КРИСТИН ЛАГАРД: ОМАШКА ПО ФРОЈДУ ИЛИ ПЛАНСКО ЦУРЕЊЕ ИНФОРМАЦИЈА

295

 

12. и 13. Овог месеца је у Токију одржан редовни годишњи састанак Међународног монетарног фонда и Светске банке. Такви састанци углавном представљају рутинске мере, али ове године се су најмање два разлога учинила да састанак у Токију изазове велики интерес.

Прво, у речима оних који су говорили више се није осећао уобичајени „уздржани оптимизам“. Перспективе светске економије за следећу годину су биле оцењене као врло „невеселе“, при чему су се посебно издвајала два фактора. Први фактор је дужничка криза у земљама Европске уније. Свима је јасно да ће јачање „финансијске дисциплине“ у Европској унији (ради смањења државног дуга) неизбежно довести до потпуног заустављања економског раста, до повећања незапослености и других негативних социјалних последица у еврозони. Други фактор: када у 2013.години буду уведене специјалне финансијске мере које су добиле назив „fiscal cliff“1, може да се деси да и у САД дође до погоршање економске ситуације. Оне предвиђају смањење финансирања из буџета за више државних програма, почев од одбране па до здравства. Истовремено је предвиђено и повећање пореских обавеза и за компаније, и за грађане.

Овакве вести из Токија не могу, а да се не одразе негативно на „очекивања“ учесника финансијских и робних тржишта, као и на предузимаче који доносе одлуке у области инвестиција. Ако су до сада „вербалне интервенције“ руководилаца ММФ-а и Светске банке радиле за „повећање“, овог пута оне су се позабавиле „смањењем“.

Друго, једна реченица из излагања директорке ММФ-а Кристин Лагард је прозвучала врло упозоравајуће: „У условима када неће бити раста будућност светске економије долази у опасност и можда ће најозбиљнији проблем представљати огромно наслеђе државног дуга који сада просечно износи 110 процената (у односу на БДП – В.К.) економски развијених земаља, што сасвим одговара нивоу ратног времена (издвојио В.К.)“. Мадам Лагард као да је покушавала да убеди или да је животу у миру дошао крај, или да је крај близу. Да сутра или може, или треба да почне велики рат… Па – за функционере тако високог нивоа као што је то директор ММФ-а су изузетно ретке реченице које смеју да излете ван оквира „професионалних овлашћења“.

Шта се крије иза речи Кристин Лагард

Прва верзија – омашка по Фројду2: Мадам Лагард , која се налазила у врло напрегнутој атмосфери токијског састанка, стварно је могла да мисли на рат. Атмосфера састанка у Токију била је наелектрисана. Случај без преседана: Кина је, због територијалног спора између ње и Јапана у вези са острвима у Источно-Кинеском мору, јако смањила своје присуство на састанку у Токију (многе главне државне банке Кине нису на тај састанак послале своје људе). После изјаве Јапанаца о томе да ће национализовати три од пет острва Сенкаку (Дјаојујдао) Кина је укључила полуге за економски притисак на Јапан. Кинеске фирме су замрзле сарадњу са јапанским партнерима, у Кини је нагло опала продаја јапанске робе, престале су наруџбине јапанских аутомобила. Појавила се претња за резултате дугогодишњег рада на стварању зоне слободне трговине, у коме су учествовали Кина, Јапан и Јужна Кореја. Бојкот самита ММФ-а и Светске банке у Токију, који су извршиле кинеске банке, први је случај такве врсте.

Верзија друга: Госпођу Лагард је светска финансијска елита овластила да свим „посвећеним“ стави на знање да свет ступа у епоху глобалног рата. Другим речима – ми имамо посла са планираним цурењем информације. Можда је директорка ММФ-а сасвим свесно појачала слику стања глобалне економије и тако провоцирала свет на рат. Тако је Кристин Лагард рекла да државни дуг економски развијених земаља износи 110% у односу на њихов БДП. Где је мадам нашла те цифре? На крају 2011.године у САД тај показатељ је износио тачно 100%, а у земљама Европске уније – 87,2%. Ово су подаци из званичних статистичких зборника ММФ-а. Према неким проценама, до краја ове године државни дугови САД и ЕУ могу да дођу до цифара 104% и 90%. Наравно, и то је врло много, али је то ипак приметно мање од изговорених 110%.

Једном речју – мени лично вероватније изгледа друга верзија.

Банкари – главни иницијатори и бенефициари ратова

Да су ратови корисни за крупни капитал познато је свима. И ту се ради не само о добити и екстрадобити компанија које испоручују оружје, војну технику, ратне принадлежности и сл. Интереси компанија војно-индустријског комплекса – само су „горњи део леденог брега“.

Понекад, сећајући се Лењина, причају да капиталисти изазивају ратове како би извршили поделу и прерасподелу светских тржишта и сировинских извора. Тај мотив почињања ратова је све до сада актуелан. Добар пример је тињајућа ватра рата на Блиском и Средњем Истоку око гигантских резерви „црног злата“. Међутим, и то није сва истина о ратовима.

Увек су банкари били ти, а и сада су, они који су од ратова добијали главне „дивиденде“. У условима припрема и вођења ратова нагло расте потражња за кредитима, новац постаје скуп. Стране које се боре спремне су на све услове лихвара само да би добили новац и помоћу њега обезбедили победу у рату. У ратним условима банке често кредитирају владе обе стране које се међусобно боре. При том се ради све могуће како би се „војна равнотежа“ задржала што дуже, јер то представља начин да се војним владама учини што више „финансијских услуга“3.

Ситуација која данас влада у банкарском сектору светске економије може да се окарактерише једном речју: кризна. При том се ради не само и не толико о опасности од масовног банкротирања банака. Пре свега се ради о томе, да банке престају да зарађују на операцијама кредитирања. Као резултат интензивног рада „машина за штампање“ (пре свега Федералног система резерви САД и Европске центробанке) у свету се појавило читаво море пара, кредити су постали врло јефтини, скоро бесплатни. То лепо доказују дисконтне стопе највећих светских банака, које се приближавају нули. У Јапану се у њиховој централној банци оне већ више од деценије налазе близу нуле. Банкарско-кредитни систем који су зеленаши градили много векова почетком 21. века је потпуно исцрпео своје могућности.

Данас се комплетан такозвани ефикасни банкарски бизнис усредсредио у малој групи гигантских банака које су блиске машини за штампање новца ФСР САД. То су банке типа Голдман Сакс, Сити, Џи-Пи Морган, Берклајз, Дојче банк и сл.

Оне настављају да сваке године згрћу добит која се мери у милијардама. Међутим, то најчешће нису камате на кредите, већ приход од инвестиционих операција. Говорећи једноставније, приход од куповине свемогућих актива у различитим деловима света. Да би се зарадило на инвестицијама – банкама је потребна актива. Понуда актива се обезбеђује преко непрекидних приватизација државне својине у различитим деловима света. Један од најважнијих циљева такозване „глобализације“ је у томе да се контрола свих светских природних и произведених богатстава човечанства преда на контролу такозваној светској финансијској елити. Ту спадају земљина богатства, само тло, индустријска предузећа, транспортна и друга економска инфраструктура, и сл.

Сада у инвестиционим банкама, блиским Федералном систему резерви, долази до проблема. Апетити инвестиционих банака се распаљују мерама какве су „смањење по количини“, које су у септембру 2012. објавили Федерални систем резерви и Европска центробанка (повећање емисије новца преко откупа државних дужничких хартија). Истовремено, због противодејства многих земаља које не желе да продуже процес демонтаже државног сектора економије, ти апетити не могу у пуној мери да буду задовољени. Светска финансијска елита је, правдајући се дужничком кризом ЕУ, покушала да уништи државну економску и социјалну инфраструктуру у Грчкој, Шпанији и низу других земаља, али је наишла на отпор народа. У осталим деловима света је ситуација иста.

Сада је јасно зашто је банкарски свет заинтересован за ратове. При чему – само за велики рат. Онај део банкара који ради на тржишту кредита жели да помоћу рата обнови потражњу новца од стране оних који се боре једни против других. Други део банкара – који су се од зеленаша претворили у „инвеститоре“, желе да помоћу војне силе добију приступ активама које су још увек својина националних држава.

Некада је у совјетским уџбеницима писало да савремени капитализам представља државно-монополистички капитализам, резултат срастања државе и монополија. У условима 21. века ми имамо посла са новим обликом капитализма – војно-банкарским капитализмом. То је симбиоза државне војне силе и највећих светских банака. А начин који омогућује постојање и опстанак војно-банкарског капитализма – то је непрестани светски рат.

1 «fiscal cliff» – дословно се преводи као „фискална хридина“. Очигледно је да се овај незванични термин појавио због графичког приказивања планираних промена у доходовном и расходовном делу федералног буџета САД. Две кривине графика подсећају на приказ брда или хридине.

2 „Омашка по Фројду“ – то је уобичајени назив за омачку, појединачну појаву коју је С.Фројд описао у књизи „Психопатологија свакодневног живота“ из 1901. Фројд је сматрао да на први поглед безначајни бесмислени поступци представљају реализацију несвесних жеља.

______________________________________________________________________

ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ

 

Рођен је 1950.године. Завршио је МГИМО (Московски државни универзитет за међународне односе Министарства за иностране послове Русије).

Доктор економских наука, дописни члан Академије економских наука и предузетништва.

Професор на катедри за међународне финансије МГИМО.

2001 – 2011. – шеф катедре за међународне кредитно-монетарне односе МГИМО (У) МИП-а Русије.

1991. – 1993. – консултант ОУН (у одељењу за међународне економске и социјалне проблеме).

1993. – 1996. – члан Консултативног савета председника Европске банке за реконструкцију и развој .

1995. – 2000. – заменик директора Руског програма за организовање инвестиција у заштити животне средине (пројекат Светске банке о управљању животном средином).

Стручњак за области: економија коришћења природе, међународно кретање капитала, финансирање пројеката, управљање инвестицијама.