ПОРУКЕ ПРОФЕСОРА ЖИВОЈИНОВИЋА
Да прескочимо 19. век, кад је Велика Британија свим силама радила на томе да мртвачка Отоманска империја влада и даље, да се православни – на челу са Србима – не би ослободили, и да не би склопили савез са Русијом. Сетимо се британске улоге у Првом светском рату, коју је прецизно описао наш велики историчар Драгољуб Живојиновић, изложивши претходно све потребне доказе у својој књизи о Солунском фронту, „Невољни ратници“: “Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас./…/ На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском./…/ Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету./…/ Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама./…/ По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена/…/ Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.“(7)
Толико о британским „савезницима“ 1914-1918. године.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА И У РАТУ
Између два светска рата, Велика Британија је наставила србомрзачку политику, заснивајући је, између осталог, на ставовима једног од својих интелектуалних лумена, Ситона – Вотсона, који је сматрао да су Хрвати прави ЕУРОПЕЈЦИ, што треба да доминирају Југославијом. О Ситону – Вотсону и његовом кроатофилству у својој драгоценој књизи „Дух самопорицања“ писао је Мило Ломпар.(8)
Професор Ломпар нас подсећа да је престолонаследник Александар морао да убеђује овог „пријатеља Југославије“ да Србија не намерава да буде руска провинција. Још 1913. тај „џентлмен“ каже да би „тријумф великосрпске идеје значио тријумф источне над западном културом“. Другом приликом је додао да је то „један резултат којим бих ја, као неко ко верује у западну културу, био дубоко ожалошћен“.
Године 1944, србски правник и политичар Михаило Константиновић је разговарао с дотичним Ситоном-Вотсоном: „Некако смо дошли дотле да је он рекао како је Југославија била српска и пошто су Срби имали бирокрацију, они су све били запосели. Ја сам то једва дочекао и онда почео да се обрачунавам са тим ’вестима ни од куда’. Изнео сам му податак (царине, жељезнице, Државна хипотекарна банка, матуранти, учитељи, путеви нови, итд. итд.) из чега се видело да је Југославија била више искоришћавана од Хрвата и Словенаца него од Срба.“
Није разуверио Ситона – Вотсона. Знао је он то, али је мрзео Србе.
Зар је онда случајно што су између два рата Енглези увек били на страни Хрвата и што су натерали кнеза Павла да 1939. године створи Бановину Хрватску, која је постала основа усташке НДХ? Зар је случајно што су нас баш из Лондона гурали у 27. март 1941, знајући да нам неће и не могу помоћи? Баш зато ми данас, ако имамо имало мозга, у 27. марту морамо да, како каже Зоран Чворовић, пажљиво разликујемо британске паре дате њиховим агентима међу Србима од нашег народног етоса, који је устао против пакта са Хитлером, не очекујући ништа осим елементарног поштења за које „наши“ британски „савезници“ никад нису били способни.
Зар је онда случајно што је Анте Павелић, како је открила Смиља Аврамов, био британски агент?(9)
Британски историчар Гај Волтерс је јасан – Британци и Американци су, после рата, штитили Павелића, и омогућили му да побегне пред лицем правде.(10)
СЛУЧАЈ ДРАГИШЕ ВАСИЋА
Можда је неко заборавио, али ја нисам – велики србски родољуб, херој из балканских и Првог светског рата, један од оснивача Српског културног клуба и један од оних који нису, 1941, побегли у Лондон, него се придружио ђенералу Дражи у борби против окупатора и 1945. погинуо од усташа (Драгиша Васић, погодили сте!) за време рата свима је говорио шта мисли о Енглезима. Међу узроцима његовог сукоба са Стеваном Мољевићем, другим равногорским интелектуалцем, био је управо Васићев став према Лондону. Када је, у Црној Гори 1942, покренут лист „Равна Гора“, Мољевић, англофил, хтео је да један број посвети Енглезима као савезницима Југославије. Васић каже: “Ја сам се томе одлучно супротставио. Објашњавао сам да Енглезе сматрам гробарима нашег народа и да их због тога мрзим до те мере да ћу, у ослобођеној земљи, свим силама настојати да оснујем катедру на којој ће се неговати и изучавати мржња према Енглезима. Исто тако, рекао сам му да ћу све мале народе настојати да ангажујем у борби против њих. /…/Док ја чиним напоре да нађемо заједнички језик са Русијом и покушавам да нам обезбедим њену подршку, Мољевић сматра и тврди да нам је ослонац на Енглезе и Американце више него довољан, па према томе да је мој посао јалов и штетан.“(11)
Зато су Енглези свим силама настојали да уклоне Васића из Дражине околине, у чему су и успели. Њихов пуковник Бејли о томе јавља претпостављенима: “Васић је одбио да промени своју политику, и као резултат долазећих разлика са Михаиловићем, ми смо били у стању да осигурамо његово удаљавање рано овог лета./…/Он није опасан и ја мислим да он може да буде избрисан као будући политички фактор.“(11)
И онда су Енглези одгурнули Дражу и бацили нас у наручје Броза.
ЧЕРЧИЛ И СРБИ
Пре свега, никад се не сме заборавити да је Черчил устоличио Тита, уништитеља србског народа. Наш велики историософ, Марко С. Марковић, у својој књизи „На смрт осуђени“, види дубоку унутрашњу логику у Черчиловом поступку. „Највећи Енглез свих времена” (таквим су га прогласили сами Енглези) није случајно окренуо леђа краљу Петру Другом и ђенералу Михаиловићу, него је поступио у складу са вековном политиком римокатоличко-протестанског Запада према православном Истоку. Јер, Ватикан и Лондон су „со соли“ противправославне западне мржње према нама. Ево шта о томе каже Марковић: „Ми полазимо од претпоставке да је основни покретач Черчилове политике према нама био страх и то страх од Словена уопште, а од православних Словена напосе, страх од словенске генијалности, виталности и жилавости. У томе комплексу српски народ је био изабрана жртва Черчилове дискриминације не само као словенски и православни народ него као изванредан и готово изазивачки пример животне способности Словена. На први поглед може изгледати смешна и бесмислена сама помисао да би премијер моћне Британске империје могао страховати од Срба. Али није ту реч о некој политичкој, још мање стратешкој опасности. Черчилу, умном човеку, било је добро познато да су Срби англосаксонски пријатељ и да никако не могу угрожавати Запад. Нешто је друго било посреди. Српски народ му није сметао као противник Запада него баш због тога што је за невероватно кратко време достигао Запад. За непуни век, Срби су у културном смислу постали равни старим народима Запада, дали писце, научнике, историчаре и уметнике који су могли да се мере са западним, а уз то показали велику државотворну вештину и беспримерну борбеност. У Првом светском рату Срби су изгубили отприлике једну четвртину свога становништва, а у Другом једну петину, па су оба пута задивили свет својом неустрашивом борбом, а између два рата још више напредовали. Као такав, српски народ је у Черчиловим очима морао бити отеловљење словенске опасности, живи доказ да западни народи не могу бити мирни и безбрижни доклe год постоји ма и један словенски народ слободан.”(12)
А нетрпељивост коју је Самјуел Хантингтон дефинисао као „сукоб цивилизација” потиче одавно. Марковић цитира Достојевског који је тврдио да су људи Запада православне Русе и остале Словене увек доживљавали као „туђинце своје цивилизације, дошљаке, самозванце”.
Запад никад неће пристати да учествујемо у изградњи њихове цивилизације јер тај исти Запад живи од пљачке и насиља над другима и другачијима од себе. Зато није чудно што тек сада постајемо свесни због чега су Коча Поповић и Владимир Велебит у Титово име склапали споразум са НАТО-ом, зашто је Тито добијао пријем код краљице Елизабете и америчку војну помоћ, и зашто нико на Западу није хтео да чује вапаје прогоњених под Брозовом диктатуром. Није чудо ни то што су нас Англоамериканци бомбардовали 1995. и 1999. године, као што су то чинили и 1944, нити нас изненађује што нас је Дејвид Гомперт, експерт Савета за међународне односе, називао „вирусом који треба уништити”, и што смо у Хагу оптужени за сва зла овога света…
Све је то могло да се слути крајем Другог светског рата, када је Черчил одлучио да нам наметне Броза као вођу. Наравно, зато је „симпатично-симптоматични“ принц Чарлс приликом говора у Скупштини Србије „заборавио“ да помене да је Владика Николај био најдубље разочаран у британску подршку Брозу и срамно окретање леђа ђенералу Михаиловићу и Србима. Као што је „заборавио“ и да је Космет, на коме је посетио НАТО окупаторску војску, саставни део Србије. Али, Срби то не заборављају, без обзира на британског„манџуријског кандидата“ Вучића & гласачку му машинерију.
А потписник ових редова, пљујући, макар вербално, у њушке попут Черчилове, Тонија Блера и Педија Ешдауна, понавља, са трагичним Драгишом Васићем, са његове катедре високо уздигнуте у нашем историјском памћењу: “Жари, пали, удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу.“
УПУТНИЦЕ:
1. Џејмс Кер Линдзи: Србија боља под СНС-ом него ДС-ом, Сведок“, 8. март 2016, стр. 16-17
2. http://borbazaveru.info/content/view/958/52/ 3.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:595987-Princ-Carls-i-Kamila-u-poseti-manastiru-Kovilј
4.http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2054768-princ-od-velsa-posetio-komandu-nato-snaga-na-kosovu-foto 5.http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/2248837/Princ+Čarls%3A+Velika+Britanija+podržava+mir+u+regionu.html
6.http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2049305-iznenadili-beogradjane-princ-carls-i-kamila-prosetali-kalemegdanom-i-ucili-srpsku-istoriju-foto 7.http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/engleska-nikad-nije-bila-prijatel-srbije/ 8.Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, Београд, 2015.
9.http://www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-uce-o-zlocinima-nad-srbima/
10. http://globus.jutarnji.hr/svijet/churchill-je-spasio-pavelica
11. Др Коста Николић: Национално – политички рад Драгише Васића у Другом светском рату, Живот и дело Драгише Васића, Музеј рудничко – таковског краја, Горњи Милановац, 2008, стр. 149, 150
12. Марко С. Марковић, На смрт осуђени/Српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт, Хришћанска мисао, Београд, 2004, стр. 125
