Ријеч приређивача књиге Ненада Кецмановића, “Хроника немогуће државе”

267

Прошло је пуних 10 година од када је Ненад Кецмановић објавио књигу Немогућа држава. Сабрана од 48 чланака, преведена на енглески и руски језик, ова политиколошка студија стекла је статус кључног штива за разумијевање комплексности друштвено-политичких односа у БиХ из перспективе српске друштвене науке. Кецмановићеви текстови који би из чисто формалних разлога, као што су новинска презентација, невелик обим, једноставан стил и сл., данас били рутински класификовани у категорију „колумна“ или „политичка анализа“, у ствари су, барем потенцијално, много више од тога. То су кратки политиколошки есеји који би, обогаћени широм елаборацијом и апаратуром, већином могли лако да се надграде у политиколошке студије. Аутор готово увијек полази од конкретног актуелног догађаја који је привукао пажњу јавности. Слиједи презентација систематично прикупљених, сређених и обрађених података везаних за тему. Затим приступа анализи података који укључују и додатне варијабле, почевши од елемената политичког, правног и друштвеног система, начина функционисања постконфликтних држава у транзицији, најбољих сазнања из домена историографије, политичке културе, међународних односа и, прије свега, политичке теорије. Посебно вриједан слој структуре текста представљају пасажи о културном контексту, менталитетима и обичајима који су ствар ауторовог богатог личног искуства и изузетног дара за опсервацију.

 Кецмановић инсистира на публицистичкој нарацији да би резултати анализе могли бити разумљиви широкој читалачкој публици, што га, поред академског угледа једног од водећих српских политиколога, чини и изузетно популарним у широј националној јавности. Штавише, синтагмом „немогућа држава“, Кецмановић је симболички зацртао правац политичког дјеловања представника српског народа у БиХ. И по први пут у српској политикологији један термин је наставио, независно од свог аутора и књиге, да егзистира уклопивши се потпуно у актуелни политички дискурс. Понављам, синтагма „немогућа држава“ данас је општеприхваћен појам како у академским тако и у политичким круговима Републике Српске и Србије и означава неуспјешност пројекта какав је државна заједница Босна и Херцеговина.

 Такође, „немогућа држава“ може се посматрати и као својеврстан Кецмановићев бренд, тако да је сасвим логично да се нађе и у наслову његове нове књиге која представља један вид наставка саге о свим нелогичностима, парадоксима и искушењима који се свакодневно генеришу у БиХ, а који дефинитивно представљају изазов за научну анализу. С друге стране, као хроничар политичких догађаја ових простора, Кецмановић већ неколико деценија прецизно сецира друштвено-политичке прилике објављујући своје текстове у Републици Српској и Србији. Стога је сасвим оправдано да нова књига добије наслов Хроника немогуће државе.

           Пред нама је нова и значајно обимнија књига у чији састав је ушло преко двије стотине текстова, насталих примјеном већ споменуте и описане методологије, а које је Кецмановић објављивао у периоду од августа 2011. године до краја децембра 2015. године као редовну колумну у некадашњем листу ”Прес Републике Српске” из Бање Луке. Садржајно посматрано, и нова књига, као и претходна, поставља основно питање: зашто БиХ нема шансе да постане самоодржива суверена држава заснована на базичном консензусу свих конститутивних народа? Нудећи нам могуће одговоре на ово питање, Кецмановић Хроником немогуће државе дефинитивно наставља тамо гдје се Немогућа држава прије десет година завршила и успоставља својеврстан континуитет са претходном монографијом.

 Читаоцу рукописа нове књиге пада у очи да су и данас присутни слични проблеми о којима је писано прије више од деценије и стиче се утисак да није дошло до великих промјена када је ријеч о изазовима који БиХ и чине ”немогућом”. Као прво, и данас је присутан погрешан и лош утицај међународне заједнице на политичке процесе у БиХ, само су методе нове. Некада су ”бонска овлашћења” ОХР-а била алат у рукама високог представника посредством кога је међународна заједница вршила правно насиље, а данас је правосудни систем БиХ то оруђе које би требало да настави тамо гдје је ОХР стао, компромитован негативним оцјенама чак и западних посматрача. Друго, идеја и покушаји унитаризације БиХ су и данас присутни као и у вријеме објављивања прве књиге, као и чињеница да је ОХР још увијек у БиХ. Такође, нема спремности да се реформе ФБиХ врше у правцу стварања трећег ентитета, а на ширем плану чланство у ЕУ је и даље на ”дугом штапу”. Коначно, ни данас не постоји интерно признање БиХ од стране сва три конститутивна народа, као ни консензус у погледу њене будућности, тако да је атрибут ”немогућа” и даље веома актуелан. Другим ријечима, изазови које је Кецмановић идентификовао још у првој књизи и даље су присутни, једино су одређене методе политичке борбе промијењене, као и позиција и снага Републике Српске.

 Најупадљивија разлика између двије књиге везана је за положај Републике Српске. У првој књизи је забиљежен Додиков повратак на власт, док се у другој идентификују политичка искушења и резултати његове власти, посебно када је ријеч о односу Републике Српске према међународној заједници, али и према другом ентитету и заједничким институцијама БиХ. Тако у овој новој књизи фокус више није на преносу надлежности, гашењу полиције Републике Српске, санкционисању српских политичара од стране ОХР-а и сатанизацији Републике у међународним форумима и глобалним медијима, као што је то било у првој послијератној деценији. Преокрет је донио нови приступ старог премијера Додика и резолутан став његове владе да ће у случају даљег правног насиља и неуставног дјеловања Република Српска довести у питање даљи останак у државној заједници и кренути својим путем. Зато се у Хроници немогуће државе отварају нове теме, као што су право на референдум, јача позиција РС уз подршку Русије и Кине, али и опасност од исламског тероризма, нови притисци међународне заједнице, слабост и нелегалност правосудног система БиХ, бошњачке манипулације са пописом становништва итд., итд

          Све ове теме и још многе друге заступљене су у књизи која се налази пред нама, са оним истим ”шмеком” препуним духа који је карактеристичан за све Кецмановићеве текстове. И даље се препознаје његов специфичан стил, који обогаћује академски дискурс тиме што аутор инкорпорира своје животно искуство из Сарајева, познавање локалног менталитета и специфичности ”башчаршијских марифетлука“, али и његова свјежа искуства са тактикама и стратегијама политичке Бање Луке, што његовој нарацији свакако даје посебност у односу на сувопаран научни стил. Наиме, управо такав начин писања, уз честе и ефектне дигресије, читаоцима служи као ”кључ” за разумијевање комплексних политичких прилика у БиХ и оставља утисак јединственог како стила тако и језика. Тако се Кецмановић у једном тексту присјећа да се, у вријеме његовог сарајевског дјетињства, на Мариндвору (дио града у центру Сарајева) налазио „циркусплац“ на коме су гостовали путујући циркуси, а да су данас управо ту лоциране заједничке институције БиХ. Док гледа ТВ извјештаје са сједница парламента и владе у Сарајеву, професор се присјећа омиљених циркуских представа са мајмунима, дресираним коњима, акробатама и глупим августима. Колико само конотација може да се очита из ове козерије, која у суштини описује чињенично стање да је централни ниво БиХ нефункционалан, почевши од Савјета министара па до Парламентарне скуштине. Све то додатно чини БиХ ”немогућом”, али зато ову књигу и те како примамљивом и корисном како политиколозима и истраживачима друштвених збивања, тако и широј читалачкој публици.