НЕДОДИРЉИВЕ БАНКЕ: МИРНОМ ЖИВОТУ ЈЕ ДОШАО КРАЈ (Трећи део)

226

Негативна расположења америчког друштва према банкама

Поставља се питање: шта је то, што је  условило толико јачање правног притиска на највеће банке? Разлога је неколико. Најпре, постоји све јаче незадовољство америчког друштва према свету банака. То доказују многобројне анкете јавног мњења. Никада, још од кризе 1929-1933.године,  народ Америке није осећао толику мржњу према банкарима које су данас почели да називају „банкстери“ (тј. банкари-гангстери). Од 2005.године до 2010. банке су домаћинствима  САД  послале око 9,3 милиона порука о губитку права на откуп  хипотеке, односно –  приближно  35 милиона људи је изгубило своје домове. Према неким проценама губљење права на откуп у САД 2014.године може да дође до цифре од 14 милиона. Наравно, број исељавања није исто што и број оних који су изгубили право на откуп, али више од три четвртине губитака тог права   за период 2005. – 2010.године – преко 7,2 милиона – довео је до исељавања породица  из њихових кућа.  То значи да је преко 20 милиона Американаца изгубило кров над главом. Само у 2010.годинибанке су одузеле 1,05 мил. објеката некретнина. Наравно, нису се сви исељени клијенти банака нашли на улици.  Неко се преселио у јефтиније куће или једнособне станове, или се привремено   уселио код рођака или  пријатеља. Али, истовремено, има много Американаца који и данас живе  у градићима од шатора, у такозваним пустињским насељима (slab-cities in the desert), у прихватилиштима за бескућнике.  Много је милиона оних који настављају  да  осећају  хипотекарну кризу од прошле деценије,  и  који своје тешкоће и патње тачно повезују за банке. Број тужби које су обични Американци предали судовима због различитих кршења и злоупотреба  банкара  у земљи се броји стотинама хиљада. У категорију оних које су банкари  повредили доспели су и представници добростојећих  слојева америчког друштва – то су они који су набављали дужничке хипотекарне хартије које су, како се испоставило, спадале у „ђубре“ или су биле „отровне“. Од таквих инвеститора у судове су доспеле десетине хиљада оптужница. Никада пре  у историји САД (чак ни 30-их година 20.века) није постојало толико  оптужница, невероватних по броју, против банкара.

Америчка елита против банкара са Волстрита

Део политички активног дела америчког друштва се труди да се на сваки начин избори за кардиналну перестројку комплетног банкарско-финансијског система САД. Многи схватају да   управо садашњи новчано-кредитни модел америчке економије  прети постојању Америке као суверене државе. Јер власт у Америци данас припада не народу и народним изабраницима (конгресу САД), већ главним акционарима Федералног система резерви. Та приватна корпорација врши емисију америчког долара (по Уставу САД то спада у овлашћења Конгреса), у дужничкој омчи држи владу (кредитирање у облику куповине благајничких записа), контролише скоро све америчке банке и својим кредитима потпомаже много великих банака лондонског Ситија, Швајцарске и других земаља Западне Европе. Онај део америчке елите који размишља трезвено одлично схвата да су управо банке криве за претеће процесе до којих долази у Америци последњих педесет година, какви су консеквентна деиндустријализација земље, социјална поларизација америчког друштва, нестајање средње класе и масовна пауперизација нижих слојева, увлачење земље у ратне авантуре у различитим деловима света, јачање америчких интереса које се шири на читаву планету, без обзира што то за Америку представља  непримерено бреме. Тај део америчке елите (називају их „патриоти“, „изолационисти“, „конституционалисти“, „националисти“ и сл.) банке Волстрита осећају као јасно изражене космополитске институције за које Америка представља само привремену базу.

У чврсте представнике патриотског дела америчке елите спадају: познати друштвени активиста и економиста Линдон Ларуш, отац реганомике Пол Крејг Робертс, конгресмен-републиканац, учесник „Чајанка покрета“, загрижени противник Федералног система резерви  Рон Пол и његов син Рендал Пол (сада сенатор савезне државе Кентаки и такође активни учесник „чајанка-покрета“).  Уз њих се могу сврстати и Патрик Бјукенен, Џеси Хелмс, Курт Велдон, Пол Вајрихи и други.  Сви ти људи себе углавном сврставају у десно крило републиканаца, мада се међу њима могу наћи и демократе, а има доста и „независних“ или представника мањих партија. Неки аналитичари претпостављају да се много „изолациониста“ и „патриота“, а тиме и противника Волстрита, може наћи и међу официрима и генералима Пентагона, као  и у  министарству правде. У Доњем дому Конгреса такође има доста „изолациониста“ и противника Волстрита. То доказују, конкретно, резултати гласања о низу законских пројеката  против банкстера (на пример – пројекти закона о обнављању важења Закона Гласа-Стигола, као и закона о потпуном аудиту ФЕД-а). Није искључено да иза акција финансијских регулатора које су напред описане стоје представници управо наведених кругова.

Још неке верзије о „посетама“ банкама

Постоје и друге верзије „посета“ банкама. Има аутора који сматрају да су њихови иницијатори правне компаније. Стварно, правни бизнис је у САД изузетно агресиван, он стално тражи нову зараду, лобира за доношење закона који ће повећавати потражњу његових услуга. У САД сада има око 50 хиљада правних фирми. 2008.године приход свих правних фирми и правника САД који се тиме самостално баве  је износио 10,8 милијарди долара. При том је бруто доходак  преко милијарде долара годишње имало 13 највећих правних фирми. Адвокатске и друге правне канцеларије су после финансијске кризе почеле врло активно да се  „хране“  уз банке. Прво, банке су почеле саме  да се појављују као тужиоци; многе тужбе банака су испровоциране последњом финансијском кризом, банке своје кредите и остале активе „избијају“ из руку клијената, а има и много несугласица међу самим банкама. Друго, банке се судски штите од финансијских регулатора и увређених клијената. Треће, како би остварили своја права,  финансијски регулатори и увређени клијенти  морају да користе помоћ правника. Крајем прошле године број колективних  и индивидуалних грађанских тужби којима су тужене банке због хипотекарних кредита је износио близу 100 хиљада. Томе треба додати тужбе инвеститора који су на финансијском тржишту купили безвредне хипотекарне хартије, као и захтеве финансијских регулатора и различитих државних институција. Све то захтева скупе правничке услуге. Али без обзира на то, правне фирме тешко да се могу посматрати као иницијатори (бар – не главни) „посета“ банкама.

Постоји и објашњење, још невероватније, зашто се појавио толики број „посета“ банкама: кажу да на тај начин држава покушава да запуши рупе које су се појавиле у буџету. Казне које банке уплаћују државној благајни данас се мере милијардама долара, али тешко да се оне могу сматрати за битан извор средстава за буџет (да подсетимо да се трошкови федералног буџета САД мере у билионима долара).

Постоји и верзија према којој садашње „посете“ банкама Волстрита представљају исказивање вечите „закулисне“ борбе два водећа клана: Рокфелерових и   Ротшилдових. Ова верзија делује по принципу „што горе – то боље“, те тај принцип подрива банкарски систем САД. А подривање банкарског система  САД  ће Федерални систем  резерви заједно са његовом ковницом довести до краха. Према низу процена данас у ФЕД-у најважније позиције заузимају Рокфелерови и њихови миљеници. Уместо садашњег папирно-доларског стандарда, чији крах убрзавају,  Ротшилдови предлажу овакву или онакву варијанту златног стандарда. И тако ће се они опет наћи на коњу – баш као што је то  било у време класичног златног стандарда 19.века или бар златно-доларског стандарда из времена Бретон-Вудовог девизног система.

Последице „посета“ банкама

Уосталом, „посете“ банкама се не ограничавају само на истраге које воде финансијски  регулатори и на расправе по судовима.  Тај правац нападања  на банке условно може да се назове правним. Осим њега постоји и законодавни правац – припремање  различитих закона и њихово протурање у Конгрес, а то су закони који су  усмерени  на ограничавање свевлашћа банкара и њихове потпуне самосталности која не подлеже никаквој контроли. Најјаснији  и најупорнији  борац у том погледу је био Рон Пол, а сада његов начин рада на Капитол хилу наставља његов син Рендал.

Постоји и информативни правац, кроз који медији критикују банкарски систем САД (и ФЕД); откривајући различите махинације  и лоповлук појединих банака, они врше финансијско-просветни рад са становништвом, помажу јавне покрете типа „Заузми Волстрит!“. Има много аналитичара који скрећу пажњу да је број антибанкарских публикација у медијима САД у периоду после финансијске кризе повећан много пута у односу на број публикација  које су постојале пре кризе. Критички тон који се односи на банке постао је норма чак и за тако конзервативно  издање какво је Wall-Street Journal. Садашња крајња узнемиреност  банака у америчкој штампи постојала је само 30-их година, у време ондашње кризе и депресије и у време   храбрих поступака председника Ф.Рузвелта који су се односили на  ограничење похлепе банака.

Уосталом, за сада није никако могуће   потпуно схватити ко иницира „посете“ некадашњим „светим кравама“ америчког капитализма. Претпоставке да су то генерали из Пентагона, руководство министарства правде, Ротшилдови, неки анонимни сарадници Беле куће или неко сасвим други – само су хипотезе. Ко год да је то иницирао, он се у томе ослања на расположење које носе протести широких слојева америчког друштва. У сваком случају  – те „посете“  поткопавају банкарски систем САД и прете крахом америчког долара.

 

(Преводилац: Д.Пантић)