Као што је познато, у јануару ове године у Судану је спроведен плебисцит о самоопределењу у облику отцепљења и стварања самосталне државе. 7. фебруара обелодањени су званични резултати, а 9. фебруара Савет безбедности ОУН дао је изјаву, према којој је поздравио „објављивање коначних резултата: 98,83 процента учесника референдума гласало је за независност“ и позвао „међународну заједницу да пружи пуну подршку целокупном суданском народу у његовим напорима, усмереним у правцу изградње мирне и просперитетне будућности“. (1). На тај начин, на мапи света ускоро ће се појавити нова држава, чије је званично проглашење планирано за 9. јули. До званичног стварања нове државе неопходно је решити низ међународно-правних и унутрашњих питања, поред осталог, питање о демаркацији граница, о мерама у циљу осигурања безбедности, држављанства, дугова и актива, монети, расподели богатстава и управљања природним ресурсима.
Да би се схватили разлози за оно што се догодило неопходно је осврнути се на историју. Као прво, треба се сетити да је управо „Север“ Судана био створен на веома необичан начин – заправо, путем урушавања просперитетних тада хришћанских држава Нумибије од стране Арапа, који су упали из Египта и Арабије. На тај начин муслимански север нипошто није природна територија, насељена муслиманима, већ резултат освајања, разарања, трговине робовима и насилне исламизације. Оружани сепаратистички покрет на Југу Судана почео је још средином 1950-их година, скоро одмах након постизања независности. Од тог времена бележе се многобројни и све науспешнији покушаји решавања проблема.
Одлука о независности Судана од колонизатора донета је 16. августа 1955. године, а већ 18. августа на Југу је почео устанак за независност. Тек након што је север обећао да ће предвидети федеративно уређење земље, 1. јануара 1956. године на мапи се појавила нова суверена држава – Република Судан. Тако је унутрашњи фактор био од суштинског значаја за најновије резултате. Међутим, не би требало заборавити ни на спољни фактор, који је, искрено говорећи, у распаду Судана одиграо одлучујућу улогу. На пример, курс у правцу поделе Судана заузели су британски колонизатори још почетком XX века, када се тврдило да би „представљало грешку… ако би се створила јединствена држава“ (2). У одређеној мери прогони хришћана од стране Севера представљали су резултат подстрекавања на побуне, које су спроводили мисионари на Југу Судана (3).
Данас је ситуација у Судану прилично сложена. Она се карактерише паралелним постојањем одједном неколико конфликата, а многи од њих прете даљим распадом земље. Истовремено, не можемо рећи да је кривица једино и искључиво на властима Судана. На против, актуелна влада Судана исказује умногоме изузетну политику уступака. Као прво, треба означити усвајање новог устава као главну иновацију у стадијуму преласка на федеративни облик територијалног уређења. Друго, то представља давање јужним државама земље, које чине територију такозваног „Југа Судана“ веома широку аутономију; наименовање руководиоца Народно-ослободилачке армије Судана Џона Гаранга за потпредседника Судана. А и сам споразум о спровођењу референдума, свакако, представља уступак. С друге стране, власти су дале не мали допринос да се према њима распири мржња, пре свега од стране радикалних покушаја да подчине становништво Југа или односом према хришћанском становништву. У такве покушаје спада, на пример, увођење 1983. године исламског права у односу на целокупно становништво земље, укључујући хришћане (што је и уопште карактеристично за апсолутну већину муслиманских земаља, у којима се шаријат сматра личним правом) Уз то, мало ко верује у случајност смрти Џ.Гаранга само шест месеци након његовог наименовања за потпредседника. Практично све земље Африке имају аналогну по трагизму историју свог развоја, али се не баш све распадају на делове помоћу ОУНовских референдума. Зато је, ипак, спољни фактор одиграо кудикамо већу улогу, него унутрашњи, и стога данас може бити говора не о распаду Судана, већ о његовом распарчавању.
Скреће на себе пажњу то, што су резултати референдума били објављени без званично предвиђених могућности задршке – тојест, нија била поднета ни једна жалба. Чак штавише, председник Судана Омар-ал Башир је још пре званичног саопштавања резултата признао победу оних, који су се залагали за отцепљење Југа. С тим у вези треба истаћи да је вероватно успех одвајања Јужног Судана умногоме осигуран захваљујући самим властима Картума. Највероватније је влада Судана дала предност решавању проблема Југа путем његовог одсецања. Међутим, у суштини, у таквој се одлуци сагледава веома одређена логика. У годинама независности Судана у њему се сменило неколико десетина влада, а практично свака смена власти у Картуму била је скопчана управо са ратом на Југу. На тај начин, „радикално решење јужног питања“ може се третирати од стране власти Судана као одређена заштита. Узгред, у историји су већ постојали преседани сличне врсте. Од последњих догађаја овде се може навести пример почетка 1990-их година, када је тадашњи председник Босне А.Изетбеговић био спреман да одустане од територија Босне, на којима су живели Хрвати и Срби, у циљу стварања, макар и малене по величини, али искључиво муслиманске државе. Одсецање немуслиманског Југа даје Картуму могућност да ствара заиста исламску државу, без за то значајне опозиције.
Велике проблеме референдум о Југу Судана ствара и са аспекта даљег развоја међународног права. Главни такав проблем скопчан је са процедуром спровођења референдума. Као прво, апсолутно је необично спровођење референдума не само у самом Судану, него и међу Суданцима у иностранству, и то само јужних Суданаца. Друго, још је необичније учешће на том референдуму јужњака, који живе на северу земље, али не и северних Суданаца! Такав приступ у корену противуречи до сада прихваћеној тенденцији, која подразумева права на доношење одлуке становништва не појединих делова земље, већ целокупног становништва државе. На пример, Врховни суд Канаде је у одлуци по питању покушаја одвајања Квебека 1998. године отворено указао, да сличан референдум може имати снагу једино у случају ако се за одвајање ове или оне провинције изјасни већина становништва читаве земље. (4). Одустајање од принципа у јужносуданском случају ствара преседан, који је подржан од стране ОУН. Одређену опасност представља и учешће руских посматрача за време референдума на Југу Судана, као фактичко признање тих принципа, на којима се спроводи референдум, као међународно признатих.
Стварање нове афричке државе осигурано је под формалним кишобраном ОУН од стране сасвим одређених држава. На пример, гласачки листићи штампани су у Британији. Такозвани „међународни спонзори“ су за спровођење референдума дозначили 58 милиона долара. Да би се осигурала безбедност у току референдума било је ангажовано преко 20 хиљада полицајаца. Међутим, то је била тек завршна етапа. Све је било дефинитивно решено још у јануару 2005. године са потписивањем „Свеобухватног мировног споразума“. Њега су формално потписали влада Судана и Суданска ослободилачка народна армија, тојест, споља је то изгледало као чисто унутарполитички договор.
Међутим, у суштини испод споразума стоје потписи руководстава низа европских земаља, а такође потпис државног секретара САД Колина Пауела. Технички су се они потписали као „сведоци“, али то, наравно, никога не може обманути.
У својој изјави од 9. фебруара Савет безбедности је посебно апострофирао, да дати „процес представља као такав искључиви случај и да сам по себи не ствара преседан“. Такво тврђење се чини веома двосмисленим, јер се слични случајеви стално понављају и понављају, а ОУН све време изјављује да су сви они – искључиви.
Сада је пажња целокупне међународне заједнице усмерена према новој држави на теритоприји Југа Судана. Али не треба заборављати на судбину самог Судана. На помолу је проблем државе Абеј. Први пут у међународно-правној историји спор између владе земље и устаника разматрао је међународни суд (5) На тај начин, интернационализација проблема Абеја изазива озбиљне бојазни у правичност његовог разрешења. Упућен је веома јасан сигнал који се односи на подршку одвајању Дарфура, који се сада нашао у „интересантној ситуацији“ – стиснут између сада слободног Јужног Судана с једне стране и тек „ослобођеног“ од председника Х.Мубарака Египта, са друге стране. Најзад, ускоро ће се одржати „свенародно разматрање будућег уређења“ у државама Горња Нумибија и Плави Нил…
Треба подсетити да за разлику од апсолутне већине „нафтних“ земаља Судан извози не само саму нафту, него и нафтне деривате. Влада Ал-Башира је такође заузела курс у правцу постизања прехрамбене независности земље. А управо то распарчавање Судана ће бити настављено.
______________
(1) Види: Изјава предсендика Савета безбедности ОУН// Документ ООН: S/PRST/2011/3, 9 February 2011.
(2) Види.: Смирнов С.Р., ИсторијаСудана. М. 1968. С.196.
(3) Види: Биргауз Ј.А., Национално-этничкипроблем Судана. М. Наука. 1975. С.93-94.
(4) Са одлуком Врховног суда можете се упознати: http://www.canlii.org/en/ca/scc/doc/1998/ 1998canlii793/ 1998canlii793. html
(5) Види:Одлука о овоме на званичном сајту Међународног арбитражног суда у Хагу: http://www.pca-cpa.org/showpage.asp?pag_id=1306
