страху од претеће отоманске окупације, бечка дворска управа систематски брутално гуши такве намере.

Револуционарна превирања 1848.године у Европи, Мађари су искористили да подигну оружани устанак који захвата широке слојеве, угрожавајући царевину у њеном темељу. Опијени победама Мађари чине кардиналну грешку, и јавно проглашавају да су сви народи у будућој угарској краљевини „политички Мађари“, тако гушећи право других народа да се артикулишу као и они сами, те потом договоре о будућем заједничком суживоту. Срби, угрожени претећом мађаризацијом пружају оружани отпор и добивају подршку од тадашње кнежевине Србије, јер кнез Александар Карађорђевић дозвољава да војвода Стеван Шупљикац формира добровољачке јединице у Панчеву, у чијим су редовима били бројни официри и подофицири српске народне војске.

Овај настали мађарско-српски сукоб користи бечки двор да намерно ангажује крајишке пукове у којима су већински војници Срби, да одбрани Беч од побуне грађана који траже социјалну правду, а потом их окрене против мађарских устаника, под командом царског пуковника Јосипа Јелачића, који ће бити награђен именовањем за бана у Хрватској и Славонији.

Пошто је RKC првосвештеник у Загребу одбио да га благосови за ту дужност, то је учинио српски патријарх Рајачић, који је дошао из Сремских Карловаца, да се то обави.

Царска управа је формирала Војводство српско са седиштем у Новом Саду, како би експлоатисала војнички пораз Мађара, изазивањем раздора међу народима у делу некадашње Војне крајине који се звао Темишварски генералат!

Суочени са чињеницом да млади Михајло Обреновић има добре односе са мађарским политичким вођама, бечки самодршци убрзо укидају српску аутономију у Војводини како би зауставили процес националног сазревања Срба, и евентуалну намеру обнове српске државе на целокупном етничком простору, јер је Михајло планирао будући балкански ослободилачки рат и ослобођење од отоманске окупације и Румуна, Бугара и Грка, уз изразиту реформу кнежевине Србије, као европске државе!

Зато се аустријски министар БАХ досети, да превентивно у крајинске крајеве почне плански да упућује младе нежење, чиновнике Аустријанце, Мађаре, Пољаке, Чехе, Словаке, Немце, те их назваше Бахови хусари, као верне чуваре поретка и одане католике, који су у местима управних средишта (срезови, општине) пустили корење, јер су се женили домаћим католкињама, најчешће у православним срединама које су под утицајем Карловачке митрополије у Сремским Карловцима, чији су свршени богослови били носиоци духовног, али и културног живота у својим парохијама. Бахови хусари су тако постали стожер отпора јачању српске духовности, иако су Срби и даље били верни „царски људи“, али не и католици, а дуговремени покушај њиховог унијаћења потпуно је пропао у време Наполеонове Илирије.

Стварање прве политичке странке код Хрвата, које су покренули студенти (углавном) правног факултета са намером да се артикулишу као политички чинилац, али и да зауставе нараслу германизацију и мађаронизацију хрватског становништва које није имало никакву заштиту у RKC, јер су тадашњи првосвештеници били странци, а домаће ниже свештенство није показивало интерес за социјална и сталешка питања хрватског становништва.

У самом иницијативном одбору будуће странке били су и потомци Бахових хусара, који су се захваљујући мајкама, теткама, бакама, већ осећали најчистијим Хрватима, који су позвани да просвете прости „пук“ (назив за народ), углавном неписмен. Један од таквих најрадикалнијих био је Еуген Кватерник, кроатизовани Немац, који ће уз студента филозофије Анту Старчевића бити spiritus movens будуће политичке странке.

Бечки кругови на власти, нису радо гледали на ту револуционарну идеју, тежећи да у вишенационалној царевини имају што мање међунационалних трзавица, већ озбиљно оптерећени нараслим угарским сепаратизмом и талијанским иредентизмом!

Високи црквени кругови су такође неповерљиво гледали на ту намеру младих високошколаца да просвећују „пук“, који покорно и послушно прима поруке својих РКЦ душобрижника на недељним мисама у жупним богомољама! (Жупа је црквеноадминистративна јединица RKC, која одговара парохији СПЦ.)

Стварањем Двојне монархије, нагодбом са мађарским политичарима 1867.године, бечки двор је плански Војну Крајину доделио Угарској, тако повећавајући број Срба у тој држави, што су католички свештеници доживели као претњу свом повлаштеном положају.

Ипак, бечки двор ће тек 1881.године развојачити Крајину и прикључити је цивилној угарској управи, а до тада је већ нетрпељивост између Хрвата и Срба постала изразита, нарочито током владавине бана КУЕНА ХЕДЕРВАРИЈА који се трудио да мађаризује Хрватску и Славонију, натурајући мађарски језик као службени на железници и пошти као државним институцијама. Куен је плански запослио крајишнике као жандаре, те се тако демонстранти у градовима сукобљавају са њима, притом их доживљавајући најпре као Србе, а не службенике режима.

Чланови странке HSP (ХРВАТСКА СТРАНКА ПРАВА), злонамерно подржавају такво примитивно реаговање хрватских маса, зато што упорно натурају став да су Срби у Хрватској и Славонији „политички Хрвати“, те немају право на самостално политичко артикулисање и делање! Уље на ватру, злонамерно је долио страначки првак Анте Старчевић, који је молио кнеза Михајла Обреновића да га прими у државну службу, написавши своју молбу ћирилицом! Међутим, како је био у лошим односима са пештанским и бечким властима, не желећи погоршање односа са моћном Двојном монархијом Михајло није примио младог професора, који ће увређен почети отворену антисрпску кампању иако му је мајка Српкиња, пишући расправе о Србима као „нижој раси“ који загађују хрватски етнички простор, угрожавају царску веру, и отежавају сваки прогрес!

Иако је до тада био у лошим односима да свештенством RKC, они већински подржавају такве његове ставове, и тако настаје почетак систематске антисрпске кампање у хрватском друштву, коју подржава и бечка и пештанска власт!

Старчевић ће временом све више тонути у душевно растројство, док не заврши у бечкој умоболници, а у странци долази до раскола. Већински део чланства се сврстао уз Јозуу Франка, покатоличеног Жидова који заговара системски обрачун са Србима, нарочито после 1900.године,после одржавања Првог хрватског концила који ће бити исходиште будућег хрватског клерофашизма у XX веку!

Потомци Бахових хусара у том клерофашизму имаће истакнуту улогу, која заслужује да се расветли, јер се о хрватском клерофашизму и његовом страшном учинку није благовремено објективно формирао критички став због штетне политичке утопије назване југословенство, која ће у две заједничке државе замаглити истину о хрватском геноциду у XX веку!