ПРИРОДНИ РЕСУРСИ И ЗЛОЧИНАЧКА УДРУЖЕЊА СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО) И РУСИЈА (ТРЕЋИ ДЕО)

315

 

90% руских публикација које обрађују проблеме СТО су посвећени оцени могућих последица придруживања Русије тој организацији – због промена увозних тарифа, као и државне буџетске подршке економији (пре свега аграрном сектору). То су последице које леже на површини и које руски бизнис и руско становништв могу да осете врло брзо после приступања Русије СТО-у. Истовремено, цео низ последица не само да се не примећује, већ о њему неће чак ни да се говори.

 

Еволуција СТО: од сређивања тарифа до контроле економије на глобалном нивоу

 

Не примећује се и о њој се не говори зато што Светска трговинска организација представља механизам који упорно шири своје циљеве, задатке и овлашћења. Некада се (док јој је назив био ГАТТ – Генерални споразум о тарифама и трговини – претходник Светске трговинске организације), бавила само регулисањем међународне трговине робама, тако што су усаглашаване и унифициране царинске тарифе. Затим је организација почела да се бави питањима уравнотеживања и промена на доле нетарифних баријера (количинска ограничења у трговини роба, технички и еколошки стандарди и сл.) Постепено се у видном пољу и пољу интересовања организације нашла и трговина услугама. Светска трговинска организација је почела све више пажње да поклања оном сектору услуга који се бави финансијским услугама. По читавом низу питања која су се односила на финансијски сектор економије СТО је почела да се судара са Међународним монетарним фондом. Најзад су у сферу регулисања организације доспели и објекти интелектуалне својине.

 

Светска трговинска организација се јако забринула за обезбеђивање „подједнаких“ услова за привредне делатности у различитим деловима и ћошковима света, те је започела „крсташки рат“ против државних субвенција различите врсте. Тако је почела све дубље да продире у питања опорезивања, буџетског финансирања економије, формирања цена и тарифа, плата и социјалних услова рада, екологије и стандарда безбедности прехрамбених производа, технологија, индустријских производа и сл. Па како да се овде не присетимо изреке „Апетит ће се појавити кад почнеш да једеш“.

 

„Апетит“ главних „акционара“ СТО (земаља „златне милијарде“) наставља да расте. О томе може да се суди по тематици сусрета који се последњих година организују у њеном седишту, као и на међународним форумима које организују главни „акционари“. Ускоро функције СТО могу још више да се прошире, тако да питања трговине неће више бити најважнија у раду те организације. Међу новим функцијама ће се наћи регулисање инвестиционог рада, међународна миграција радне снаге, финансијски рад држава (па и њихова пореска политика), коришћење природних извора енергије.

 

Конкретно: спрема се пакет докумената у којима се предвиђа оштро ограничење (у ствари ликвидација) суверених права држава у вези са регулисањем инвестиционих процеса на својим територијама. Тако ће транснационалне корпорације (ТНК) добити право да судски оспоравају оне националне законе који смањују њихову добит од производно-инвестиционих радова у различитим земљама. Такође ће се захтевати компензовање због изгубљене добити (пропуштене добити).

 

Да се зауставимо детаљније на плановима СТО који се односе на наднационално регулисање коришћења природних извора енергије.

 

СТО: планови за тотално контролисање природних енергетских извора

 

Основни ставови концепције наднационалног регулисања по којој се транснационалним корпорацијама омогућује да дођу до природних извора енергије у различитим сувереним државама обелоданио је Генерални директор СТО Паскал Лами у јесен 2010. године у Берлину, на Конгресу сировинских роба1. Он је тада скренуо пажњу да у документима те организације нема посебног споразума који се односи на трговину сировинским робама. У ствари, каже он, изван сфере „ефикасне контроле“ СТО се налази 20% светског трговинског промета. А такође и доста земаља у чијем извозу сировинске робе представљају највећу ставку. Према подацима ВТО на данашњи дан у свету постоји 21 земља чији извоз са више од 80% чине сировине. Руководилац СТО је отворено и скромно изјавио да његова организација нема никаквог утицаја на светску трговину сировинама. Испада, чак, врло. На пример, прописи СТО забрањују увођење директних ограничења извоза по количини природних енергената. Такође, ВТО се заиста потрудила да „уништи“ различите међудржавне робне споразуме (трговина различитим берзанским робама – кафом, бананама, памуком, рудама метал. Ти споразуми су потписивани некада раније, како би се обезбедила стабилност прихода од извоза сировина земаља, како би се успориле ценовне „маказе“ у трговини сировинама и готовим индустријским робама.

 

П.Лами се пожалио да у оквиру СТО земље све до сада користе законита и не баш сасвим законита ограничења ради трговине робама, при чему то раде скоро искључиво извозници, а не и увозници. И што је најважније: према његовом мишљењу – ограничења у трговини природним изворима могу да нанесу већу штету економији од ограничења трговине готовим производима.

 

Зашто се владе земаља-извозника природних добара мешају у трговину сировинским робама? Оне, како то констатује П.Лами, правдају тиме да им је неопходно да сачувају изворишта која се полако смањују, да заштите човекову околину, да раздвоје базу за извоз, да врше структурно престројавање економије. Све то је, по њему, пројављивање застарелог „националног егоизма“.

 

Практично, власти реализују „национални егоизам“ у сфери коришћења природе уз помоћ таквих традиционалних инструмената, какви су извозне квоте и извозне царине, као и економско и административно регулисање обима експлоатације руда и других природних добара. Власти могу то да раде и зато, што устави више земаља овако или онако потврђују национални суверенитет над природним добрима што, по мишљењу П.Ламија, представља анахронизам. А СТО , на жалост, за своје главне „бенефицијаре“ – ТНК – има ограничене могућности да утиче на земље-извознице природних ресурса. Прописи ВТО бране да се одређују квантитативне квоте за извоз ресурса, али при том СТО нема овлашћења да одређује величину извозних царина. И тим пре не могу да сувереним земљама говоре колико природних добара имају право да ваде. СТО и ТНК сматрају да то није у реду, да то треба да се исправи, и да експлоатација и извоз природних ресурса треба да буду под њиховом чврстом контролом.

 

Како и треба, то је за њих „теоријска бза“. Лами је на поменутом међународном скупу формулисао следеће тезе.

 

Прво, извозне царине за природне ресурсе праве велике разлике међу унутрашњим и извозним ценама ресурса.

 

Друго, више извозне цене снижавају ниво стандарда других држава што је, наравно „неправедно“.

 

Треће, ниже домаће цене стимулишу прекомерну унутрашњу потрошњу ресурса, што, са своје стране, доприноси бржој потрошњи залиха тих ресурса.

 

Ето „теорије“ СТО, са тако невешто сакривеном плиткошћу. Да смањење цена природних ресурса, уколико би се укинула ограничења њиховог извоза неизбежно доводи до још бржег тањења њихових залиха генерални директор СТО је из неког разлога прећутао.

 

Да би њихове „дубоке мисли“ бар мало подсећале на „науку“ функционери и експерти СТО воле да манипулишу бројкама. На пример, на већ поменутом конгресу који је одржан у Берлину навођене су оцене експерата ВТО: „либерализација“ међународне трговине природним ресурсима ће земљама Запада да обезбеди допунске приходе од 110 милијарди долара годишње, а земљама периферије светског капитализма (ПМК) – 220 милијарди долара. Овакве мађионичарске маштарије треба да убеде оне које извештај генералног директора ВТО није довољно убедио. Чак и ако би се претпоставило да је цифра за земље периферије светског капитализма заиста права, тј. да износи 220 милијарди долара, мора да се зна да та цифра значи једино повећање вредносног обима извоза из сировинских земаља. А финансијски резултат ће осетити – као и увек – не народи који живе у земљама, богатим сировинама, већ транснационалне корпорације, које експлоатишу природне ресурсе са територије тих земаља. Или ће то значити повећање девизних резерви земаља периферије светског капитализма за 220 милијарди долара? Ми знамо да су у Русији девизне резерве већ прескочиле летву за 500 милијарди долара, али Руси због тога нису ни мало богатији. Тај новац представља скоро бескаматно кредитирање западне економије. А износ од пола билиона долара представља констатацију тужне чињенице да Русија као сировинска колонија плаћа Западу „данак“ који се мери у стотинама милиона тона нафте, стотинама милијарди кубних метара природног гаса, стотинама тона злата и сл.

 

У СТО су се одавно посвађали са логиком, тамо им она и не треба. Недостатак логике са зеленашима се компензује силом коју СТО и ТНК које су иза ње користе за практично усвајање „теорије“ у живот.

 

(Завршетак текста у сутрашњем издању )

 

 

1 Наведена мера је добро објашњена у неким руским изворима. Погл. На пример, „Генерални директор СТО о развоју тргоние сировинама“, тј. «Генеральный директор ВТО о развитии торговли сырьевыми товарами» // Мосты, декабрь 2010 (выпуск 7).