„Рат није ништа друго до политика
продужена другим средствима”
— Карл фон Клаузевиц
Напетости које су се вратиле на Западни Балкан на најопаснијем су нивоу још од краја ратова из ‘90-их година прошлог века, изјавио је премијер Србије Александар Вучић за италијанску „Републику” и истакао да већ месецима на то упозорава и канцеларку Ангелу Меркел и премијера Матеа Ренција и друге европске званичнике. (1*)
Овакве и сличне изјаве премијера Србије и његових истомишљеника се дозирају у српским медијима и некако као сендвич слажу и уклапају са изјавама о економском просперитету, повећању плата, отварању нових радних места на незауставном путу ка ЕУ. Дакле, са једне стране имамо напетости, тензије, предконфликтно стање, оптужбе на рачун Србије а са друге стране пораст производње, запослености, суфицит и просперитет који води ка светлој будућности. Тако да ово прво није толико битно јер ту је канцеларка Ангела Меркел и други европски душебрижници који воде рачуна да мир на Балкану нема алтернативу. Све се то крчка у истом медијском лонцу над којим бди премијер Вучић и само он зна колико чега иде у лонац и којим редоследом, и како ће из тог лонца коме и колико сервирати.
Зар је могуће да је толика кратковидост премијера Вучића и стручних тумача његових изјава, „доктора“ Стефановића, Вулина и Дачића, да не виде опасност која се незаустављиво приближава Србији и Републици Српској, а то је РАТ. Ако у својој изјави констатује да је ситуација иста као ’90-тих година, а која је, знамо, завршена грађанским ратом у СФРЈ, како ће се онда та иста ситуација завршити данас? Не мисли ли премијер да ће нам стварно помоћи политички истрошена и одлазећа Ангела Меркел и западни пријатељи како је често знао да каже, при том истичући, као посебног пријатеља, баш њу у први план? Колико још процената Срба треба да нестане да би се схватило ко нам је пријатељ а ко није?
Уколико само делимично анализирамо предходни грађански рат у СФРЈ суочићемо се са подацима који нису ни мало охрабрујући. Узмимо Републику Српску за анализу и сагледајмо следеће чињенице:
- Републику Српску је бранило 80.000 до 100.000 војника, око 300 тенкова и преко 800 артиљеријских оруђа.
- На простору БиХ живело је 752.000 Срба или 31% (попис 31. март 1991. г.)
- Број српских жртава од 1992. до 1995. године износио је око 23.000 (подаци Хашког трибунала).
- Војска РС водила је рат на три фронта, са Армијом БиХ, ХВО и снагама НАТО (од 1995. године).
- Српске снаге (ВРС), од самог почетка рата, биле су инфериорне у људству у односу на муслиманске и хрватске војне формације а такође су се нашле и у неповољном геостратешком положају у односу на супротну страну.
- Војска РС је имала помоћ од добровољаца из Србије и православних земаља (Русије, Грчке и Румуније) а супротна страна од запада и исламских земаља (Азија и Африка). Однос пружене помоћи и подршке зараћеним странама, у људству, наоружању и војној опреми као и новчана помоћ, био је у корист Муслимана и Хрвата.
- Медијска подршка је била знатно већа у корист Муслимана и Хрвата.
- Подршка снага НАТО од 1995. године само је повећала борбену моћ А БиХ и ХВО.
Анализом само ових чињеница можемо закључити да је српски народ опстао и није више страдао у БиХ само захваљујући релативно доброј организацији војске, храбрим и професионалним кадром који ју је водио и свакако знатном предношћу у наоружању и војној опреми која је наслеђена од ЈНА и ТО (Територијалне одбране). Српски народ у БиХ нису сачували пријатељи са запада нити чињенице да Срби нису изазвали рат, транспарентност или мирољубива политика, већ војска, помоћ и подршка правих пријатеља. Тако је било тада, тако ће бити и сада.
Разлози за распад СФРЈ и рат нису створени преко ноћи, они су написани још у Дрездену 1928. године на четвртом конгресу КПЈ, то сада знају и „врапци на грани“, само је требао повод за рат. Тада је то био Милошевић а данас је Додик и референдум. Рат је почео у Хрватској против ЈНА и Срба а данас, када нема ЈНА и Срба у Хрватској, можемо закључити где ће почети: свакако у БиХ и опет против Срба. Разлог постоји, а то је брисање Републике Српске са мапе БиХ и даље отимање територија Р Србије. Дакле разлог се зна, а повод се тражи. (2*)
„Напетости су се вратиле на Западни Балкан“, према анализи премијера Вучића. Не нису се оне вратиле већ нису ни престајале од завршетка рата, само што их је премијер тек сада сагледао. Да ли је свестан свих чињеница које су у овом чланку наведене? Сигурно јесте, ако је судити по његовом забринутом изразу лица. А да ли ће нешто смети и хтети да предузме ради спречавања овог опасног стања можемо само да нагађамо – или можда и то знамо.
Дакле, ескалација сукоба је на помолу, све чињенице говоре да је рат неизбежан и десиће се у БиХ. Каква је сада ситуација и однос снага у региону;
– Војска РС од 2006. године више не постоји (једна пешадијска бригада РС која је у саставу Оружаних Снага БиХ је маркетиншки трик њених твораца и далеко од онога што би представљало озбиљну оружану силу).
– Због веома лошег економског стања у БиХ и РС већи део младих људи пресељен је у иностране земље ради материјалне добити. Онај други део младих који је остао, војно је неспреман јер је укинуто редовно служење војног рока.
– Војска Србије не може да пружи помоћ јер нема снаге а нити средства да одбрани своју територију. А како премијер Вучић није пружио подршку РС око референдума, можемо претпоставити како би, тек, изгледала војна помоћ. Можда би добровољци могли да помогну. Видели смо како су прошли они који су притекли у помоћ браћи у Новорусији. Тај срамни закон о забрани регрутовања добровољаца из Србије ће се односити и на оне који би пружили помоћ РС.
– У последњем рату у СФРЈ тражили смо руску помоћ али нисмо могли да је добијемо из познатих разлога; сада када нам Русија нуди, Србија се не усуђује да је прими.
– Једина искра наде долази опет из Русије. Сусрет председника Путина и Додика и подршка Русије референдуму у РС даје наду да Срби овај пут нису више сами. Али тај пут којим мора да се иде треба да прихвати и Србија. Да ли она то хоће и сме, одлука је на премијеру и Влади Србије.
Жарко Пецић – пуковник Војске, пензионисан 2005. године.
Рођен у Трстенику 1953. године,
– средњу војну школу, смер артиљерија завршио у Задру 1972. године,
– Војну Академију завршио 1976. године у Београду,
– Генералштабну школу завршио 1992. године.
Након завршетка Војне Академије службовао у Македонији 5 година, а до пензионисања у Београду.
Развојни пут у Војсци ишао је узлазном командном линојом од командира вода до начелника штаба бригаде. Последњих 7 година службе провео у Генералштабу на руководећим дужностима, а у пензију отишао са положаја Начелника одељења за оперативно-штабне послове у Управи за школство и обуку.
Учесник последњег грађанског рата у Југославији од 1991. до 1995. године као и у одбрани од НАТО агресије на СРЈ 1999. године.
Први је официр ЈНА који је, средином 1991. године, добровољно отишао у рат на простор Хрватске ради заштите српског народа од усташког терора.
Одликован је ратним и мирнодопским одликовањима од који су најзначајнији:
- Орден за храброст, 17.01.1992. године,
- Орден витешког мача првог степена 16.06.1999. године.
слика http://www.intermagazin.rs/bakir-priziva-rat-hoce-li-biti-rata-u-bosni/
