Нове бошњачке жртве политике СДА и позив у лажни џихад у Сирији

327

Не постоји човјек који може мислити туђом главом као што нема народа (као историјске и друштвене категорије) који може живјети у туђој историји, без обзира што се она покушава представити као некакав метафизички „објективни дух“, својствен свим народима и свим историјама. У Босни и Херцеговини и нашем подијељеном друштву, данас се врло успјешно може манипулисати свим могућим појмовима па и појмовима о универзалном „босанском духу“ у сваком човјеку без обзира на националну припадност. Самим тим покушава се манипулисати и човјеком, који пристаје да буде дефинисан таквим појмом који измишља и инпутира непостојећи, измишљени идентитет.

Побуна личности против такве идеологије представља искорак индивидуума из фикције сврстаности у стварну личну самосвјест која представља историјску, социјалну и културну категорију јасно препознатљиву у оквиру дефинисаног националног субјективитета.

Та чињеница о националном ставу и интересу као појава на друштвеној сцени земље може се замагљивати и омаловажавати али се њено постојање више не може оспорити.

Јасна свијест о колективном интересу – о савезништву и непријатељству, заоштрава се ових дана, поготово након бројних вијести које долазе из Сирије, о којима сарајевска политичка чаршија упадљиво шути док многа неодговорена питања буквално звоне и прште на јавној сцени Европске Уније, Русије и Сједињених Америчких Држава.

Вехабијска, вјерска и политичка осовина: Сарајево-Беч-Истанбул-Дијарбакир-Идлиб открива подложност једног слабо утемељеног и контрадикторног идентитета у Европи разним утицајима и процесима пред којима неразвијена историјска свијест просто устукне отварајући простор јачим, снажнијим идентитетима да се испоље кроз тзв. Бошњаке.

Ко је имало нормалан у БиХ зна да су само на домаћој сцени изостали многи одговори, у начелу потребнији народима Дејтонске БиХ него великим силама:

Ко је отишао у Сирију, водећи жене и дјецу, да би убијао сиријски народ у име радикалног ислама?

– Зашто се у Сирију одлазило; ко је то организовао и финансирао те како је 300 џихад ратника могло, преко сарајевског, загребачког и бечког аеродрома, „непримјетно“ и без икакве санкције – без знања добро плаћене Обавјештајно безбједносне агенције одлазити и враћати се по нову врбовану и изманипулисану дјецу у БиХ.

Каква је улога западних обавјештајних служби у овој прљавој операцији радикализације цјелог једног европског народа и има ли ова земља уопште безбједносне агенције на заједничком нивоу које би хтијеле и биле способне заштитити уставни поредак државе и безбједност свих њених грађана или су и те препумпане агенције које плаћају народи БиХ инструменти туђих интереса и туђе геополитичке воље?

Зашто нико није спречио финансирање тероризма у овој земљи и зашто су санкције за малобројне биле итекако осмишљене и примјењиване селективно на „наше“ и „туђе“ терористичке организације?

– Кога питати о теоријама завјере у тренутку када се јасно види како Ал каидина терористичка мрежа (она мрежа која је САД бацила на кољена и понизила једанаестог септембра) има отворену подршку САД, Велике Британије и Француске? Није чудо што ту мрежу подржава Саудијска Арабија која је створила и финансијски подржавала – али Запад…?

Ових дана, путем носилаца пуке статистике смрти у коју се претворила ОБА/ОСА у Сарајеву, објављено је да су Насер Арнаут и Инес Миџић, држављани БиХ који су се у Сирији придружили Исламској држави, убијени почетком марта у америчком ваздушном нападу изведеним дроном. Смрт Арнаута је преко обавјештајној агенцији блиског портала Журнал потврдио породични пријатељ, који је пласирао незванично сазнање како је Арнаут у протеклом периоду покушавао у више наврата се вратити у БиХ.

Зна се и то да је током 2013. године ратовао у граду Харитану; био у војној јединици са Арапима и ожењен Албанком, кћерком Асима Шаћирија те да је касније оженио Арапкињу; да је био у цивилној полицију у Манбиџу, прије но што су град окупирали Курди.

Други погинули, Инес Миџић из Бихаћа, се представио јавности шокантним видеоснимком који га приказује како коље курдског борца, његово ратно име, гласи Салахудин ал-Босни или Абу Салахаддин ел-Мухајер. Миџић је рођен 1990. у Бихаћу, где је био и настањен. Мјесец дана пре одласка требао је бранити дипломски рад из енглеског језика на Педагошком факултету у Бихаћу.

У Сирију је отишао са Хаџић Фикретом преко Истанбула, летом из Сарајева 15.08.2012. Неколико пута враћао се у БиХ, пролазећи граничне прелазе несметано упркос потјерници која је расписана за њим. Са њим је 20.06.2013. десетак мјесеци касније, новим летом у Истанбул отпутовао и Един Зукић.

Миџићу се 01.08.2013. године у Сирији придружила и шеријатски венчана супруга Едина Мулалић. Абу Салахаддин, који ради за исламистичке медије течно говори енглески и уређивао је ИСИЛ-ов портал “Вијести уммета”, који упркос блокадама, функционише још увијек, као посебна рубрика портала Islampress.net. Миџић је у Бихаћу био познат као активиста једне невладине организације у којој је био преводилац. Као и Миџић, у истом граду у Сирији, Мајадину боравио је још један злогласни терориста из БиХ, Јасмин Кесеровић звани Јапа; познат по томе што је такође један од актера филма “Част је у џихаду, порука Балканцима”, у којем је отворено позивао на убиства људи с Балкана. Кесеровић је рођен 1994. у Завидовићима. Иначе Кесеровић, који је међу најжешће радикализованим и најнасилнијим исламистима, отишао је у џихад са Бајром Икановићем и Мидхатом Ђоном 23. јануара 2013. Ријеч је о изузетно опасном терористи што доказује и један пропагандни видео на којем се он појављује под именом Абу Мухамад ал-Босни. На снимку су приказани аутентични кадрови моста Голден гејт, једног од препознатљивиих симбола Сан Франциска, те кадрови и снимке Лас Вегаса. У том видео снимку велича се и Омар Матен, терориста и убица који је извршио покољ у ноћном клубу у Орланду.

Откуда ова босанска дјеца на томе мјесту и са тако испраним мозгом који их је довео до царства смрти у коме су и они сами играли важну злочиначку улогу?!

Ово питање нас води у мрачну везу Сарајевске чаршије са логистичким центром у Бечу преко кога се трговало оружијем, дрогама, бојним отровима и људима и подсјећа на еру прања новца, финансирања терористичких и војних активности преко агенције ТWRА, пријатеља али и пословног партнера Алије Изетбеговића, суданца Ел Фатих ел Хасанеина.

Ова мрежа, дјелујући у рату јавно а послије рата илегално, у многе мирне улице Беча убацила је отровно сјеме радикалног ислама, градећи систем радикалних вјероучитеља и тумача џихада; многе везе и канале путем којих ће фанатизовани младићи – сиротиња без перспективе и образовања, доћи до њих како би наоружани мржњом и оружијем учествовали у свјетским кланицама на којима се муслимани, у име западних интереса, убијају међусобно рушећи властиту државу и трајно сукобљавајући властити народ.

Једна од таквих улица, пуна свијетло обојених троспратница око петсто метара од Ringa који опасује најстрожи центар Беча; од Volkstheatera и изложбе у Leopold-museumu о Бечу 1900. године, у вријеме највећег сјаја пријестонице Аустроугарске Монархије која је у то доба бројала 300.000 становника више него данас. Ту, мало изван бечке буке и највећег сјаја, на адреси Lindengasse 1, налазе се хипстерски ресторан, студентско удружење младих хришћана и психолошка ординација брачног пара Grohs. Од прољећа у ову се мирну улицу преселио трендовски Rundbar, сада R&bar, ресторан уређен у стилу педесетих. Све је ту господски елегантно и децентно: неколико улица даље црвени плакат позива вас на викенд предавања из марксизма, о томе како препознати фашизам и како се борити против ширења нетрпељивости према муслиманима.

На другом спрату, налазио се вјерски центар – месџид Сахаб, из кога је на рат против невјерника позивао Неџад Кучевић звани „Неџад Балкан“ и „Ебу Мухамед“, бивши кик боксер, поријеклом из Тутина, један од лидера исламских радикала око кога су се окупљали фанатизовани исламисти, већином с подручја бивше Југославије. Безбједносне службе сматрају да управо он финансира забрањене „Вијести Уммета“, веб-портал који “на наше језике” преводи материјале ИСИЛ-а, њихова службена саопштења и видеопоруке.

Ебу Мухамед (Неџад Балкан) практично самостално је основао властити џемат, у седмом округу Беча, око месџида „Сахаб“, одвајајући се од учења дотадашњег ауторитета јорданског шејха Ебу Мухаммеда ел-Макдисија и узимајући новог шејха Ебу Мерјем, исламског учењака поријеклом из Кувајта.

Након што је објавио књигу „Тријумф вјеровјесничког монотеизма – над давом ширка и национализма“ и разлаза између увјерења Хафиза Порче и Нусрета Имамовића на једној и Неџада Балкана и Билала Боснића на другој, долази до сталних сукоба и препуцавања између те двије групе. У том дијалогу, каткад ватреном, понекад и пријатељском долази до мобилизације вехабија у Бечу и јачања обе организације у корист Ал каидиног Нусра фронта и ДАЕШ-ИСИЛ-а.

Било како било, џемаат (заједница) муслимана окупљена око месџида „Сахаб“ по Ебу Мухмамеду је: “… џемаат заснован на јасним темељима кур’ана и суннета, без натруха новотарије, или позивања новотарији па био он у власништву ИЗ-а БиХ-а или неког другог то није важно. Међутим, јасно је сваком ко имало познаје суннет Посланика а.с, да ИЗ БиХ-а нема тај епитет џемаата кур’ана и суннета јер они и сами у свом штатуту кажу да се поред Кур’ана, суннета, ханефи мезхеба обраћају и на традицију бошњака не обраћајући пажњу да ли је та традиција исправна или не. Сама ИЗ БиХ-а често у писању својим имама или професора наглашава да исламска традиција бошњака је једина исправна на овим просторима и да свако друго практицирање ислама је неприхваћено и унапријед осуђено на пропаст. Исламска традиција бошњака је, наравно, пуна бид’ата и неисправних ствари од којих су највеће: Ајватовица, Довишта, подршка суфијама и новотарима, наплаћивање учења кур’ана, наплаћивање било којег вјерског посла, давање предности традицији над суннетом, подучавање људи дјелу вјере и нецитирање ајета и хадиса који се супростављају њиховом штатуту итд…“

По сазнањима америчких обавјештајних и безбједносних служби, управо је он врбовао Мевлида Јашаревића да пуца по америчкој амбасади у Сарајеву.

Данас ту нема никаквог трага исламских радикала, као што су постали невидљиви и у отмјеном Prateru тј. другом округу, гдје је у џамији Алтун Алем, проповиједао Мирсад Омеровић, познат као Абу Тејма са помоћником Адемом Демировићем.

Читава Аустрија се дигла на ноге кад је у марту 2014. године откривено да су двије дјевојчице, Сабина Селимовић (15) и Самра Кешиновић (16), побјегле у Сирију. Дјевојчице су одлазиле на вјеронауку у џамију Алтун Алем, смјештену у подруму зграде у Leopoldstatu. У највећој антитерористичкој акцији у историји Аустрије, пред крај 2014. године, спроведеној у Грацу, Линцу и Бечу, аустријска полиција ухапсила је Мирсада Омеровића, Адема Демировића и друге, под сумњом да врбују добровољце за прикључивање терористима ИСИЛ-а.

Сматра се да је Омеровић портпарол европског огранка ИСИЛ-а, са директном везом с Ал Багдадијем а за кога се зна да је једно вријеме боравио у Горњој Маочи, вехабијском насељу код Брчког; да је био у вези са Билалом Боснићем, правоснажно осуђеним у БиХ због регрутовања младића за рат у Сирији.

Хапшењем Ебу Тејме – Омеровића и његових дванаест сарадника поријеклом из БиХ, аустријска држава са закашњењем је објавила рат против тероризма.

Данас, на адреси некадашњег месџида Сахаб, у приземљу зграде у Lindengasse 1 се налази ушминкана пивница Kriterium III, са зеленом рекламом за Göser.

Бечке вехабије су се практично преселили у сусједну улицу, Mariahilferstrasse, гдје су поставили штандове и бесплатно дијелили Куране. У главној бечкој трговачкој улици штандови организације “Lies!” (читај) били су ту до 2016. године. Дијелећи Куране, вехабије су успут проповједали своју верзију ислама заинтересованима и случајним пролазницима. Када су им акцију забранили у 6. бечком округу, само су се преселили на другу страну улице, зато што с друге стране Mariahilferstrasse, више није 6. него 7. округ.

У јавној кампањи вехабијских колективитета подијељено је 25 милиона примјерака Курана у Аустрији, Њемачкој и Швајцарској.

Ипак, сви они који траже праве џамије с вехабијама у Аустрији, биће изненађени.

Аустрија са својих пола милиона муслимана има укупно четири џамије; четири посебно изграђена вјерска објекта с минаретима. Од те четири џамије једна је у Бечу, у Florisdorfu на рубу града, на дунавском острву и претпосљедњој станици метроа.

У Хрватској је ситуација нешто боља: и тамо постоје четири џамије али на 63.000 вјерника, колико их се тако изјаснило на попису 2011. што представља тек 1,47 одсто становништва, неколико пута мање него у Аустрији. Као што османска власт у Босанском ејалету до средине 19. вијека није допуштала изградњу цркава са звоницима, за муслиманске вјернике у 21. вијеку ништа ни у „демократској“ Европској унији није битно другачије. И још се, притом, Хрватска и Аустрија, у односу на Швицарску, Данску и Белгију, истичу као позитивни примјери, јер је ислам у Аустрији службено признат још 1912. године као присутна и дозвољена религија, а у Хрватској 1916. године.

Загребачка делегација је 2015. посјетила Џемат Босну, смјештен у приземљу зграде у Hippgasse у 16. округу, Ottakringu, практично обичан стан у приземљу стамбене зграде, с двије велике просторије прекривене теписима. У близини су македонска и албанска џамија, такође у становима. Ottakring са 100.000 становника једна је од бечких четврти с највише имиграната и највише муслимана. И наравно; без иједне џамије.

Истина, након напада у Паризу завладала је антиисламска хистерија и исламофобија а у земљи су додатно појачене страсти и страхови, кад је стигла непотврђена и од родитеља демантована вијест да је у Сирији погинула Самра Кешиновић, једна од двије дјевојчице које су побјегле из својих бечких домова у рат – у Сирију.

Поред Неџада Балкана у Бечу је и Бадија Халил, кћи некада, најтраженијег терористе Сабри Кхалил ал-Банне, позатог као Абу Нидал, која је у браку с Аднаном Бузаром братом Ирфана, имамом Исламског центра Ебу Ханифе-Беч и Виена Гази Хусрев-Бег.

Поред њих, као главни протагониста вехабизма у Европи из БиХ свакако је и хафиз Мухамед Фадил Порча, имам оснивач Уније џемата селефијске даве. У месџиду у коме је проповједао Порча, (школован у Саудијској Арабији), долазио је и Ћејвановић Асим, који је 01.10.2007. са двије ручне гранате, ушао у амбасаду САД у Бечу.

У извештају Службе за заштиту уставности и борбу против тероризма (BVT) у Аустрији из 2007. посебно се помиње босанска дијаспора у тој земљи, за коју се указује да постоје групације које припадају “неофундаменталистичкој интерпретацији вехабизма”.

Практично, Неџад Балкан и Мухамед Порча су на сиријско ратиште упутили, и тиме послали у смрт Инеса Миџића и Насера Арнаута и многе друге те били посредници у финансирању многих организација и појединаца спремних да на било ком тлу у било којој земљи буду дио насилних терористичких акција од којих очекују вјерску и политичку добит. Управо су они кључни учесници у прикупљању финансијских средства за Ал каиду и Исламску државу, регрутовању младих муслимана џихадиста, фанатика и самоубица, потврђујући тиме сазнања западних безбједносних служби, да у у Европи, а посебно у БиХ, готово ниједан одлазак џихадиста у Сирију није прошао без њихове улоге.

Обзиром на неупитност њихових заслуга за ширење џихада у Европи морају им се, без двоумљења, признати и заслуге за све оне погибије и страдања босанске дјеце на пјеску Сирије па и Миџића и Арнаута. Те заслуге припадају и сарајевским политичким и вјерским вођама који иако виде крваве руке мисионара вехабијског учења не желе се односити према томе онако како би требало да се односи једна држава која наводно тежи да буде дио европске заједнице држава и народа?! Пратећи ово страдање и овај процес, скривајући своју улогу у томе „званично Сарајево“ наставља путем измишљања афера и ширења пропагандних лажи на рачун Републике Српске и њених институција. А процес регрутовања и погибија још увијек траје и трајаће паралелно са програмима обуке дјеце, Аскера и вехабија по паралелним џематима и вехабијским заједницама.

 

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.