Правна природа бриселског „споразума”

479

Документ који је премијер Дачић парафирао у Бриселу и којим су окончани тзв. бриселски преговори са представницима сепаратистичке албанске власти, по својој форми и садржини има две стране – међународноправну и унутрашњу, уставноправну страну.

Међународноправна природа „споразума”

Код међународноправне оцена овог документа ваља поћи од његове форме, јер у међународноправном општењу форма често носи значајније поруке од садржине неког документа. У овом случају већ изрази употребљени у наслову наведеног бриселског документа јасно указују на његову међународноправну природу и функцију.

Признање ius contrahendi. Педантна евроатлантистичке бирократија, са вишевековном западном псеудоимперијалном дипломатском вештином скривања „ђавола у детаљима”, изабрала је да већ у наслову овај бриселски документ назове „споразумом” (agreement). Тиме се шаље јасна порука да је реч о једном међународноправном уговору чије су стране потписнице две независне државе, јер енглеска реч agreement има управо ово правнотехничко значење (нпр. Споразум о стабилизацији и придруживању – Stabilisation and Association Agreement).1) Следствено, парафирањем и прихватањем овог „споразума” Влада Србије директно и званично признаје сепаратистичко-терористичкој творевини, тзв. Републици Косово, – право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi). Реч је о једном од класичних и основних атрибута спољашње суверености сваке независне државе. Тачком 14. овог „споразума”, у којој се истиче да његове стране потписнице „неће једна другу блокирати” у процесу „европских интеграција”, нити на то подстицати друге државе, Србија признаје пуни међународноправни уговорни капацитет тзв. Републици Косово, који је својствен само сувереним државама. Пристајање да тзв. Република Косово буде члан ЕУ, у равни Србијине легитимације ове политичке творевине, једнак је пристанку да тзв. Косово постане члан УН, јер само независне државе могу бити чланови ЕУ. После тога, питање чланства тзв. Косова у другим међународним организацијама, па и у самим УН, решаваће се искључиво по закону инерције међународне политике, чији ће безвољни посматрач бити Србија.

De iure међународно признање. Додавањем у бриселском документу речи „први” уз реч „споразум” (first agreement), као и ограничавање садржине овог акта на успостављање „принципа” за „нормализацију односа” (normalization of relations), једно парцијално признање ius contrahendi стиче генерално својство чина који се у међународноправној теорији квалификује као индиректно de iure међународно признање новонастале државе.

Признање уставотворства. Пристајањем да бриселским „споразумом о нормализацији односа” укине свој правни поредак (органе државне управе и локалне самоуправе и законе државе Србије) на територији Косова и Метохије, те да призна легитимитет и легалитет сепаратистичком поретку власти (локалне самоуправе у српским срединама организоване по устави законима тзв. Републике Косово), Србија потврђује тзв. Републици Косово право на уставотворство, што је основни атрибут унутрашње суверености. Колико је ово признање битно указују речи једног од класика српске уставноправне науке, проф. Р. Марковић, да „своје својство суверене политичке организације (imperium), држава једино изражава када врши уставотворну власт, када доноси Устав”.2) Зато из угла недвосмислених и општеприхваћених ставова уставноправне науке, прилично невешто и немушто делују објашњења Србијиних званичника да прихватањем бриселског „споразума” Србија не признаје тзв. Републику Косово, мада признаје њен „Устав”, чији је саставни део и сепаратистичка „Декларација независности”. Укратко, како на једној територији нема две суверене, односно највише власти, Србија се бриселским споразумом одриче досадашњег ефективно оствариваног права на издавање заповести (норми) на северу КиМ, истовремено позивајући своје (бивше) грађане, којих се одриче заједно са одрицањем од права заповедања, да се подвргну новом уставотворцу. Тај нови уставотворац, кога Србија бриселским „споразумом” признаје, не само да је са становишта Србијиног уставног поретка криминалан, већ је политички гледано нелегитиман, јер не ужива подршку оних слободних грађана над којима би по бриселским актима требао да влада. Тако се бриселским „споразумом” истовремено врше два злочина, један над државноправни поретком Србије, а други над политичком слободом Срба на северу КиМ.

Бриселски „споразум” у светлу Устава Србије

Да би један међународни споразум државе Србије имао снагу домаћег закона неопходна је његова потврда (ратификација) у Народној скупштини Републике Србије. Следствено, без ратификације бриселски „споразум” не може да буде обавезујући за Србију; насупрот томе, његова ратификација би показала да је прави намена овог „споразума”, али и целокупних „преговора” о Косову који су вођени под албаноидном диригентском палицом осовине Вашингтон-Брисел – признање албанске државе на КиМ. Србијини преговарачи помињу и трећи начин да бриселски споразум постане правно обавезујући за Србију. Реч је о уставном закону за уређивање суштинске аутономије на КиМ, чије је доношење предвиђено у чл. 182. ст 2. Устава Србије.3) Накнадно санкционисање једним таквим законом постојећег сепаратистичког поретка на Косову и Метохији било би противно уставној категорији суштинске територијалне аутономије, јер она не познаје право на уставотворну власт, односно самоинституционализацију. Уосталом и у федерацијама, речју М. Јовичића, „уставотворац у федералним јединицама има смањен уставноправни капацитет”, јер је ограничен нормама савезног устава, што овде не би био случај зато што албански сепаратистички уставотворац манифестије потпуно самостално, суверено право на самоконституисање.4) Међутим, доношење оваквог уставног закона мало је вероватно, не због старања Владе Србије за очување уставности и законитости, већ због захтевне процедуре његовог доношења. Наиме, према чл. 203. ст. 7. Устава  за доношење уставног закона потребна је двотрећинска већина у Народној скупштини и потом потврда од већина грађана на уставотворном референдуму.5) Овакав референдум био могао добити својство општенародног опредељивања о ЕУропској политици садашње коалиције на власти, што свакако не би одговарало евроатлантском интересу брзог окончавања процеса послератног инсталирања НАТО структура и чишћења Балкана од сваког облика руског присуства.

Уосталом, бригу око начин укључивања оваквог државноубилачког „споразума” у уставни поредак Србије, евроатлантски покровитељи албанске државе на КиМ препустили су Влади Србије. Западној псеудоимперији, која размишља крајње прагматичном логиком окупатора, у овој фази и нису потребне гарантије правног поретка државе Србије, већ личне, јавно преузете гаранције представника Србијине извршне власти да ће свесрдно помоћи тзв. Косову да напокон постане држава. Позивање потпредседника Владе Србије, А. Вучића, у Брисел, као и сликовити описи атмосфере преговора које је дао премијер Србије, недвосмислено упућује на закључак да су се евроатлантској врхушци полагале личне гаранције – народски речено у Бриселу се јемчило главом да ће Срби са севера као јагњад отићи под Тачијеве институције. Управо, у овом се састоји оно што западне дипломате оцењују  „ ни мало лаким процесом имплементације” бриселског „споразума”.6) С тим у вези, од Србије се очекује да свим средствима, а пре свега кроз буџетску уцену, злоупотебу органа гоњења на територији централне Србије и строг „погранични” надзор, натера Србе са севера КиМ да се повинују „реалности” Тачијеве локалне самоуправе. Наиме, одредбе „споразума” из Брисела не говоре ни о каквој српској територијалној аутономији, већ само о локалној самоуправи, јер не ни једном речју не помињу самосталност у законодавству српске заједнице општина. Управо, самосталност „у најважнијој државној функцији, законодавној”, као нужно својство територијалне аутономије одваја ову од локалне самоуправе, као најнижег нивоа децентрализације.7)

Тако би се формалним неукључивањем бриселског „споразума” у правни поредак Србије, заобишао постојећи Устав Србије, а питање уставног санкционисања нових „граница” оставило будућем Србијином уставотворцу, кога западне обавештајно-корпоративне службе већ увелико обликују комбинацијом моралног и финансијског банкрота и медијско-просветног заглупљивања.

Пут расплетaполитичке и уставне кризе

Независно од даљих планова евроатлантских бирократа, у овом часу је јасно да су чланови Владе Србије, гласајући за прихватање бриселског споразума, изашли из оквир Устава Републике Србије из кога извлаче јавно овлашћење које врше, па су оваквом својом одлуком себе убудуће ситуирали на ризичном терену фактичке моћи, остајући тако без правне заштите њиховом одлуком урушеног правног поретка. Тиме је у Србији изазвана дубока уставна криза и криза политичког легитимитета власти. Међутим, ово је само врхунац заплета српске политичке драме, која је започела непосредно после прошлогодишњих општих избора када је нова коалиција пожурила да веће поверење укаже вољи Вашингтона, него тек исказаној вољи сопствених бирача. У расплету драме може да се очекује судар политичке воље носиоца суверености и политичких интереса његових представника, а српска идентитетска тема, Косово и Метохија, само ће убрзати и заоштрити овај судар.

 

 

1) http://www.prvasrbija.org/2013/04/blog-post_21.html

2) Р. Марковић, Примена начела уставности и законитости у Сретењском Уставу, 150 година од доношења Сретењског Устава, Крагујевац, 1985, стр. 109;

3) Р. Марковић,Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 449;

4) М. Јовичић, О уставу-теоријско-компаративна студија, Устав и уставност, Изабрани списи, књ. 3, Београд, 2006, 236-237;

5) Р. Марковић,Уставно право и политичке институције, стр. 449;

6) http://www.nspm.rs/hronika/karl-bilt-rubikon-je-predjen-implementacija-nece-biti-laka.html

7) Р. Марковић,Уставно право и политичке институције, стр. 436.