Како би се схватило одакле се на међународној арени појављују особе сличне Џенифер Псаки или Мајклу Макфолу треба да се прате америчке предизборне битке. У њима се јасно види како се публика помоћу специјалних технологија доводи до беснила, при чему је међу технолозима много људи чија је свест траумирана; у рекама лажи, сплеткарења и глупости које се изливају на бираче тешко је да се сачува здрава памет. Зато није чудно што у тим групама има ликова каква је Џенифер Псаки. Тешко је веровати да она може да прође сва потребне разговоре, неопходне за посао званичног представника Стејт департмента САД. Без увреде може да се каже да је њен интелектуални коефицијент, макар и одговарао нивоу просечног Американца, за комуникацију са међународном штампом ипак не може да прође. А онда и таква срећа: из положаја путника-секретара за штампу сенатора Барака Обаме – излазак на сцену са светском штампом. Новинари су се баш добро забављали кад год би она изашла за говорницу.
Други срећко који је на крају крајева учешћем на изборима добио „шут карту“ био је Мајкл Макфол. Његова звезда је излетела из исте групице помоћника Барака Обаме, синула је на дужности директора одељења Русије и Евроазије при Савету за националну безбедност САД, а затим се дигла до међународног хоризонта: Макфол је отпутовао у Русију као амбасадор, представник звездано-штрафтасте политике свог шефа.
Треба и да се каже да је по нивоу компетентности Макфол много изнад Псаки, која откако је у Стејт департменту још није успела да научи где се налази Буркина-Фасо. У младости Макфол је стажирао на Лењинградском универзитету, а када је одрастао радио је у Карнегијевом центру у Москви, тако да је колико-толико научио неколико руских речи. Достигнуте висине су му омогућиле да не проучава дипломатски протокол, зато што је представник главне демократије света изнад сваког протокола. Макфол је своју мисију у Москви почео од тога да је још пре посете МИП-у РФ позвао гласну гомилу најнамазанијих представника локалне опозиције, чиме је унапред одредио однос државе акредитације према себи. У ствари, држава је видела како његова звездано-штрафтаста висост размешта своје приоритете. Из учтивости у МИП-у РФ Мекфола нису питали зашто је затражио огроман агреман за посету Москви код Министарства иностраних послова, уместо код партије „Парнас“. И добро су урадили. Судећи по Макфоловим ескападама – он не би разумео хумор. Укратко, Макфол није успео да постане љубимац руске јавности, те се после две године вратио у своју отаџбину – „из породичних разлога“.
У отаџбини га нису примили на претходну дужност и он се спустио тамо, одакле је и кренуо – на место наставника на Стенфордском универзитету. Успут је почео да се бави и коментарисањем у неколико америчких издања. Али ни то га није превише задовољило, те је почео своје снаге да испробава у земљама које страшно желе да се уплаше. Зато је бивши амбасадор и испливао на страницама естонских новина Postimees са опширним интервјуом који не само да је разоткрио постојање трауме у његовој свести, већ и омогућио да се у тој трауми види наследност америчке дипломатије.
Да почнемо од тога да је по Макфоловом мишљењу приближавање НАТО-а границама Русије „законито“ јер он лично ништа није чуо о обећањима да се алијанса неће ширити на Исток. Изјава је фантастична. Максфол је буквално рекао следеће: ако ми нисмо обећали да нећемо долазити овамо, наш долазак је сасвим законит. Тако да многе државе у које су САД и НАТО обећале да неће доћи треба, најзад, да схвате: ако им и дођу, то је законито.
И тако, Макфол је поводом обећања да се НАТО неће померати ка Истоку изјавио: „Та тврдња је потпуна измишљотина. Такво обећање није давано, а документ који би га потврђивао нисам никада видео, а нисам ни чуо да он постоји. Моје искуство са руским дипломатама је такво да Руси хоће да апсолутно све буде фиксирано на папиру, њима су за све потребни писани договори“.
Како се оно каже: ако треба да се лаже – лажи! Посебног споразума стварно није било, јер ми смо тада живели у време Горбачовљевог „новог начина размишљања“. Зато постоје писани протоколи преговора, укључујући и овере које су совјетски представници добили од министра иностраних послова Западне Немачке Г.-Д.Геншера, државног секретара САД Џејмса Бејкера и министра иностраних послова Велике Британије Дугласа Херда. Нико од њих није негирао обећања која су дата Москви да се НАТО неће ширити на Исток, и Мајкл Макфол са његовим схватањем тог питања је овде постао новатор. Очигледно је то зато што он и иначе не воли да чита.
Али главно питање ипак остаје: због чега друг Макфол сматра да је приближавање НАТО-а границама Русије „законито“ (баш чудан израз)?
Произилази да је „политика Русије довела до тога да је Алијанса принуђена да одговори на претњу која долази од Русије, те је НАТО предузео низ мера како би то учинио“. Шта више „САД су дужне… да обуздају Русију и да јој одговоре“.
Какав је то шок доживео баксузни дипломата кад је могла да му на памет падне помисао да се „Русија обузда“? Да није то нешто слично ономе како су Американци у своје време „обуздавали“ „крвавог диктатора Хусеина“? А да питамо мало Мајкла Макфола шта би, по његовом мишљењу требало да уради Алијанса уколико би, одједном, пало на памет Харкову или Николајеву да одмах после Доњецка и Луганска пожеле да спроведу референдуме о самоопредељењу?
Даље наш оракул јавља: „Русија улаже све напоре како би уништила економију Украјине, а како би се супротставио томе Запад је дужан да учини све што од њега зависи“. По свему судећи, професор Стенфордског универзитета не зна колико је средстава у своје време Русија уложила у економију Украјине – како би је спасла. Професор није навикао да своју главу претрпава информацијама које му нису неопходне.
… „Нико се не спрема да нападне на Русију. У НАТО-у нема будала“ – ове речи Мајкла Макфола су најуспешније у његовом интервјуу естонским новинама. Да – да, будала можда нема, али је болесних у глави много. Људи чија је глава здрава никада не би започињали један за другим ратове у Југославији, Авганистану, Ираку, Либији, Сирији. Где је гаранција да ће то друштво икада да се добровољно заустави? Судећи по томе, с каквим задовољством оно према руским границама довлачи гвожђурију која пуца и лети, тамо се број болесних у глави не смањује.
Штета што Џенифер Псаки (која је тренутно заузета породичним проблемима) није могла да учествује у интервјуу естонским новинама. Само са Макфолом, без ње, је некако досадно.
