Нова књига др Предрага Ћеранића „Коме сметају ‘мали Руси’“ потврдила је готово све оно што смо о аутору знали и због чега смо га поштовали, али је и открила много простора на којима овај аутор наступа зналачки суверено.
Књига је резултат систематског истраживања и анализирања геополитичких процеса и сукоба те безбједносних феномена попут тероризма, његове идеолошке димензије као и мреже терористичких организација које представљају изворе прјетње.
Мора се признати да књига представља комплексан и цјеловит увид у све безбједносне аспекте дјеловања великих сила, прије свега америчког, британског и њемачког дјеловања, који у реализацији својих интереса прибјегавају употреби радикалних и екстремних паравојних структура и организација, не бринући о посљедицама таквог дјеловања. Милитаризација Евопе од стране Сједињених Америчких Држава уз кориштење НАТО-а; изразита русофобија и гомилање војних ефектива и ратне технике на руским границама има своју балканску парадигму. Управо је аутор уочио паралелу и специфичан однос који се са измишљене руске прјетње вјештачки пресликава на Србе, „мале Русе“ како је то примјетио аутор у наслову. Напади на Србију иду са исте адресе са које иду и на Русију: Србија се на Балкану окружује традиционалним непријатељима са једне стране, али и бившим пријатељима који су то тек постали. Неки од њих, попут Словеније, Хрватске и Црне Горе, већ ушли у клуб јединствених геополитичких агресора; неки попут Македоније одричући се властитог идентитета журе ка том, најагресивнијем војном савезу у историји људског рода. Сви скупа спремно уступају своје ресурсе и терирориј за вођење специјалног рата против Србије, подржавајући њено слабљење и фрагментацију. Косово је почетак, а средства су из арсенала најгорих диктаторских режима и насилних, криминалних и терористичких организација.
Све што је, колико јуче, представљало идеал демократског стандарда, у односима према Русији и Србији, одбачено је и вулгаризовано. Данас отворено, са Западног нивоа се руше међународне институције, Уједињене нације су полумртва организација која све више личи на Лигу народа са почетка прошлог вијека; цензуришу се медији који су већ идеолошки подржављени чак и када су приватна својина; Запад сарађује са најгорим терористичким организацијама, а људска права, у овом јединственом а паралелном геополитичком процесу, руши срамно и брутално како то никада, ни под Стаљином нису чинили комунисти. Америчка хегемонија нас подучава и увјерава да комунизам, уопште, није најгора ствар која је задесила људски род.
Општа несигурност, страх од глади и неимаштине; страх од насилних терористичких група и организација и страх од новог грађанског рата, постају модел нашег живота на који се постепено адаптирамо. Управо то питање, питање безбједности људског рода, безбједности Русије, Србије и Републике Српске, представљају тачку најважнијег доприноса свим друштвеним потенцијалима који разумију значај ових питања.
У начелу, књига је намијењена прије свега стручним круговима заинтересованим за развијање властитих сазнања у овој сфери. Свакако је због многих важних информација и разумијевања истих, књига значајна правосудним, па и полицијским институцијама – како би у функционисању и односу државних структура показали више стручног предзнања, потребног за ефикасан рад.
Истовремено, књига је интересантна и за друге високообразоване читаоце који желе да овладају стручним знањима о овом феномену.
Свакако је потребно нагласити и чињеницу да без имало сумње, овом и другим књигама и научним радовима, укупном биографијом, пословима и изазовима на које је спремно одговарао, легитимише се Предраг Ћеранић и потврђује као једног од највећих ауторитета у Босни и Херцеговини на плану знања и тумачења безбједносних система, појава и изазова, те функционисања и злоупотреба обавјештајних структура у политичке или идеолошке сврхе. Посебно данас, кроз ово изузетно дјело надахнуто знањем и неоспорним, патриотским набојем, Ћеранић открива како није само прости хроничар или аналитичар безбједности и геополитичких процеса у свијету, односа међу великим силама, њиховом наступању и одмјеравању на периферији, него показује потпуну свијест (преточену у знање о модерним политичким и безбједносним процесима), износећи врло смјеле, али аргументоване, процјене о даљем развоју тих процеса. У анализама од 2014. године потврђује се та изузетна способност процјене.
Ова изузетна књига, која преведена на језик свакодневног говора, носи наслов „Коме сметају Срби“, је изузетни аналитички предложак студије о геополитичким процесима и посљедицама које ти процеси изазивају, на привидно геополитички небитном простору за велике силе, али уједно простору на коме су сукобљавања кроз вијекове била најдраматичнија у Европи, односно, простору који се нас највише тиче јер је неподијељени и вјековни животни простор нашег личног и друштвеног опстанка и динамичне, културне и политичке активности.
Савремена геополитика, у приступу самог аутора, открива се у критичком и објективном приступу ауторског истраживања односа „простор-моћ-становништво“ који су политички организовани. Политичком организацијом која најчешће поприма облик државе, простор постаје териториј, моћ постаје власт, становништво постаје нација. И све у потпуној неизвјесности пред сутрашњицом и сталним сукобом подстакнутим споља и изнутра.
Стручним и научним приступом аутор перманентно и интензивно преиспитује повјерење у постојеће међународне структуре које више нису способне одговарати на изазове савременог доба. Зато нам нуди проширену слику свијета, те у обзир узима процесе глобализације, информатизације и друштво ризика (риск-социетy) на којем, знањем и искуством апсолутно доминира.
Проучавајући и тумачећи сложене геополитичке услове који утичу на стварање државних политика, аутор демонстрира стручно и научно разумијевање геополитичке проблематике, схватање државе и њиховог дјеловања и међународних односа. Анализирајући општу геополитичку мисао и традицију примјеном новог приступа, Ћеранић истражује шире услове у којим је настало неко мишљење и дјеловање; погледе и геополитичке фигуре ставља у контекст услова и времена у коме су настале те тумачи свакодневно управљање државом у којој живи (БиХ) као и државом са чијом судбином се идентификује (Србија).
У властиту анализу, истовремено, прецизно и јасно, укључује практично геополитичко промишљање и концептуализацију вањске политике великих сила које утичу на међународни положај животног и државног простора народа који су више од седамдесет година живјели у једној држави и једном уставно-правном уређењу. Све је то и повезано и зависно.
Кроз ова јединствена запажања и анализе Предрага Ћеранића, читаоци, а то значи и народи и грађани, добијају вијести и сазнања о политичким збивањима, геополитичким условима те глобалним процесима, тенденцијама и супротностима у којима сами живе.
Свакако је посебна тема, којој аутор посвећује много пажње, примјер рушења безбједности, који геополитички инспирисан а локално себично подржан у мржњом отрованом Сарајеву, тероризам као лоше промишљена употреба незаконитог и несвакидашњег насиља или пријетње насиљем ради застрашивања у намјери да се представници српског и хрватског народа у БиХ и њихове политичке власти; та национална друштва у цјелини тј. национална јавност или дио јавности, уплаше и натјерају на понашање којим долази до остваривања тј. прихватања циљева који су уопштено говорећи: политички, вјерски и идеолошки. У тим циљевима видљиво је да нема ни равноправности, ни људских права, слободе – чак ни опстанка за оно што јесте другачије. Као свјесна употреба насиља, или пријетња насиљем над недужним особама са циљем да се неке друге особе и народи, застраше и присиле на радње које у нормалним околностима не би учинили.
Тумачећи изоловане вехабијске заједнице, остатке одреда Ел муџахедин и других војних формација насталих на вјерској основи, те дјеловање остатака Активне исламске омладине и других, привидно хуманитарних, исламистичких организација, Ћеранић указује на политичку природу и позадину терористичког дјеловања и на оно што, без сумње, јесте главна одлика тероризма, је то да стварна мета напада (зграда , авион…) као ни директна жртва напада (незаштићено цивилно становништво…) су по правилу небитни, лишени значаја, док је индиректни објекат напада (држава, нација, корпорација итд.) од примарне важности. Терористички напади у Зворнику и Сарајеву (Рајловац) те убиство полицајца и два војника у овим нападима, то потврђују.
Иако је оперативно дјеловање у борби против тероризма потпуно јасно, мало ко разликује стручни аспект у односу на научни. У тренутку када наука у дефинисању тероризма и терористичке прјетње, закључујући да не постоји јасан и усаглашен став о томе, научник Ћеранић уступи мјесто врсном стручњаку и оперативцу Ћеранићу и ствар постаје јасно и прецизно одређена. У сваком случају тај безбједносни изазов модерног доба Ћеранић као оперативац, стручњак и научник одлично разумије и објашњава.
Он се слаже са мишљењем које износи Wалтер Реицх (Реицх 1990.године) тероризам се увијек треба посматрати као израз политичке стратегије и дефинише тероризам као „употребу насиља као свјесног избора организације због политичких и стратешких разлога“.
Сцхмидт и Јонгман анализом преко стотину дефиниција тероризма, издвајају осам главних значајки који одређују овај појам: 1.Насиље, примјена силе, 2. политички, 3.страх, терор, 4.пријетња, 5. психолошки ефекти и очекиване реакције: 6.нејасна повезаност циљева и жртава, 7.намјерна, планирана, системска, организована акција, 8.начин борбе, стратегија и тактика.
Једноставно речено: тероризам као начин борбе појединаца, политичких група и организација, против постојећих друштвено-политичких система и поредака, заснован на примјени организованог насиља у виду атентата, убијања представника влада и држава, представника политичких партија, система и владајућих класа, те напади на друштвена добра, саботаже и сл., потпуно јасно и досљедно је објашњен у овом дјелу.
Наравно, тероризам је присутан одувијек – од када постоји било какав политички поредак и од када постоји сазнање о животу човјека у заједници. Зато аутора не чуди одсуство јединственог погледа на ово питање нити одсуство јединствене дефиниције тероризма. Посебно треба нагласити ту чињеницу кроз разлике у дефиницији унутар Сједињених Америчких Држава које се испољавају кроз два погледа:
Први поглед је формиран у оквиру Министарства иностраних послова САД-а (Стате Департмент) по коме се тероризам дефинише као „ предоминантно, политички мотивисано насиље извршено против не-војних циљева од стране под-националних група или тајних агената, обично са намјером остваривања утицаја у јавности“.
Са друге стране Федерални Истражни Биро (ФБИ – Федерал Буреау оф Инвестигатион) користи другачију форму одређивања тероризма : „Тероризам је кориштење озбиљног насиља против лица или имовине, или пријетња кориштењем истог насиља да се застраши или принуди држава, јавност или било који дио јавности у циљу промовисања: политичких, социјалних или идеолошких циљева“.. и други приступ, који заступа ФБИ (и Министарство правде) које се овим питањем бави искључиво као међународним кривичним дјелом које своју суштину исказује у односу на жртву.
Основни проблем усаглашене дефиниције тероризма је управо у чињеници постојања политичких одредница у његовом појму, зато је, у западној јавности, веома тешко, унисионо, прихватити да је оно што Америчка влада ради у Сирији, Ираку, Либији, Афганистану или што је 1999.године радила Савезној Републици Југославији (Србији и Црној Гори) облик „државног тероризма“ а начин на који се води борба против таквог облика тероризма је привидна и лажна конструкција названа „вјерски тероризам“.
Врло често се они надопуњују – комплементарни су и у заједничком рову против истог противника у међународном праву познатом ка „национална држава“, њени ресурси и њена безбједност.
Све те теме, вјешто су од стране приређивача, подјељене или удруђене у сродне цјелине и надопуњују се у приказу јасне слике свијета и нас, привидно малих и неважних, у њему.
