Предмет „Босна и Херцеговина против Србије“ представља најглупљи и најсрамотнији акт у историји Међународног суда ОУН (МС ОУН). Са једне стране, Босна и Херцеговина је осрамотила саму себе. Нећемо коментарисати ко је у стварности починио геноцид за време ратова на Балкану – у Србији је то више него добро познато. Прокоментарисаћемо само правни аспект тога предмета.
У покушају да докажу да је Србија починила геноцид, босанске власти су се, изгледа, лишиле елементарног осећаја за реалност и чак су измислили концепцију „силовање као облик геноцида“. Они су тврдили да су се од силовања која су починили Срби, рађала за њих – босанце – већ недовољно чиста деца. Штавише, у складу са њиховим „обичајима“, не само да таква деца, него и жене, подлежу презрењу и искључењу из друштва.[1] И читав тај одвратни расизам, попут кофе сплачина био је просут на главни судски орган Организације Уједињених Нација. Просут са пуном озбиљношћу, са увереношћу у то да ће тај аргумент убедити судије да су они у праву! Међутим, у том предмету и сам Међународни суд је прекрио себе срамотом. Не, он није прихватио расистички „крик душе“ босанске стране. Но, у покушајима да постигне своје политичке циљеве, довео је себе у веома глуп положај, признавши надлежност по тужби против Србије, по тој истој основи[2] је отказавши када се радило о тужби саме Србије (против земаља НАТО пакта). Уникалност предмета „Босна и Херцеговина против Србије“ такође се огледа и у томе што је то јединствен случај када је за време његовог разматрања два пута промењен окривљени (прво је то била Савезна Република Југославија, потом – Србија и Црна Гора, и на крају, Република Србија) и у потпуности се променио састав суда.[3]
Пресуда по предмету је била изречена 26. фебруара 2007. године. Тужба Босне и Херцеговине је у целини била одбачена, иако је Суд, ипак, донео низ одлука против Србије. Но, најважније је да су босанцима одговорили: смирите се, неће бити никаквог признања геноцида. И ево, десет година касније, тај срамни предмет је поново извучен из прашњавих архива. Неки побеснели босански руководиоци покушали су да иницирају ново разматрање старог предмета. Формално – иницирати „ревизију“ пресуде донете 2007. године. Треба истаћи да је питање о ревизији пресуде могућно тек по истеку 10 година после доношења. Очајнички покушај да се иницира захтев за таквом ревизијом одржан је неколико дана пре истека десетогодишњег рока. Чему очајање? Па зато што је Бакир Изетбеговић, члан Президијума Босне и Херцеговине, покушао да у Међународни суд ОУН пошаље… лажни захтев. Но, најважније је то што је у формалним основама за предају захтева о ревизији одлуке Суда из 2007. године, било откриће некаквих митских „нових околности“, које би, наводно, могле постати основом за такву ревизију. Свима је веома добро познато да нема никаквих нових основа. Ни у предмету Радована Караџића, нити у предмету генерала Ратка Младића, ништа ново „о геноциду“ у Босни и Херцеговини, није речено. Све нова и нова лаж. И још један фијаско тужиоца МТБЈ чије су тврдње о геноциду „по читавој Босни“ биле једногласно одбачене чак и од стране веома пристрасног судског већа. Тако да покушај иницирања ревизије одлуке – представља пи-ар акцију Бакира Изетбеговића. Таква иста, каква је она била и за иницијатора тог дела из 1993. године – Алију Изетбеговића.
Председник МС ОУН Р. Абрахам је 9. марта објавио званично писмо у коме је изјавио да се не прихвата тужба коју је суду предао представник Босне и Херцеговине. Подвлачимо – захтев није био одбачен после разматрања. Било је одбијено само прихватање тужбеног захтева. Разлог – захтев је био „лажан“. Мржња је лош саветник. Она понекад лишава разума. Управо то се и десило са Бакиром Изетбеговићем. Међутим, то је код њега наследно. Узгред, Алија Изетбеговић је 1993. године такође није имао право да упути тужбу „у име Босне“, јер он није био шеф државе. Шеф државе је колективни орган, а Изетбеговић је био само његов председник. Међутим, у то време је Међународни суд због политичких разлога на то затворио очи. У одлуци из 1996. године он је одбацио претходне приговоре СР Југославије о томе да Алија Изетбеговић није имао право да самостално одлучи о предаји такве тужбе, МС ОУН је изјавио да није неопходно да суд разматра унутрашње право у Босни и Херцеговини како би се изјаснио о законитости предаје тужбе. Суд се ослањао на то да је А. Изетбеговић, наводно, „признат као шеф државе од стране међународне заједнице“. Аргумент је задивљујуће глуп, но, могу се схватити и судије МС ОУН: они су добили наређење да се удовољи тужби Босне, па се „по сваку цену“ морала доказивати његова легитимност. Но, нећемо сувише жалити судије МС ОУН: то је још једна илустрација те срамоте којом је себе полио у том предмету сам МС ОУН.
Међутим, десет година касније МС ОУН већ не спомиње своје претходне глупости. Сада се он пажљиво бави унутрашњим правима у Босни и Херцеговини. И на крају, увидели су да председник Председништва – заиста није самостални шеф државе, већ члан колективног органа који наступа у том својству. Да не говоримо већ о обичном члану.
После добијања писма од Б. Изетбеговића, председник МС ОУН судија Р. Абрахамс (Француска) је упутио захтеве другим члановима Председништва Босне и Херцеговине. Остали чланови, Младен Иванић и Драган Човић су саопштили да у Председништву Босне и Херцеговине не само да никада нису донели одлуку о иницирању ревизије одлуке МС ОУН из 2007. године, него је чак нису ни разматрали. То је саопштио министар иностраних послова Босне и Херцеговине Игор Црнадак.[4]
Бакир Изетбеговић је покушао протурити свој лажни захтев преко Сакиба Софтића – старог „агента“ Босне, који је заступао интересе Босне и Херцеговине у старом предмету 1993-2007. године. Међутим, ово лице није било признато у МС ОУН као лице које има пуномоћје. Треба рећи да је у овом случају МС ОУН пројавио будност и није дозволио да још једном „спусти“ сам себи. Тамо су већ схватили шта значи повезивати се са босанским властима.
__________________________________________________________________________________________
[1] Memorial Of The Government Of The Republic Of Bosnia And Herzegovina // http://www.icj-cij.org/docket/files/91/8616.pdf
[2] Радио се о томе да Србија (тада – Савезна Република Југославија) није била члан ОУН. Испада тако, да та околност није сметала Босни и Херцеговини да се обрати са тужбом Суду против Србије, но сметало је самој Србији да се обрати са тужбом Суду. Објашњење Суда је било толико смушено и неубедљиво, да то, по нама, остаје вечна срамота МС ОУН као органа не правнога, него политичкога.
[3] Од петнаест судија, који су приступили разматарању предмета, до финалне одлуке остао је само један.
[4] Statement by H.E. Judge Ronny Abraham, President of the International Court of Justice // http://www.icj-cij.org/presscom/files/6/19376.pdf
