МАНИПУЛАЦИЈЕ СА ЗЛАТОМ: ПОСЛЕДЊЕ НОВОСТИ

246

Тржиште злата спада у најзатворенија тржишта. Без обзира на то, све је више доказа да највеће светске банке, уз договор са монетарним властима САД, при операцијама са златом одавно варају.

Открића GATA

Прве инсинуације да су Државни трезор САД, банке са Вол-стрита, као и неке банке лондонског Ситија умешани у махинације са златом наговестила је организација GATA (Gold Anti Trust Action), која је формирана још почетком последње деценије 20.века управо ради борбе са некаквим „трустом злата“. Главни актери у тој организацији су експерти за област злата и мање компаније које се баве експлоатацијом злата.Циљ јој је да открива банке које су у дужем периоду учествовале у операцијама са намером да упорно снижавају цену злата.

Пошто је прво седамдесетих година прошлог века растурен златно-доларски стандард, извесно време се запажао скок цене злата (у оквиру Бретон-Вудског система цена злата је била фиксирана и износила је 35 долара за тројску унцу). До јануара 1980. та цена је порасла на преко 800 долара, и за 20.век то је представљало апсолутни рекорд. Такав раст цене злата је јако кварио расположење оним финансијским круговима који су и иницирали растурање златног стандарда, заснованог на папирном долару. При формалној демонетизацији злата оно је де-факто остало конкурент зеленим новчаницама, а када је цена злата падала, потражња за доларом је расла, његов девизни курс и куповна снага су повећавани. Осамдесетих година је почела глобализација под којом се подразумевало унапређивање интереса Америке у читавом свету. Глобализација је захтевала јак долар, али је злато, са његовом ценом која је све више расла, очигледно то ометало. Власти САД су заједно са највећим банкама приступиле реализацији пројекта вештачког задржавања цене злата на једном нивоу. То је јако заболело индустрију експлоатације злата у више земаља. Посебно тамо где се радило о мањим компанијама, код којих је рентабилност производње и тако била ниска. И тада су, да би заштитиле интересе своје гране, неке од њих и формирале организацију GATA. Она је почела да открива различите махинације до којих је долазило на тржишту злата. Према индиректним знацима успела је да докаже да је у свету настао картел (труст) који је у одређеном тренутку на тржиште избацивао велике количине злата. Одакле је могло да дође то злато? Према верзији GATA – из резерви државног трезора САД и, могуће је, и из централних банака неких других земаља. Његово извлачење из трезора камуфлирано је лукавим књиговодством. У билансима је могло да постоји „физичко злато“, а у ствари су уместо стандардних ингота у трезоре и централне банке у руке ишле само признанице са вредношћу „физичког злата“.

Од 1990.година цене злата су почеле да падају, иако је то било супротно здравој логици. Тај пад је изгледао посебно чудно ако се знало да су цене других реалних и финансијских актива и роба расле. Курс долара САД је, природно, био висок, што је убрзавало процес глобализације. На исти начин је вршена и приватизација у Руској Федерацији – преко коришћења долара. Јасно је да што је курс долара према рубљи растао, то је више актива могло у току приватизације да се откупи.

Истовремено је било и оних који су успевали да злато купују навелико по ниским ценама. Требало је само плански га држати и чекати тренутак када се заврши процес глобализације. Сада се све гласније чују позиви о повратку златног стандарда. Уколико до тога дође, победиће они који су успели да у току пустошења америчког трезора и неких централних банака накупе највише драгоценог метала. Може да се претпостави да су то пре свих банке које су под контролом Ротшилдових, јер је злато оно што они највише воле. Ротшилдови су и постали Ротшилди захваљујући томе, што су у току Наполеонових ратова пре двеста година успели да у својим рукама сконцентришу велики део европског злата. Таква је у најопштијим цртама суштина свих интрига које су се плеле у вези са златом пошто је оно званично престало да буде средство плаћања. А „сув остатак“ свих тих прича који су истражили стручњаци GATA је следећи: Форт-Нокс, као и остала места где се складишти злато САД-трезора су на данашњи дан практично празна. У најбољем случају су пуна волфрамских копија златних полуга које они проглашавају за праве.

Репатријација немачког злата

Велики део званичних златних резерви Немачке се чувају у САД-у и Великој Британији. Од пре извесног времена Берлин је почео да сумња у то, да се немачко злато које је дато на чување америчком трезору још увек и налази баш тамо. Зато су затражили да им се њихово злато врати, али тај захтев, мада потпуно основан, наишао је на озбиљно противљење САД-а. Прва се успротивила Бундесбанка код које се то злато књиговодствено води. За њом су се јавиле монетарне власти САД – амерички трезор и Федерална банка резерви Њујорка (у чијим је спремиштима на Менхетну то злато било смештено). Монетарне власти САД не само да су одбиле да врате метал, већ су одбиле и да представницима Немачке омогуће приступ местима где се злато чува, како би ови обавили ревизију свог злата. Нервозна дискусија између Вашингтона и Берлина у Вашингтону је непријатно одјекнула, али и још више ојачала подозрење међународне јавности јер се у спремишту на Менхетну чува и злато многих других земаља. Како би утишали скандал који је бивао све гласнији Вашингтон је био принуђен да прихвати захтев Немаца, те је у јануару 2013.године постигнут договор да ће до краја 2013.године Немачкој бити враћено 50 тона њеног злата.

А последњи догађаји су овакви. 2013.године у Немачку није стигло 50 тона, већ 37,5 тона њеног злата. Превоз преко Атланктика 50 т злата баш и није бог зна како сложен посао! Један или два авиона. Али најважније је да је пре него што је злато послала, америчка страна злато претопила, мада је Немачка за такву услугу није молила. Требало је само да се обрише прашина која се накупила за пола века лежања полуга. Свака земља може да има своје полуге, али се оне не могу помешати. Свака земља има своје печате за обележавање злата, своје методе за испитивање његове чистоте, своју димензију и тежину полуга. А Бундесбанка располаже и комплетном документацијом на основу које може да разликује немачко злато од, на пример, шпанског, руског, или рецимо – турског. Ако ви на железничкој станици оставите у гардероби свој кофер, свакако ћете очекивати да када будете хтели да га подигнете добијете свој, а не туђ. А Американци су злато издали не на први захтев, већ после доста времена. Ту чак и човеку који нема везе са финансијама и златом постаје јасно да је неко активно користио кофер клијента који се зове „Немачка“. Експерти GATA већ дуго говоре да је злато других земаља, као и законито злато америчког трезора стално „радило“. Да су банке са Вол-стрита и лондонског Ситија за то време себи нашаржирале невиђен новац. Као и да је највероватније да злато које је чувано неће више никада да се врати „бази“! После онога, што се десило са немачким златом, цео низ земаља је почео да припрема захтеве и писма Трезору САД да им се врати њихово злато. Мислим да ће Трезор успети да „испоручи“ робу само првом клијенту, односно Немачкој. Али ни њој највероватније не у потпуности. А за остале – „робе“ неће бити. То невероватно подсећа на догађаје из 1960.године када је председник Француске Шарл де Гол успео да уз испоруку 3 милијарде „зеленбаћа“ добије од Трезора САД жељено француско злато! И то не одмах, већ после много препрека. Француски генерал је успео тада да покаже упорност и велику храброст. Руководиоци других земаља који су стали у ред иза њега нису ништа добили – за њих није ништа остало.

Немачки финансијски контролори су се пробудили

Претходну, 2013.годину, у целом свету је карактерисао низ великих скандала. Више банки са светским брендовима се нашло умешано у различите манипулације које су изазивале различите деформације финансијских тржишта. Највећи скандали су били због манипулација са стопама на кредитиним тржиштима (ЛИБОР, Еурибор и другим), као и са курсевима девиза. Органи финансијског надзора САД, Велике Британије и Европске уније су одлучиле да банке Вол-стрита, лондонског Ситија и Швајцарске плате огромне пенале. Откривене су и затражено је плаћање огромних пенала због махинација на тржиштима деривата финансијских инструмената, тржиштима хипотекарних кредита и др., али тему о манипулацијама са златом су органи за финансијски надзор врло обазриво заобилазили.

Почетком 2014. вишегодишња завера ћутања у вези са манипулацијама златом је прекршена. Руководилац Федералне управе за финансијски надзор Немачке (BaFin)  Елке Кониг је изјавила да су сразмере манипулација са драгоценим металом „веће и од скандала са ЛИБОР-ом“. Сарадници BaFin су већ обавили разговоре са сарадницима Deutsche Bank. Експерти за злато кажу да финансијски надзор Немачке сада удара баш тамо где треба.

Дубоко истраживање може да укаже не само на учеснике „златног труста“ већ и на оне „бенефицијаре“ који су успели да у својим рукама сконцентришу огромне количине злата, и које сада припремају цео свет за увођење златног стандарда.

 

 

фото http://mixednews.ru/archives/38837/shapeimage_22-19