Смрт председника Венецуеле Хуга Чавеза, неочекивано је у западној штампи изазвала дискусију о томе да ли ће одлазак тако моћног лидера довести до пада антиамеричког расположења у свету? Тако је познати аналитичар Џон Кели у BBC MAGAZINE написао да се завршава ера мрзитеља Америке. Овај свет су напустили С. Хусеин, М. Гадафи, Ким Чен Ир, Бин Ладен, а сад и Хуго Чавез. Заблокирани у својим државама као у опседнутим тврђавама, налазе се ирански председник Ахмадинежад и кубански лидер Фидел Кастро. У међународној заједници више није остало тако упечатљивих и доследних бораца против америчког утицаја, као што су ове истакнуте личности. Они политичари антиамеричке орјентације који су данас још живи, попут Ева Моралеса у Боливији, Данијела Ортеге у Никарагви, Рафаела Кореје у Еквадору, нису тако истакнуте народне вође.
Са своје стране, професор Америчког универзитета Max Paul Friedman сматра да је амерички поглед на антиамериканизам веома упрошћен. Администрација САД сматра антиамериканизмом све оно што у иностранству критикује њихову делатност. Администрација може сматрати својим противником не само неки непријатељски режим, него и оне који стоје на платформи национализма. Чак и либералним демократама она може прикачити етикету антиамериканизма, као на пример французима који су се залагали против рата у Ираку. А то у свету не наилази на разумевање и појачава табор противника САД. Због тога, по мишљењу професора Russell Berman of Stanford University требало би правити разлику између радикалног антиамериканизма и легалне критике америчке политике. Он у арапском свету види најрадикалнија настројења, где су антиамеричка осећања густо испреплетена са антисемитизмом. Овај свет може да пројави најекстремније реакције, попут убиства америчког амбасадора Кристофера Стивенса, у Бенгазију 2012. године. По професоровом мишљењу, антиамеричко расположење у муслиманском свету представља извор за појаву нових генерација вођа које могу постати непријатно изненађење за САД. Страховања професорова заснована су на реалним процесима који се одигравају у том свету, премда он не указује и на корене те појаве. А да би их схватио, треба се сетити да је у свом обраћању нацији од 29. јануара 2002. године, председник САД Џорџ Буш млађи први пут означио Иран, Ирак и Северну Кореју као “осовине зла”. Он је изјавио да “непријатељи Америке мрзе њену слободу”.
У мају те исте године, Државни секретар Џон Болтон придодао је “осовини зла” Кубу, Либију и Сирију.
Са своје стране, Кондолиза Рајс је 2005. године проширила списак убацујући на њега и Белорусију и Зимбабве.
На тај начин, САД су саме означиле своје непријатеље и саме су их “ставиле уза зид”. Очекивати од тих народа срдачну захвалност, било би у најмању руку чудно.
Напротив, управо од тог тренутка је талас антиамериканизма почео да прикупља снагу и запљускује арапски свет. И тамо је све више и више нових екстремистичких организација. Није случајно у разматрање ове теме од стране америчких државних делатника узет у обзир и Осама Бин Ладен, који се без обзира на свој оригинални статус, сматра једним од највећих мрзитеља САД у свету. Није важно да ли је он до последњег тренутка био или није био марионета у рукама ЦИА, у сваком случају он је постао симбол многих терористичких ћелија у различитим нацијама.
Управо његова фигура тера на помисао да ће се следећа покољења антиамеричких вођа појавити у екстремистичкој средини муслиманског света, у оним самим земљама које су Американци “ослобађали” или припремали “обојене револуције”, а добиле су у њима муслиманске владе склоне идеологији џихада.
Шта ће се догодити са Египтом уколико “Муслиманска браћа” успеју да се учврсте на стеченим позицијама и консолидују државни апарат у својим рукама? Какав ће бити следећи лидер после Мухамеда Мурсе? Идеологија “Муслиманске браће” даје могућност да се претпостави да ће се на политичкој сцени Египта појавити делатник у односу на кога ће Гамал Абдел Насер бити “голуб мира”.
Какав ће бити председник Ирана који ће наследити Ахмадинежада после избора 2013. године?
Поносна и мудра Персија је не једном рађала политичаре изузетне снаге, који су се успешно суочили са љубитељима националних пића. У Лондону су нарочито добро са тим упознати. Данас су Иранци у огромној мери настројени антиамерички, а то значи да је друштвена потреба да на председничко место истакне и одговарајућег наследника Ахмединежада. У Ирану постоји мали слој интелектуалаца и омладине, као некада у СССР-у, која се купала у позлаћеним замкама “тржишне демократије” али га она не може данас сломити. Огромну опасност за свет а уједно и за међународни престиж САД доноси долазак на власт у низу земаља, снага терористичког карактера. У том смислу највероватнији сценарио прети Авганистану, где Хамид Карзаји има веома мало шанси да се задржи на власти, после одласка војске ISAF. Повратак Талибана на власт у Кабулу у исламском свету ће бити доживљена као историјски пораз САД и изазваће талас подршке том покрету. Тада ће изградња сунитског калифата да крене са удвострученом енергијом, која ће свој утицај промовисати у суседним земљама.
Биће то калифат који ће представљати опасност не само за суседе, него и америчким интересима у свету.
Такође и долазак на власт екстремиста у Јемену, Сирији, Тунису, Алжиру и неким другим муслиманским земљама, претвориће се у нови талас антиамеричког и антизападног расположења.
У том случају о политици САД се може без претеривања рећи да ће стављање акцента на свргавање екстремиста у појединим земљама, бити сејање ветра у чијем резултату ће се неизбежно пожњети бура.
Нема сумње да је Хуго Чавез био један од најталентованијих народних вођа у људској историји. Он је учинио две историјске ствари због које ће му бити захвални сви народи света.
Хуго Чавез је са висине свог државног положаја прогласио у УН главну формулу борбе добра и зла у свету: “Овде мирише на сумпор. Овде је био сам ђаво” – рекао је он целом свету о Џорџу Бушу. И то није био лични напад једног политичара на другог, већ тачан приказ хришћанског доживљаја владара Америке.
Само једна тачна реченица Чавеза ушла је у оштар фокус многих људи различитих народа.
Хуго Чавез је променио народ Венецуеле сада он другим очима гледа на себе. Раније заборављени и опљачкани народ те земље видео је себе као јаког и вредног, способног да се одупре лицемерној “империји добра” тако да је она шкргутала и ломила зубе од јарости. Био је то пример и за друге народе на континенту.
Да је болест Чавезова вештачки изазвана, нема никакве сумње. Поред чињеница скривених у сефовима специјалних служби, постоје и закони логике.
А ти закони нису ништа мање бунтовни од оних чињеница скривених у тајним сефовима. За администрацију САД, за државни департмент и ЦИА, у Латинској Америци није било страшнијег непријатеља од Чавеса. То што је он урадио са интересима америчке политике, америчких корпорација и америчког капитала на континенту, нису му могли опростити. Никако нису упевали да га политички униште и тада је ступило на снагу физичко уништење.
Да ли је тешко да се човеку убаци вирус рака? Сваки имунолог ће рећи да то данас није никакав проблем. Потребни су само новац, извршиоци и тајна операција специјалне службе.
И то је било урађено.
Владајућа закулиса САД (јер таква одлука се не може донети на отвореној политичкој сцени) одавно и успешно прибегава физичкој ликвидацији својих и туђих лидера, који нису уписани у њихову политичку концепцију. Френклин Рузвелт, који се успротивио стварању Израела, није скончао природном смрћу, ни Џон Кенеди није својом вољом напустио овај свет јер је пожелео да уведе сребрни стандард долара, а за склањање пакистанског председника Зија ул Хака који је лоше владао, ЦИА није жалила чак ни неколико америчких саветника који су отишли заједно у гроб са председником, у авиону који се изненада срушио на земљу.
Америчка закулиса, која од саме своје појаве служи мамону, немилосрдна је према онима који јој се не потчињавају.
Но, на овај изазов народи света ће увек одговарати рађањем нових лидера, сличних Хугу Чавезу.
Због тога су узалудне наде америчких политиколога.
