ПРОФИ-КОЦКАРИ У ОУН, или КРВОЖЕДНА РЕВОЛУЦИЈА

6. фебруара у Њујорку, у Генералној скупштини ОУН,  гласало се о нацрту резолуције за Сирију. За понуђени нацрт резолуције се изјаснило 137 држава, против је гласало 12, уздржало се 17. Против су биле Руска Федерација, Кина, Венецуела, Корејска Народно-Демократска Република, Куба, Иран, Еквадор, Никарагва, Сирија, Боливија, Зимбабве и Белорусија. Говорећи о мотивима гласања стални представник РФ при ОУН В.Чуркин је изјавио да документ о коме се гласало није у складу са постављеним задатком да све стране у овом сукобу прекину насиље: „Документ у највећој мери представља одраз тенденције која нас врло узнемирује, а која покушава да изолује сиријско руководство, односно да одбије сваки контакт са њим, а да се формула политичког регулисања конфликта натури споља“. Суштина руских исправки се сводила на неконфликтне и разумне захтеве према свим опозиционим снагама, тако што је руска страна захтевала да се резолуција огради и од наоружаних група које врше насилна дејства, и да захтева да и те  групе прекину нападе  на стамбене насеобине и државне установе, као и да државна армија мора  да прекине артиљеријске нападе градова и мора да оде  из насељених места“. Међутим, допуне Русије нису узете ни на разматрање. „У таквим условима Руска Федерација нема другачији избор, осим да гласа против“ – рекао је В.Чуркин.[1] Говорећи после гласања и одговарајући на упорне позиве да се „прекине убијање мирних демонстраната“ сиријски представник је изјавио: „Прекините да доливате уље у ватру конфликта“. Сиријски амбасадор је приметио да донета резолуција не указује да је потребно  да се сиријска опозиција издвоји од оружаних група и да осуди терористичке акте, тако да та чињеница „говори све о правим намерама спонзора текста“. Представник Сирије је такође констатовао да је,  „разрушена политички и морално“ Лига арапских држава, окупирана од стране Савета Персијског залива.[2]

Новинари – коментатори тачно констатују  да резолуције Генералне скупштине не поседују правну снагу. Ту правну финесу је приметио и заменик министра иностраних послова Русије Г.Гатилов.[3] Међутим, ту постоји још један важан моменат. У складу са Статутом ОУН (члан 12) Генерална скупштина нема право да разматра питање које разматра Савет безбедности. Тако је западни блок заједно са својим блиско-источним савезницима благо речено – прекршио Статут ОУН. При том је заседање водио представник Аустралије – земље ко-спонзора нацрта резолуције. Иако је више делегација захтевало да се објасни на основу чега се разматра питање, које дневним редом уопште није било предвиђено, одговор није добијен. У ствари – зачули су се јадни покушаји да се то објасни са „па – ми смо тако разумели“. Другим речима –  нико није крио да вара …

Ако би се ово гласање упоредило са „мароканским“ нацртом резолуције који је Савет безбедности раније разматрао, овога пута се успело у намери да се пронађе осам спонзора више. Осим бивших чланова „иницијативне групе“ (Бахреин, Египат, Јордан, Либија, Катар, Кувајт, Мароко, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Оман, Тунис, Турска, Француска, Британија и САД) групи су се придружили и Аустралија, Андора, Мађарска, Грчка, Данска, Коморска острва, Норвешка, Панама, Кореја, Сомалија, Финска, Хрватска и Црна Гора. Ако је нацрт резолуције Савета безбедности тежио да прикаже „општеарапску позицију“ сада је све учињено да се, како би се  створио утисак што веће репрезентативности у подршци нацрту, придруже  ко-спонзори са свих континената.

Нацрт резолуције Генералне скупштине, који је формално приказао Египат, практично у потпуности понавља „марокански“ нацрт резолуције СБ ОУН од 4.02.2012. Резолуција, иако осуђује „свако насиље, одакле год да се оно појавило“ у ствари осуђује  само власти земље,  али не и опозицију, тим пре – не и терористе. Суштина резолуције се отвара у тачки „с“ у 6. параграфу, која предвиђа „извођење из градова и насељених места комплетне сиријске војске и оружаних снага, и њихово враћање у касарне у којима су јединице биле дислоциране до почетка сукоба“. У условима када постоји масовни терор против цивила тај захтев добија мирис крви јер се осећа да је усмерен на погибију  што већег броја цивила. Сви они који су гласали за резолуцију – морају да буду свесни тога.

Не треба да се пренебрегне ни тачка „е“ већ поменутог 6. параграфа, у коме се властима Сирије налаже да „међународним медијима обезбедепотпуни и непрекидан приступ у све делове Сиријске Арапске Републике и могућност слободног кретања у њима ради утврђивања праве ситуације на лицу места и праћења инцидената у време када се они дешавају“. Односно, предлаже се да се дозволи да у земљу уђу најпокваренији медији који ће имати могућност да поведу рушилачки информативни рат против Сирије тако што ће се тим медијима дати потпуна слобода да то учине.

Најважнија тачка прихваћене резолуције је параграф 2, у коме се као већ утврђена чињеница констатује да сиријске власти врше „масовна и систематска кршења људских права и основних слобода, таквих, какви су: коришћење силе према цивилима, произвољно извршавање смртних казни и убистава; праћење оних који протестују, заштитника права и новинара; произвољна хапшења, насилни нестанци људи, забрана да се добије медицинска помоћ, мучења, сексуално насиље и грубо понашање, између осталог и према деци“.[4] Овај списак представља  већ готову будућу тужбу  за Међународни кривични суд, мада је значајна чињеница да Сирија није ратификовала Статут МКС (и, према томе, није ни његов учесник), али  – то је већ све виђено када су оптужене државе које, као ни Сирија, нису чланице МКС-а (Судан, Либија). При том, тачка 5 прихваћене Резолуције Генералне скупштине ОУН, директно говори о неопходности да се власти позову на одговорност због кршења људских права – између осталог и оних за које је довољно да семоже оценити да представљају међународне злочине.“

Зато ће највероватнији следећи корак против Сирије бити покушај да се „ствар“ пренесе на Међународни кривични суд, што ће опет, са своје стране да буде нови ударац против Русије, јер је такво преношење могуће само преко Савета безбедности. Такође је могуће  да је пред Русијом нова провокација за вето. На крају ће доћи до проширења масовне хистерије против  Русије, и до покушаја да се међу арапима и осталим муслиманским народима пробуди мржња према њој. Не сме се искључити ни чињеница да та мржња (заједно са свим схватљивим последицама које произилазе из тога) у ствари представља главни циљ Запада, посебно уочи и после председничких избора у РФ.

А хистерија јача сваким даном, и далеко излази ван оквира самих Уједињених Нација. Довољно је да се присетимо последње „патке“ коју су ширила „светска“ медијска средства о томе да сиријске власти користе хемијско оружје – под контролом руских стручњака. Осим тога, 16. фебруара је Европски парламент донео истовремено две резолуције које су отворено усмерене антируски. Прва је осудила Русију зато што је 4. фебруара искористила право вета, те ју је позвала  да одмах прекине са испорукама оружја Сирији. Такође, Европски парламент је дао налог Кетрин Ештон да „обезбеди прихватање резолуције СБ ОУН“ тако што ће „радити“ са Русијом и Кином.[5] Друга резолуција је осудила Русију зато што није регистровала Григорија Јавлинског као кандидата за председника.[6] Оно што је интересантно, то је да је и у другој резолуцији  прозвучала осуда Русије због њене позиције према ситуацији у Сирији. И мада су те две резолуције донете истог дана и понављање на први поглед делује чудно, у ствари је врло јасна алузија на повезаност унутрашње и спољне политике Русије.