Завршен је још један чин комедије која се зове „Преиспитивање плафона државне задужености САД“ који се у Вашингтону игра већ неколико деценија. Скоро три недеље централну тему светских медија представља криза буџета САД и могући банкрот државе. Истовремено су разматрана два проблема: непостојање државног буџета у САД од 1.10.о.г. и долазак до лимита до кога су била могућа нова државна задуживања. Тек касно увече 16.октобра по локалном времену представнички дом Конгреса САД је одобрио компромисни пројекат буџета, који је дозволио да се плафон државне задужености подигне и да се на тај начин избегне технички банкрот, као и да се обнови рад владиних институција. За пројекат закона је гласало 285 конгресмена, против њега – 144. Пре тог датума, такође 16.октобра, тај документ је одобрио Сенат САД.
Главна идеја представе: Америка може, и треба да се задужује све више. Ту идеју су масе потпуно прихватиле. Људе су убедили да за кризу буџета нема друге могућности. Јер, ако се подигне плафон, влада САД може и у самој земљи, и ван њених граница, да размести нову партију државних папира, да добије новац који јој је потребан и преко тих нових „инјекција“ да формира федерални буџет. Питање: да ли треба, или можда никако не, да се плафон државног дуга подигне још више, уопште се не поставља… Сви спорови и дискусије се врте око појединачних питања. Колики може (треба) да буде нови плафон задужености? Шта републиканци могу да исценкају уколико се сложе да се плафон задужености подигне? А да можда плафон не треба укинути, већ само дозволити да задуженост државе расте колико јој воља?
Потребу да се подигнеплафон задужености САД као државе признају обе најважније партије Америке, али хитно преиспитивање задужености државе захтевају и банкари Волстрита, и банкари лондонског Ситија. Тим позивима су се придружили Кина и Јапан, који поседују америчке државне папире у укупном износу од око 2,4 билиона долара, те се плаше да ће ти папири изгубити од своје вредности. И агенција „Фич“ која се бави утврђивањем рејтинга се такође огласила, тако што је упозорила да може доћи до снижења рејтинга Америке. И Међународни монетарни фонд упозорава да треба да се изврши преиспитивање границе задужености, јер у њему претпостављају да такозвани „технички банкрот“ у односу на постојеће обавезе владе Сједињених Држава може да испровоцира светску финансијску кризу, што је такође тачно.
Има и опонената. Они критикују политику повећања државне задужености и при том скрећу пажњу да државна задуженост последњих деценија расте по експоненту. Уколико се прошле тенденције промена државног дуга екстраполирају на средње- и дугорочну перспективу – америчка економија би требало да се распадне. Државни дуг представља резултат неизбалансираног федералног буџета. Величина државног дуга САД у било ком тренутку времена представља растући резултат дефицита и профицита буџета од свих претходних година. Током историје федерални буџет Америке се није само једном сводио на дефицит. Међутим, после таквог периода је наступало време профицитних буџета, захваљујући чему су САД успевале да исплате део државног дуга. На пример, Америка је од краја 1930-х година до средине 1940-х, имала велике дефиците државног буџета, што је било условљено вишекратним растом војних трошкова. Државни дуг је незауставиво растао. Ако је 1930.године он износио 16,6 БДП-а, 1940. је већ износио 52,4% БДП-а, а 1946. је постигао рекордни (за сада непревазиђен) ниво од 121,2% БДП-а. Свођење свих буџета са профицитом после Другог светског рата Америци је дозволило да почне равномерно да снижава релативни ниво задужености државе: 1950. она је износила 94,0%, 1960. – 56,0%, а 1970. – 37,6%.
Међутим, од краја '60.година Америка је ступила у фазу хроничног буџетског дефицита. Он је био испровоцирани ратом САД у Вијетнаму и брзим растом војних трошкова. Доласком Регана у Белу кућу Вашингтон је прогласио нову економску политику, коју су доцније назвали „реганомика“. У тој политици као важан елемент се нашао управо пораст државне задужености. Ако је 1980.године државни дуг САД износио 909 милијарди долара, 1990.године је он већ износио 3206 милијарди, односно повећан је 3,5 пута. Релативно изражено – државни дуг се у том периоду повећао са 33,4% на 55,9% БДП-а. Има добронамерних америчких економиста који су скренули пажњу да је у то време у Америци потпуно престао економски раст. Цифре раста БДП-а САД, које показује званична статистика су – тотални блеф! Те цифре демонстрирају не раст производње роба и услуга, већ раст њихове потрошње. То су робе и услуге које Америка набавља тако што их позајмљује од других земаља.
У последњих 45 година Америка је само четири пута имала буџет у коме је приход од пореза био већи од трошкова. То су биле године када је председник био Б.Клинтон: 1998, 1999, 2000, 2001. Тих година је дошло до одмора од сталног раста државне задужености, па чак и до извесног снижења на релативном (али не и апсолутном) нивоу. Тако је 2000.године он износио 58,0%, а 2001. – 57,4%.
Прошла деценија је период врло израженог раста државне задужености. 2001.године, у апсолутном изразу, дуг је износио 5,77 билиона долара, а 2011. – 15,14 билиона – задуженост је порасла 2,6 пута. Релативно изражено задуженост се са 57,4% попела на 100% БДП-а. Америчка економија је за председниковања Џ.Буша-млађег и Б.Обаме коначно доспела на место, где се може живети само уколико се добију позајмице, тј. она је изгубила стимуланс за развој. У лето 2011. један део републиканаца бистре главе је успео да се избори да повећање плафона за задуживање од 2,5 билиона долара мора да буде праћено обавезом администрације и демократа који подржавају председника да док траје лимит задужености збирни трошкови федералног буџета морају да се спусте за исти износ. Администрација није испунила то обећање, тако да је то у октобру ове године довело до заоштравања односа на Капитол-хилу.
Неки сматрају да не само снижавање, већ ни замрзавање нивоа државног дуговања САД, више није могуће. Међутим, то није тачно. У последњих пет година годишњи дефицит федералног буџета је стабилно премашивао 1 билион долара. То је, грубо говорећи, отприлике 1/3 трошкова федералног буџета. Значи, када федерална влада не би више позајмљивала, да би се буџет избалансирао било би потребно да се трошкови спусте за отприлике 1/3. Експертске рачунице показују да је такво смањење сасвим могуће. При том чак не треба ни да се дође до „техничког банкрота“.
На жалост, алтернативне варијанте изласка Америке из буџетско-финансијске кризе ни на Капитол-хилу, ни по америчким медијима, нису обрађиване. Стручњаци знају за те варијанте: а. повећање пореске базе буџета, б. Смањење трошкова буџета, в. покривање дефицита буџета помоћу емисије новца коју организује државна благајна (издавањем благајничких записа).
Већина америчких конгресмена има баш кратку памет. Чак се не сећају ни закона које су САД донеле не тако давно. Први је – Закон о избалансираном буџету и контроли дефицита у ванредним ситуацијама, који је донет 1985.године. Њега зову и Закон Грема – Рудмана – Холингса (Gramm – Rudman – Hollings Act). Тај закон је ограничио доношење аката којима се повећавају трошкови и смањују приходи, закључно са 1998.годином. Затим је он допуњен општим законом о усаглашавању буџета, 1993.године, који нико није укинуо, али се из неког разлога тај закон данас и не помиње.
Када би постојала политичка воља, председник и Конгрес САД би могли не само да замрзну ниво државног дуга САД-а, већ би могли чак и да почну да га смањују. У америчкој историји за то постоји колико хоћеш преседана. Међу њима је и смањење апсолутних величина државног дуга после завршетка Другог светског рата. Још упечатљивији пример је из тридесетих година 19.века, када је председник Ендрју Џексон, жесток противник формирања централне банке у САД, ушао у историју своје земље не само зато што је успео да затвори централну банку која је тада постојала, већ и зато што је захваљујући одлучним мерама државни дуг САД свео на нулу. Данас у Америци не спомињу баш често свог легендарног Ендруа Џексона. Фактички народни херој Америке се нашао у информационој блокади. А историја борбе Ендруа Џексона против банкара би Американцима могла да отвори очи у вези са оним што се у октобру ове године дешавало на Капитол-хилу. Схватили би зашто се дискутовало о једној врсти варијанти за излазак из финансијско-банкарске кризе, и зашто су други начини изласка из кризе прећуткивани. Одговор је стварно једноставан: зато што су одлуку, која само што је донета од стране Конгреса САД, издиктирали газде Система федералних резерви. Државни дуг представља ефикасан инструмент, помоћу кога финансијски олигарси под својом контролом држе и председника, и владу, и „народне изабранике“.
