Као што је познато, ОУН је опуномоћена да буде надзорни орган читавог низа међународних судских институција. Као прво, то је главни судски орган ОУН – Међународни суд. Као друго, то је унутрашњи судски орган ОУН – Административни суд. Као треће, то су међународни кривични ad hoc трибунали. На крају, ОУН је повезана и са Међународним кривичним судом, који иако није директно потчињен ОУН-у, сваке године подноси своје извештаје који се разматрају и према њима се доносе одговарајуће резолуције за подршку.
Нова, седамдесета седница Генералне скупштине ОУН која је почела средином септембра, пре неколико дана је приступила разматрању реферата читаве те групе међународних трибунала и разматрању њихове делатности. У овом тренутку ми разматрамо ток тих дискусија у односу на међународне кривичне ad hoc трибунале – Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), Међународни трибунал за Руанду (МТР) и копиле-орган под називом Међународни резидуални механизам кривичних трибунала (МРМКТ). Генерална скупштина је 13. октобра разматрала извештаје сва три наведена трибунала. Пре свега треба истаћи да руководство трибунала још ниједном није поднело озбиљан извештај у коме су догађаји који се тамо одигравају објективно или бар праведно представљени. Те извештаје карактерише празнословље без озбиљног садржаја.
Тако је руководство МТБЈ и МРМКТ у лицу Теодора Мерона од укупно 22 странице извештаја о делатности МТБЈ посветило сада актуелним судским процесима који се тамо одржавају само … једну страницу.[1] Све остало представља опскурне изливе наводне даноноћне делатности судија и персонала. Штавише, ако желите да схватите шта се заиста догађа на тим процесима, то из написаног није могуће сазнати. На пример, о предмету генерала Ратка Младића саопштава се само следеће: “У октобру 2014. године Претресно веће је одобрило захтев тужиоца за поновним излагањем верзије оптужбе са циљем изношења раније непознатих доказа повезаних са откривањем масовних гробница у селу Томашница општине Приједор у Босни и Херцеговини. У складу са проценама, припреме и изношење тих нових доказа трајали би отприлике четири месеца и завршили би се 8. јула 2015. године, а тог истог дана одбрана би наставила изношење доказа одбране”.
Притом је Т. Мерон ту информацију намерно приказао тако да се може помислити да је поменута гробница била откривена тек пошто су оптужени завршили изношење својих доказа. Међутим, то није тако. Гробница у Томашници је била откривена 2013. године – годину дана пре почетка изношења доказа одбране. На тај начин је укључивање оптужбе за Томашницу у ствари представљало покушај да се прекине ток изношења одбране што представља кршење правно дефинисаних принципа и равноправности страна.
Једина чињенична информација о МТБЈ која је садржана у извештају Т. Мерона постало је саопштење о томе да ће се део процеса са изношењем одбране продужити “до 2016. године”. Што се тиче планова о изрицању пресуде, Меронов извештај нам саопштава да се у 2016. години планира друга рунда саслушања (rebuttle и rejoinder), а такође могући сведоци Претресног већа, на шта ће отићи још четири месеца. На тај начин се “очекује да ће пресуда бити донета у новембру 2017. године”. То је за осам месеци више него што се раније претпостављало. То што се “раније претпостављало” – то је оно што је било написано у претходном Мероновом извештају из 2014. године. Ако то упоредимо са обећањима које је давао Мерон пре три године, то његова грешка износи скоро две године.
Непрекидна кашњења са спровођењем судских процеса Т. Мерон већ скоро десет година објашњава на исти начин: наводним одласком висококвалификованог персонала. Шта се догађа у Хашком трибуналу, одакле сарадници беже као мишеви кад брод почне да тоне? Одговора на то питање није било и нема га. Као што нема ни информација о томе шта ради руководство трибунала како би се исправила та ситуација? Јер те судије раде у одређеном предмету док не буде донета пресуда, чак и у том случају када се заврши пуномоћје тих судија. Зашто председник МТБЈ не може да реши кадровске проблеме? Шта он ради на том плану? Нема одговора на та питања. Међутим, нема никакве сигурности да су речи Мерона истините. Пре ће бити да се ради само о дежурном изговору, како би се објаснило зашто МТБЈ уопште још постоји.
Специјални трибунал који је био створен како би се окончала сва она питања која би остала отворена после затварања трибунала за Југославију и Руанду – МРМКТ – створен је у јулу 2012. године. То значи да он постоји већ четири године, док трибунали које је требало да замени, још увек раде. Тачније – изврћу стварност и лажу по питању тога зашто не испуњавају не само оне рокове које им је одредио СБ ОУН него ни оне рокове које су они сами себи одредили. Сада је јасно да су ти рокови били лаж са циљем да се обмане СБ ОУН.
Ништа мање збуњујуће није било излагање Т. Мерона о току процеса против Горана Хаџића. Из његовог извештаја није могуће схватити шта се дешава на процесу, није речено од чега болује Г. Хаџић и колико је озбиљно његово стање. Нема никаквих информација о здравственом стању осталих затвореника, без обзира на то што у трибуналу постоје велики проблеми управо по том питању.
Уочи расправе о делатности кривичних трибунала, бивши председник Републике Српске Радован Караџић је упутио писмо Генералном секретару ОУН[2] са молбом да испита стање ствари у затворима МТБЈ, где се читав низ затвореника нашао у критичном здравственом стању, а стање здравља осталих се нагло погоршало.
Радован Караџић је пред Генералним секретаром УН поставио не само питања очувања здравља оптужених, већ и низ питања општег карактера, укључујући и питање некомпетентности тужилаштва и кршења међународно-правних стандарда приликом спровођења судског вештачења.[3]
Р. Караџић је изразио наду да ће Генерални секретар УН наћи времена да се позабави питањима изложеним у његовом писму. Међутим, за то има мало наде. Ипак, светска јавност треба непрекидно да подсећа Бан Ки Муна или онога који га смени на месту шефа ОУН-а, да је он одговоран за оно што се дешава у затворима те организације. Новац који се издваја за трибунал је огроман. Током 2014-2015. године буџет МТБЈ је износио 201 686 200 америчких долара. А колико се од те цифре издваја за затворе – није речено ни у једном извештају.[4] Да ли се та средства издвајају по другој линији – такође је неизвесно. Ово питање такође треба да се тиче међународне заједнице.
Саопштавајући о резултатима разматрања делатности кривичних трибунала у Генералној скупштини ОУН, званични сајт ОУН је насловио одговарајући текст следећим речима: “Међународни кривични трибунали су донели огроман допринос и престанак некажњивости”.[5] Међутим, тај наслов не приказује тачно суштину одржане дискусије, јер свакако да нису све државе певале алилуја том трибуналу. Тако је на пример представник Србије делатност МТБЈ у предмету В. Шешеља директно назвао “неуспехом међународног правосуђа”. Представник Руске Федерације је такође критиковао трибунал због читавог мноштва неуспеха. На жалост, гледајући у целини, о делатности међународних кривичних трибунала није ни вођена озбиљна расправа, нити су дате адекватне оцене. И кривица за то лежи на државама-чланицама ОУН које су показале да им та тема није превише интересантна. Управо таква позиција и дозвољава тим трибуналима да чине своје злочине некажњено…
[1] Двадесет други редовни годишњи извештај Међународног трибунала за судску истрагу против лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на територији бивше Југославије од 1991. године // Документ ОУН: A/70/226–S/2015/585
[2] Radovan Karadzic. Letter to the Secretary General of the United Nations. 8 October 2015 // Документ МТБЮ: IT-95-5/18-T. D94113 – D94111.
[3] Так, в письме Р.Караджича, в честности, перечисляются следующие вопросы (цитируется английский текст письма):
- trials under the judicial system that is completely unknown and strange to the people from the former Yugoslavia, used to have an investigating judge, which meant that the accused were handicapped and dependent on the goodwill of the Prosecution to timely disclose all exculpatory documents and facts;
- trials in a foreign language, which resulted in numerous semantic errors, always to the detriment of the accused. No matter how many of those misunderstandings are corrected, there are still too many that go unnoticed and uncorrected;
- a complete lack of knowledge of our constitutions, laws and regulations by the ICTY Prosecution, which brought many accusations of wrongdoing based on acts and conduct which were not only allowed, but obligatory according to our laws, and many other uncommon elements, strange to the defendants from the Balkans;
- very long trials, with a very long stay in the Detention Unit, and finally, serving sentences in foreign countries which gives an impression of victor’s justice.
[4] Извештај Генералног секретара ОУН «Буџет Међународног трибунала за судску истрагу против лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуман итарног права, почињена на територији бивше Југославије од 1991. године за двогодишњи период 2016–2017. године» // Документ ОУН: A/70/397
[5] International Criminal Tribunals Made ‘Enormous Contribution’ to Ending Impunity, General Assembly Hears in Briefings on Handover of Work to Residual Mechanism // http://www.un.org/press/en/2015/ga11705.doc.htm
