Рат у Сирији који је почео у марту 2011. траје већ пуни осам година. Подсетимо се о којим сукобљеним странама је реч: 1) Сиријске оружане снаге – Асадове снаге, регуларна Војска Сирије (Армија Сирије, Сиријска ратна морнарица, Сиријско ваздухопловство, Сиријска републиканска гарада). Асаду отворену војну подршку пружају Русија и Иран. Политичку подршку му пружају Белорусија, Кина, Куба, Северна Кореја, Ирак, Венецуела, Египат (од 2015.). Као што може видети све земеље које подржавају Асада на било који начин, имају супростављене интересе и циљеве са САД, скоро на свим пољима државног и политичког деловања; 2) Сиријска опозиција – Побуњеничке снаге, Слободна сиријска армија (Сиријска ослободилачка армија, Ливаа Ал-Умма). Економску, логистичку и војну помоћ им пружају: САД, Турска, Катар, Саудијска Арабија, Велика Британија; 3) Исламска држава – Ал Нусра, Ирачка Ал Каида, Татах ел Ислам, Арара ел Шам и Сукур ел Шам. Отворену подршку им не пружа ниједна држава, мада постоје информације да су их САД у једној фази снабдевале са оружјем, као и да су им пружале непосредну ватрену подршку током операција против сиријске армије; 4) Сиријски Курдистан – Западни Курдистан – Курдски врховни савет (Народне одбрамбене јединице). Политичку и војну помоћ пружају им Ирачки Курдистан, САД, ВБ, Канада, Француска, Аустралија, Саудијска Арабија, Катар, Јордан, Бахреин и др.
Поред тога што смо навели одређене земље које пружају политичку, економску и војну подршку наведеним сукобљеним странама, као стране у отвореном оружаном сукобу, однонсо у рату у Сирији можемо између осталих сматрати и САД, Русију, Турску.
Скоро да нема земље у свету која неиспољава интерес за рат у Сирији, или пак да се тај рат не дотиче у геополитичком и војно-стратешком смислу већине земаља света. Мало је земаља у свету које имају индивидуалну-независну позицију када је реч о рату у Сирији. Скоро свака од земаља света кроз одређене формалне или пак неформалне одбрамбене савезе посматра рат у Сирији.
Подсетимо се који су основни ратни циљеви сукобљених страна у рату у Сирији.
Сирјске оружане снаге Башара ел Асада, полазе од основног уставног начела и задатка Оружаних снага, а то је одбрана интегритета и суверенитета земље, очување уставног поретка и успостава мира у земљи, и на тај начин одржање на власти Башара ел Асада. Остваривање овога циља подразумева војно неутралисање и уништење Исламске државе, пораз курдских снага и спречавање отцепљења дела територије Сирије, који насељавају Курди, пораз Сиријске опозиције – Сиријске ослободилачке армије, њихово разпуштање и враћање мира у земљу.
Исламска држава Ирака и Сирије (ИСИС), која је првобитно формирана као милитантна група, која своје корене вуче од сунитских фундаменталистичких група, које су почетком 2004. настале у Ираку након америчке инвазије, и водиле су борбу против америчких инвазионих снага. Након повлачења САД из Ирака и избијања рата у Сирији ИСИС проширује своје активности на запад и ступа у савез са другим исламистичким групама, али непосредно добија оружје од САД и њихових савезника. У то време САД рачунају на ИСИС као снагу за борбу против Асада у Сирији. ИСИС успева освојити велике делове територије Ирака и Сирије и постаје значајан фактор у грађанском рату у Сирији. Њихов основни циљ је планетарних размера, стварање исламске државе и калифата и увођење шеријатских закона владања светом. Конкретно у Сирији настоје извојевати војну победу и прогласити целу Сирију делом будућег Калифата.
Укључивањем Русије у рат у Сирији, на позив Владе Сирије, после ангажовања руских ваздухопловних снага против исламске државе, војна моћ исламске државе почиње да слаби, ИСИС из дана у дан губи територије, како у Сирији, тако и у Ираку, где се упоредо воде борбе са исламском државом, на крају бива поражена, упркос настојањима САД да пораз ИСИС не буде њихов тотални пораз, него да увек буду у стању да на миг САД и њихову подршку може бити укључена у борбу против Асада и Русије.
Сиријска опозиција – Сиријска ослободилачка армија, представља оружане формације опозиционих политичких снага у Сирији. Уз свесрдну помоћ САД, Турске и неких других арапских и западних земаља, као основни циљ имају рушење власти Башара ел Асада и формирање како они кажу „слободне демократске Сирије“. Циљеви Сиријске опозиције су идентични циљевима САД и других њихових помагача. Уколико би ове снаге победиле у рату у Сирији онда би била формирана још једна нова влада и држава по жељама САД, и то би била још једна полуга за САД за њихово лакше деловање на блиском и средњем истоку и потискивање Русије из тога региона. Јер за САД нема коначног завршетка започетих процеса арапског пролећа док се не реши проблем у Сирији, који се зове Башар ел Асад.
Сиријски Курдистан – Западни Курдистан са својим народним ослободилачким јединицама води значајну борбу против ИСИС, а истовремено води и борбу за аутономију Курда у Сирији, за властити ентитет, или пак за уједињење свих Курда који живе у три државе на североистоку Сирије, Западу Ирака и југоистоку Турске.
Током рата који траје осам година Сирија је постала потпуно разорена земља, друштво уништено, становништво расељено и доведено на ивицу биолошког опстанка (упркос низу резолуција и декларација које су доносиле различите међународне организације, ради спаса цивила у Сирији), постала је поприште надметања светских и регионалних сила и њихових геополитичких интереса, као и полигон на коме се настоје разрешити унутрашњи проблеми моћних западних држава као што су САД (сукоб Трампа и „дубоке државе“ и његов контрадикторан положај и морални ставови, који су под лупом америчког друштва) и ВБ (због унутрашњих проблема изазваних БРЕГЗИТОМ и слаба позиција британске рпемијерке Терезе Меј).
Захваљујући војном ангажману оружаних снага Русије, исход рата у Сирији је био на видику, и то са резултатом да снаге Башара Ел Асада, председника Сирије буду коначни победник у том рату. Исламска држава је потпуно поражена. Побуњеничке, опозиционе снаге су у дубокој дефанзиви и држе само одређене територијалне џепове у Сирији. Односи између Русије и Турске када је реч о сисријском рату, доведени су у стање балансираности, са пресудним утицајем на коначан исход рата. С обзиром да на овај начин неће бити остварен главни циљ западних сила на челу са САД, а то је рушење режима председника Асада и успостављање нове власти под њиховим патронатом, како би био елеминисан сваки руски утицај и присуство у Сирији. Због тога су се САД, ВБ, Француска и неке друге западне земље активније укључиле у сукобе у Сирији, настојећи у накнадној фази рата остварити своје циљеве: свргнути Асада, успоставити марионетску владу у Сирији, истиснути Русију из Сирије, угрозити Иран, све до фазе изазивања унутрашње нестабилности која би довела до рушења постојећег режима и преконпоновање геополитичких прилика на блиском и средњем истоку.
Да би се то остварило потребно је наћи повод за отворен и снажан војни ангажман „западних савезника“ (САД, ВБ и Француске за сада). У том смислу посегнуло се за опробаним рецептом, режирањем напада хемијским оружјем на цивиле у Сирији, који су изведени наводно од стране режима председника Асада. Искориштена је кампања која се води против Русије од стране ВБ и САД, као и других западних земаља, због наводног тровања руским хемијским отровом – оружјем, бившег двоструког руског агента Шкрипаља у ВБ. Изфабрикованим и лажним информацијама о „злочиначким поступањима органа и појединаца Русије“, када је реч о наводном тровању Шкрипаља, ВБ и њени савезници дошли су до тачке, на којој захтевају резолуцију СБ УН у којој би се осудила Русија због незаконите употребе хемијског оружја. После неуспелих пшокушаја да се Русија осуди у СБ УН, ВБ и САД настављају кампању у вези са употребом хемисјког оружја у Сирији. Без икаквих доказа и чињеница, САД и ВБ су оптужиле сиријског председника Асада и његовог „заштитника“ Русију да су одговорни за употребу хемијског оружја у граду Дума у Сирији, против цивилног становништва. Све је више података и чињеница који говоре да су напади хемисјким оружјем исценирани и изфабриковани, и да се стварни хемијски напад није ни десио.
Кампања у вези са наводним хемијским нападом трајала је неколико дана и окончала се отвореним и дрским претњама од стране САД и ВБ, да ће они, као „моралне громаде“ војно деловати како би спречили понављање „злочина чудовишта“, које се зове Асад, према властитом народу. Након твитер дипломатије и твитер преписке ускледили су војни ракетни ударти по метама у Сирији и то у раним јутрњим часовима 14.04.2018. Нападе су извеле војне снаге САД, по наредби председника Д. Трампа, без одобрења Конгреса, снаге ВБ по наређењу премијерке Терезе Меј, без одобрења парламента и снаге Француске по наређењу председника Макрона. На овај начин отпочела је оружана агресија коалиције три државе, на суверену земљу, противно међународном праву и без одлуке СБ УН, као и без потребних унутрашњих правних и законских процедура тих земаља. Реч је о „акту агресије“, како је то оценио руски председник В. Путин, снажно осудивши агресију, на једну земљу која предводи борбу против тероризма у свету .
Као главно образложење за једнострано деловање наведених „савезника“, који нису чак добили ни формалну подршку, НАТО пакта као организације (иако су медијски подржани и од Турске и ЕУ), наводи се „морална потреба и обавеза слободног демократског света да спречи ерозију међународних норми којима се забрањује употреба хемијског оружја“ (Трамп, Меј, Макрон); у случају када постоји блокада СБ, и када он није у стању да заштити међународне норме, мир и људка права у свету, право је и обавеза слободног западног света да делује превентивно и без формалних одлука СБ“.
Међутим, који су прави разлози агресије на Сирију као једну суверену државу, истини за вољу, изнутра потпуно разорену? Искористити режиране нападе хемијским оружјем и исте приписати сиријском режиму, као злочин против човечности и убијање властитог народа, сатанизовати председника Асада и све то искористити за његово свргавање са власти и преокретање тока рата у властиту корист; изазвати Русију, како би је ставили у позицију да неровозно делује, да се упусти у неодмерене реакције, сматрајући председника Путина „саучесником у Асадовим злочинима“, како би се ослабила међународна позиција Русије, ради даље борбе за избацивање Русије из Сирије и њеног утицаја на блиском истоку и у средоземљу; истовремено САД и ВБ настоје „понизити Русију“ показујући да за једну земљу у којој се налазе руске оружане снаге, нису гаранција да та земља неће бити војно нападнута, ако то одлуче САД, ВБ и њихови савезници; војним нападима на Сирију председник Трамп у САД настоји „залечити многе отворене политичке ране на унутрашњем плану и бар за неко време одложити расправе о његовом укупном моралном лику и делу“, а британска премијерка Меј, настоји скренути пажњу на унутрашњем плану са проблема који су изазвани БРЕГЗИТОМ; такође једностраним одлукама „савезника“ жели се показати нефункционалност и застарелост СБ и постојећих међународних механизама одржања мира у свету; и на крају војни удари на Сирију су можда последња прилика да се покаже наводна одлучност и спремност САД и њихових савезника, као и њихова способност да се носе са свим светским изазовима и „руским претњама“, ради очувања униполарног поретка света, који се неминовно гаси, у том смислу наведене одлуке „савезника“ можемо сматрати као испитивање терена за могући „превентивни рат“ против Русије и њених савезника.
Тактика са којом су изведени ракетни удари (удари са дистанце крстарећим ракетамаа из авиона, са бродова и подморница) по наводним виталним објектима режима у Сирији, далеко од распореда руских војних снага и зона које контролише руски систем ПВО, показује да су удари имали ограничени циљ и да су се „савезници“ бојали ескалације сукоба. Русија је мудро поступила, с обзиром да су „обавештени од стране савезника“ да ракетни удатри следе и да се не односе на руске трупе и позиције, пружила је сву војно-техничку помоћ сиријској ПВО, која користи старије совјетске системе ПВО, али сигурно и модерније руске системе ПВО, јер је ово прилика да руске противваздухопловне снаге, на индиректан начин увежбавају и проверавају своје способности у борби са модерним ракетним системима западних земаља. Према извештајима руских оружаних снага у Сирији „савезници“ су испалили преко 100 крстарећих ракета на циљеве у Сирији, од који је оборено 71. Русија ће се уздржавати да се њене снаге директно уључе у борбене операције против снага „савезника“, само је питање до када то може да траје. Русија ће настојати да све своје потезе усклади са међународним правом и да одржи чврст савез са Кином, Турском, Ираном и другим државама.
До сада нисмо видели јасне слике „савезничких ракетних удара“ по метама у Сирији. Изабране мете, између којих се помињу и научни центри за развој хемијског оружја и складишта са хемијским оружјем, нису кључни за одбрамбене снаге Сирије, јер као што знамо да је Сирија уз међународну контролу и супервизију, уништила све своје хемијске потенцијале и хемијско наоружање. Уколико је уследио ракетни удар на складишта са хемијским оружјем онда је требало очекивати велике разорне последице по становништво и животну средину. Знамо да су Анмериканци и Британци дуго присутни у Сирији на различитим локацијама и са различитим задацима, па треба веровати да су изабрали мете за које мисле да ће бити остварени најбољи резултати ракетних удара.
Рано је да се закључи какве ће бити даље одлуке САД и ВБ, а какве реакције Русије и Кине. Могуће је да ће ово бити још једна епизода ограничених ракетних удара, која неће довести до ширих конфорнтација „савезника“ и Русије, а посебно не војних. Наставиће се игра живаца, као и динамична дипломатска игра, посебно у сфери војне дипломатије.
Србија као мала земља, треба да извузче закључке за себе и да потврди важност војне неутралности, значај властитих војних способности, као и чињеницу, да бити на страни јачег не значи бити на страни морала, права и правде.