Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) званично је саздан због кривичног гоњења физичких лица. Међутим, у стварности је реални циљ МТБЈ била контрола над државама.
Званично су судили физичка лица, реално – осуђивали су читаве народе и државе. Тачније – један народ – Србе. Србе из свих република, данас држава, бивше Југославије. Међутим, контрола се остварује над свим државама бивше Југославије.
Формално су све државе обавезне сарађивати (читај: испуњавати све захтеве) са МТБЈ. (Бар тако нам званично саопштава сам Трибунал и СБ ОУН). Међутим, у пракси се присиљавају на потчињавање само државе бивше Југославије, а посебно Србија.
Када је НАТО бомбардовао Србију, тужилаштво МТБЈ није видело никакво кршење међународног права. Управо тако је било речено у званичном извештају тужиоца МТБЈ Карле дел Понте. Управо тако је било реферисано у Савету безбедности ОУН. На све то се брзо заборавило, а почела се понављати она лаж која се налази у мемоарима Карле дел Понте, о томе да је она, наводно, покушала да покрене истрагу, али је била принуђена да је прекине због несарадње земаља НАТО пакта. То је лаж. Карла је одбила да почне истрагу. Не да прекине истрагу због несарадње, него је одбила да је почне! Она није тражила од председника МТБЈ да „реферише“ (to report) Савету Безбедности ОУН о несарадњи земаља НАТО пакта. Како брзо и лако је лаж о деловању дел Понте постало истина у средствима јавног информисања!
Када је Француска одбила да испоручи Флоренс Артман, осуђену пред трибуналом, председник МТБЈ није „реферисао“ у Савет безбедности ОУН о чињеници несарадње Републике Француске.
Но, ако се ради о Србији, све је другачије. И тако, прошле недеље је председник МТБЈ Кармељ Агијус упутио писмо у СБ ОУН, у коме „саопштава“ о несарадњи Србије у предмету Петра Јојића, Јове Остојића и Верице Радете, који су оптужени због непоштовања суда.
Агијус подсећа СБ ОУН, да од 19. јануара 2015. године Србија не испуњава налог за хапшење и наредбу о предаји оптужених. Први је о несарадњи Србије са МТБЈ у СБ ОУН известио тадашњи председник МТБЈ Теодор Мерон (13. октобра 2015. године). Агијус подсећа на то, изражавајући „крајњу забринутост“.
Приликом образложења свог „саопштења“, Агијус се позива на члан 29 Статута МТБЈ, у коме је наведена обавеза Србије да сарађује са Трибуналом и – пажња – „да се та обавеза, несумњиво, односи и на предмет неуважавања суда“. То је кључна изјава. Јер се званична позиција Србије огледа у томе да би она радо сарађивала са МТБЈ, но, српски суд је утврдио да у овом случају не треба испоручивати оптужене. Никакво кршење Члана 29 овде не постоји, јер ова обавеза постоји само за лица која сносе одговорност за кршење међународног хуманитарног права, а тражена лица не спадају у такве.
И овде, додајући у текст свог писма у СБ ОУН фразу о томе да се обавеза да се сарађује „односи и на предмет неуважавања суда“, Агијус покушава да докаже да је то заиста тако. И чак је „несумњиво“ тако. Какве аргументе он наводи?
Као прво, он изјављује да текст Члана 29 Статута МТБЈ говори о томе да је држава дужна да сарађује са Трибуналом у плану испуњења било којих молби за пружање помоћи.
Утисак је такав, да нас Агијус сматра глупацима. Не ради се о томе шта је написано у Члану 29, него о томе шта је написано у називу трибунала – Међународни трибунал за судску истрагу над лицима која су одговорна за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. А такође, у Члану 1 „Јурисдикција Међународног трибунала“: „Међународни трибунал је пуномоћан у складу са одредбама овог Статута, да врши истрагу над лицима одговорним за озбиљно кршење хуманитарног права, почињеног на територији бивше Југославије од 1991. године“.
Као друго, Агијус тврди да је „у пракси МТБЈ чврсто записано да је јурисдикција МТБЈ чврсто учвршћена, да се јурисдикција трибунала односи и на непоштовање суда“.
И поново Агијус, који је, изгледа правник, покушава да смисли бајке уместо да се ослања на правне норме. Зашто је овде уопште потребна „пракса“ трибунала? Пракса може бити било каква. Питање је у другоме: на чему је она заснована? Да ли постоји правна норма која доказује тезу Агијуса? Ње нема.
Као треће, Агијус изјављује да је злочин у виду неуважавања суда укључен у јурисдикцију Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (Механизам за међународне кривичне судове – ММКС).
И поново се поставља питање: да ли Агијус заиста мисли да је то аргумент? Па добро, у јурисдикцији ММКС улази норма неуважавања према суду. И шта то доказује?
Као одговарајући на наше питање Агијус даље пише: „То доказује да је СБ желео да обезбеди да се обавеза државе да сарађује односи и на предмете о непоштовању суда“. Тачно. За ММКС. Но, не и за МТБЈ. У Статуту МТБЈ је унето мноштво измена, укључујући време после доношења Статута ММКС. Но, у Статуту МТБЈ ничег сличног није било.
Као четврто, Агијус тврди да Србија не може да се ослони на своје национално законодавство како би њиме оправдала неиспуњење својих међународних обавеза. Но, Србија се не ослања на своје право, него на Статут МТБЈ. Другим речима, Агијус је или „сасвим лош“, или нас сматра „сасвим лошим“. Аргументација Агијуса звучи сасвим у духу руске пословице: „У башти је воће, а у Кијеву ујка“.[1]
Председник МТБЈ у свом писму Савету безбедности ОУН подсећа да је он не једном извештавао Савет о насталој ситуацији, посебно 8. децембра 2016. године, када је он „упорно позивао чланове СБ ОУН да обавежу Србију да испуни захтеве трибунала и своје обавезе по Члану 29 Статута трибунала“. Добро је да се Агијус сећа тог свог наступа. Надамо се да се сећа и шта му је одговорио представник Руске Федерације:
„Што се тиче предмета „о непоштовању суда“, желео бих да се позовем на одлуку СБ, којом је утврђено да се стратегија завршетка рада МТБЈ односи на 2002-2003. годину, а такође на резолуцију 1966 (2010). У њима се говори да је трибунал дужан да „усредсреди своје напоре за кривична гоњења и процесуирање високих руководилаца, који се сумњиче за озбиљно кршење хуманитарног права, почињеног на територији бивше Југославије од 1991. године“. Предмет „о непоштовању суда“ очигледно се на њих не односи“.
Поред тога, представници Русије су подсетили Агијуса да се очигледно не односи на пуномођја трибунала оцењивање таквих питања као што је политичка клима и расположење умова у овој или оној земљи, историјски поглед на свет, кадровске промене… Русија позива одговорна лица МТБЈ да „се не баве таквим ескурзијама, зарад достизање циљева који су прописани Статутом и одлукама Савета безбедности“.
[1] „В огороде – бузина, а в Киеве – дядька“ – Руска пословица која истиче неку бесмисленост, непосотјање везе једне ствари са другом (Примедба преводиоца)
