Либијски догађаји последњих недеља су питање легитимности власти са гледишта међународног права од апстрактно теоријског учинили потпуно конкретним. Прво је цео низ западних лидера искористио концепцију легитимитета да би образложио војну операцију против Либије. Затим је та идеја уобличена у јединствену позицију чланова клуба Г-8. Декларацијом „Нова приврженост слободи и демократији“ ова идеја је, уз несвојствену озбиљним политичким документима патетику, проглашена на самиту Г-8 у мају 2011: „Он (Гадафи) нема будућности у слободној и демократској Либији. Он мора да оде.“
Полазећи од тога да Гадафи више не заузима никакав државнички положај одмах се јавља питање: каква ће то бити будућа „слободна и демократска“ Либија, ако (подразумевајући да ће Гадафи да напусти власт) у њој неће бити места за грађанина Моамаера Гадафија? И више од тога, Декларација говори о губитку легитимитета не самог Гадафија, већ и либијске владе: „Гадафи и либијска влада нису извршили своју обавезу да заштите либијски народ, те су изгубили свој легитимитет(1).
Какви закључци могу да се направе из наведене изјаве? Прво, сада је јасно како ова или она влада губи легитимитет. Испада да се он сада губи уколико влада и председник не извршавају своје обавезе у вези са заштитом становништва. Пре је било, да се легитимитет стиче или губи на изборима или преко подршке већине становништва. Друго, сада су нам објаснили ко одлучује о губитку легитимитета. То су земље, које спадају у клуб Г-8. Пре смо ми, из наше неукости, сматрали да је то питање у компетенцији народа одговарајуће државе.Треће, постало нам је јасно да легитимитет може да се изгуби потпуно (а ако је већ тако, то значи да постоји и делимични губитак легитимитета). Тако да опет са огорчењем схваташ колико си приглуп, кад си могао пре да претпостављаш да је легитимитет појам интегралан и да „или постоји, или га нема“.
Као што смо рекли, Моамер Гадафи у Либији више не заузима никакав државнички положај. Он је – Вођа револуције, а Устав Либије је – Свети Коран. Управљање земљом правно регулишу ставови „Декларације о постављењу народа на власт“ од 1977. и текуће законодавство. Осим тога, ни Г-8, ни било која држава, нису поднели никакав приговор на легитимитет М.Гадафија и владе Либије. Па, ако је већ тако, да ли то, онда, земље „осморице“ Гадафија и владу Либије признају за „законите, али нелегитимне“ или „и незаконите, и нелегитимне“? Али, због нечега, земље „осморице“ не воле да дискутују о легитимитету њиховог клуба – Г-8, и многобројних међународних конференција о Либији. Мада је у почетку конфликта министар иностраних послова Русије С.В.Лавров поставио питање о „проблематичном“ легитимитету тих конференција. А с обзиром да легитимитет или постоји, или га нема, указивање на његову „недовољност“ представља дипломатски начин да се констатује да га нема.
А да се окренемо – не „открићима клуба Г-8 – већ важећем међународном праву? Како да се са гледишта објективних и легалних знакова одреди питање нечијег легитимитета?
Прво, војне акције у Либији су довеле до важног питања легитимности оне стране, која се нашла насупрот либијској. Та страна се састоји из два основна субјекта – унутрашњег и спољног. А оба, благо говорећи, имају проблем са сопственим легитимитетом.
Да почнемо од спољног. Са почетком оружаних дејстава држава-чланица НАТО против Либије те земље су постале страна у оружаном конфликту. Да погледамо каква су била та дејства и да ли су она била у складу са нормама међународног хуманитарног права, које је специјално направљено да би се дејства страна које су у конфликту ограничила. Ми видимо бомбардовање цивилних објеката, школа, универзитета, болница, стамбених зграда. Бомбардују се зграде државних институција. Гину цивили, НАТО свесно руши објекте који су важни за нормалан живот либијског народа. То су све дејства, директно забрањена међународним хуманитарним правом, и то кроз чланове прве, треће и четврте Женевске конвенције о заштити жртава рата, из 1949. године.
Осим тога, да се подсетимо да земље НАТО нису ступиле у већ постојећи оружани конфликт, већ су га припремале и започеле. А започеле су га помоћу најтежег међународног злочина – агресије. Никакво позивање на резолуције СБ ОУН агресију не могу да оправдају, јер ни једна тачка тих резолуција није предвидела бомбардовање цивилних објеката и вршење војних операција на копну. Тако да ни о каквом легитимитету „међународне“ стране у либијском конфликту не може да буде ни речи.
Што се тиче „унутрашње“ стране у конфликту – такозване „опозиције“ – ни њено деловање није било у складу са нормама међународног хуманитарног права. Градови под непрекидном паљбом, убијање ратних заробљеника, рушење цивилних објеката – све то спада у међународне ратне злочине. Осим тога, њен бес са којим је вршен обрачун са цивилним становништвом и ратним заробљеницима јасно показује да у ствари ми овде имамо посла чак не ни са страном у том конфликту. Члан 1 Допуне Протокола бр. 2 из 1977. године уз Женевске конвенције из 1949. године, одређује да „страну“ у оружаном конфликту представљају само такве „антивладине оружане снаге или друге организоване оружане групе које, налазећи се под командном одговорношћу обављају такву контролу над делом њене територије, која ће им омогућити да врше непрекидна и усаглашена војна дејства, уз обавезно коришћење овог Протокола (подвукао А.М.).
Како видимо, поштујући прва три захтева (командовање, контрола територије, усаглашеност дејстава), такозвана „опозиција“ не поштује четврти: поштовање норми међународног хуманитарног права. Односно, са гледишта међународног права нема више никаквог разлога да се о тој „опозицији“ говори као о страни у конфликту. Најпрецизнија правна квалификација либијских „опозиционара“ је – злочинци (према унутрашњем праву своје земље) и злочинци (према међународном праву). По унутрашњем праву Либије они су криви због оружане побуне, убистава и рушења, по међународном праву – због кршења Женевских конвенција о заштити жртава рата, из 1949. године и Допуна Протокола уз те конвенције, из 1977. године[…]
Да приметимо да су у великом делу неуспеси либијских власти у време Гадафија били изазвани упорним поштовањем од стране тих власти норми међународног хуманитарног права, уз покушаје да се сачувају људски животи, и то не само цивилног становништва, већ и једног дела младих Либијаца, опијених пропагандом, који су стали на страну побуњеника. И та прва страна, спутана оштрим забранама у вези са обликом и методама вођења борбених дејстава, на војном плану се нашла у много незгоднијем положају од друге, коју нису везивале никакве забране.
Када је „Ал-Џазира“ 21. августа приказалателевизијске кадрове, у којима се лепо видео чак и Зелени трг у Триполију, са приказивањем заузимања Триполија од стране „устаника“ и, као, народног ликовања због тога, мало ко се замислио о могућем стварном смислу онога што је приказано. Пошто је „Ал-Џазира“ ухваћена на делу и пошто је препознат машкарадни карактер трга – његов фалсификат, публици је убачено „објашњење“ преваре. Као, кадрови су снимљени пропаганде ради, како би се код Гадафијевих присталица угушила жеља за ратовањем. Можда је ово објашњење и логично, али никако није једино могуће, а није ни најубедљивије. Али ако се погледају доцнији догађаји, алџазировска машкарада је имала много злослутнији смисао.
Бурно заузеће Триполија од стране побуњеника се може објаснити и „војном снагом опозиције“ и „снажном ваздушном подршком НАТО“, и „превеликом самоувереношћу Гадафија“. Међутим, најприродније објашњење те „предаје“ је покушај либијских власти и армије да се спаси цивилно становништво главног града. У вези са тим машкарадни Зелени трг није био само пропагандни, већ и војни корак. Вероватно је да су власти Либије добиле поуздане податке (можда – преко директног ултиматума) да ће Триполи бити заузет по сваку цену, а уколико дође до пружања отпора – да ће град бити сравњен са земљом. У том случају би Зелени трг, направљен од позоришних реквизита, постао не само пожељан детаљ, већ апсолутно неопходно средство за невиђену обману читавог света, тј. да се од њега сакрије чињеница да је Триполи збрисан са лица земље.
Треба признати да либијско руководство које је у потпуности водило рачуна о међународном хуманитарном праву представља једино острвце разума и милосрђа у овом безумном рату. Са гледишта међународног права уствари само либијско руководство на челу са М.Гадафијем не само да је представљало већ и даље представља легитимну страну, при чему су они још и једина легитимна страна у либијском конфликту.
* * *
Неколико месеци после почетка 2011. године конструисана су, испробана и уведена у међународно коришћење три нова средства којима се постиже „легитимитет“ непослушне владе и освајање држава: објављивање да су избори прошли успешно, али се при том признаје да је победио кандидат који је изгубио, објављивање да је влада земље или њен вођа изгубио легитимитет и, најзад, потврђивање тих одлука преко резолуција СБ ОУН…
Нама остаје да до дна душе осетимо да је ситуација у Либији постала онај једини тренутак истине којим се одређује легитимитет власти, и то – не само у Либији, већ – поразно, мада тачно – и у читавом свету […]
__________________________
(1) http://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/the-2011-summit/declarations -and- reports/ declarations/ renewed- commitment -for- freedom-and- democracy. 1314.htm
