Права оптужених пред међународним кривичним трибуналима Виши стандарди или потпуно лишавање елементарних права?

180

Према тврдњама руководилаца савремених међународних кривичних судова и трибунала (МКСТ), права оптужених су обезбеђена на највишем могућем нивоу. Ако прочитате њихове извештаје Савету Безбедности УН, интервјуе медијима или научне публикације у специјализованим часописима, онда је могуће да заиста поверујете не само да су ти судови  разрадили и применили високе стандарде по питању обезбеђења права оптужених, него да су и поставили стандарде које друге земље тек треба да достигну. А у стварности, ови наводи представљају обичан мехур од сапунице. Пред међународним кривичним трибуналима обезбеђена су много мања права оптужених него што је то случај код националних судова.

Ово се односи на многа права, која су утврђена на главним међународним споразумима о људским правима: Међународним споразумом о грађанским и политичким правима и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода.

Тако су оптужени пред МКСТ лишени права на разматрање њиховог процеса од стране суда створеног на основу закона. И МТБЈ и МТР (Међународни трибунал за Руанду) и Специјални суд за Либан (ССЛ) били су створени бесправно. МТБЈ и МТР је основао орган који није имао права да оснива кривичне судове, а ССЛ је створен уз кршење самих принципа међународног права, када је међународни уговор ступио на снагу одлуком само једне стране – опет Савета Безбедности УН. Тог права лишени су и неки оптужени пред Међународним кривичним судом (МКС), пре свега грађани оних земаља који нису чланови МКС, али који су одлуком СБ УН (опет супротно међународном праву) присилно пребачени под јурисдикцију суда. Додуше, иако су та горе-указана дејства учињена од стране СБ УН, не треба журити и говорити о краху ОУН као главне међународне организације. По свој прилици низ веома познатих држава свесно подстиче СБ УН на доношење таквих одлука које подривају ауторитет како самог тог органа, тако и система УН у целини. Приметна је политика тих држава која кроз дискредитацију СБ УН покушава да разруши целу организацију. Због тога и УН и СБ, без обзира на тужне догађаје последњих година, треба сачувати, а на политику тих земаља по питању подривања ауторитета СБ УН треба ставити снажну баријеру.

Даље треба приметити да су оптужени пред МКСТ лишени права на правично суђење. Ово право подразумева низ посебних права, као што су право на адекватно време за припрему своје одбране, право на адекватно време за изношење своје одбране, право да сва судска документа добију на матерњем језику, право на једнакост страна итд. Не поштује се ни једно од права које састављају збирна права на правично суђење у МТБЈ и другим МКСТ. И још се то ради и пркосно. Довољно је присетити се како је у процесу против Слободана Милошевића тужилаштво имало заприпрему 3 године и 8 месеци, а одбрана је имала само 3 месеца. За изношење њихове верзије оптужнице добили су 300 сати, а Слободан Милошевић за одбрау – само 150 сати!

У вези са почетком делатности новог међународног кривичног трибунала (од 1. јула текуће године)  – Међународног резидуалног механизма кривичних трибунала (МРМКТ) настали су нови проблеми за обезбеђење права оптужених. Пре неколико дана, бивши Председник Републике Српске Радован Караџић је упутио захтев МТБЈ да му укине оптужницу. Разлог за овај захтев је одсуство пуномоћја МРМКТ за разматрање процеса Р. Караџићу. Истовремено (после 1. јула 2013. године) све жалбе (укључујући и основну – по завршној пресуди судског већа) треба да буду разматрани пред МРМКТ. Међутим, Радован Караџић у својој представци суду тврди да је лишен свог основног права на жалбу и због тога мора бити потпуно одбачена оптужница против њега. Р. Караџић скреће пажњу на чињеницу да МРМКТ представља потпуно нову међународну правосудну институцију. Али током 2010. године више није било никаквог оружаног конфликта на простору бивше Југославије, а кад је тако – онда је СБ УН изашао изван оквира својих овлашћења и нови МРМКТ је незаконито створен и нема права на разматрање апелација оптужених пред МТБЈ. Из овога следи да је Караџићу ускраћено право на жалбу у сладу са нормама међународног права.

Аргументи Радована Караџића увелико су оправдани, међутим, треба обратити пажњу на то да је и постојећи систем жалби у МТБЈ такође у супротности са међународним правним принципима по питању жалби на судска решења. Тако  међународно-правни акти по питању људских права предвиђају право свакој особи на обезбеђење жалбеног процеса, као прво – од стране другог суда, као друго – од стране више судске инстанце од оне која је изрекла пресуду и као треће – од суда састављеног одквалификованијих судија. Ни један од ових принципа се не поштује у МТБЈ (као ни у већини других међународних кривичних судова). И заиста, апелације у МТБЈ не разматра други суд, него тај исти суд. А овде треба да се ради управо о другом суду, а не о другом саставу једног те истог суда. У МТБЈ се праве да не схватају разлику између тих различитих појмова. Апелационо веће МТБЈ није вишерангирани суд у односу на судско веће које је донело пресуду. У Статусу трибунала се директно каже да се МТБЈ састоји од тужилаштва, секретаријата и судских већа. На тај начин су оба већа делови једне судске институције. Једна рука “контролише” другу. На крају, начин избора судија у судско и жалбено веће је исти. Нису истакнути никакви допунски захтеви за судије жалбеног већа. Ни по питању квалификације судија, ни по питању њиховог искуства, ни по каквом питању. У састав жалбеног већа МТБЈ улазе судије које у ствари уопште и нису судије и нису имали ни један дан суђења у својим земљама. И зар такав систем треба да представимо не само као адекватан, него и као модел за међународно правосуђе! Међутим, овакав систем лишава оптуженог од било каквог права на жалбу у оној форми у којој је у међународној заједници признат још од 1966. године!

На тај начин стварање Међународних кривичних трибунала (у првом реду МТБЈ), није представљао никакав корак напред, већ неколико корака уназад када је у питању развој међународног кривичног поступка и међународног правосуђа по питању људских права. Ови трибунали представљају елементе регреса у међународном праву и неопходно им се супротставити.