РУСИЈА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО): СУБСИДИРАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ И БАНКАРСКА „ПОЗАДИНА“ ТРАНСНАЦИОНАЛНИХ КОМПАНИЈА (Други део)

230

 

4. Државне „инјекције“ финансијском сектору или банкарски социјализам“

Основни облици државне подршке финансијском сектору:

  1. Капитализација банака (убацивање државних средстава у оснивачке капитале),

  2. Откупљивање од стране државе „лоших“ („токсичних“) средстава банака и давање финансијских средстава на повратној бази (кредити и позајмице),

  3. Давање гаранција по обавезама банака и других финансијских институција,

  4. Давање средстава централним банкама у облику „ванредних“ кредита, преко механизма традиционалног рефинансирања банака (операције ради обезбеђења ликвидности банкарског сектора).


 

Табела 3

Обими државне подршке финансијског сектора допуњавањем оснивачког капитала банака у периоду кризе 2007-2009.

 

Укупан износ за период 2007-2009г, % БДП

Ирска

 5,3

Аустрија

 5,3

Белгија

 4,7

САД

 4,0

Енглеска

 3,9

Немачка

3,8

Холандија

 3,4

Јужна Кореја

 2,5

Јапан

2,4

Португалија

2,4

Шведска

2,1

Грчка

2,1

Норвешка

2,0

Италија

1,3

Француска

1,2

Швајцарска

1,1

Мађарска

1,1

Саудијска Арабија

0,6

Кина

0,5

Пољска

0,4

Русија

0,1

У наведеној табели су дати подаци о учешћу државе у допуњавању оснивачких капитала банака док је трајала финансијска криза. Највиши ниво ове врсте помоћи се констатује у групи економски развијених земаља – у Ирској, Аустрији, Белгији, САД, Енглеској, Немачкој и Холандији.

У апсолутним величинама САД предњаче у учествовању државе у оснивачким капиталима банака. У главној земљи капитализма дошло је до делимичне национализације банкарског системаУ вези са тим у Америци је постао популаран термин „банкарски социјализам“. Тај термин се појавио као одраз економског модела у коме долази наизменично до приватизације добити и национализације губитакаИстина, то није била стратешка, већ тактичка национализација, која је била усмерена ка спашавању банака у ванредним околностима. После 2009.године држава је полако почела да се повлачи из капитала највећих банака, тако да је денационализација америчког банкарског сектора до сада скоро сасвим завршена.

У Великој Британији влада је била принуђена да у фебруару 2008.године национализује у банку Northern Rock, која је на хипотекарном тржишту претрпела губитке, мерене милијардама. Доцније је влада морала да преузме 70% акција познате у читавом свету Royal Bank of Scotland (RBS) и 43% акција ништа мање познате Lloyds TSBКада је друга фаза кризе завршена и у Великој Британији је влада почела постепено да се повлачи из капитала банака.

Што се тиче Кине – у њој учешће државе у повећању капитализације банкарских фирми у 2007 – 2009.г. није представљало никакву ванредну акцију. И пре почетка кризе, и после њеног завршетка, влада Кине доследно, плански, јача банкарски систем своје земље „уливањем“ средстава у оснивачке капитале постојећих банака или формирајући нове банке. Држава строго ограничава учешће приватног капитала у кинеским банкама.

У Русији је учешће државе у повећању капитализације банака потпуно безначајно.

Табела 4

Обими државне подршке финансијском сектору у облику

откупа актива и доделе кредита (осим кредита централних банака)

у периоду кризе 2007 – 2009.

 

Укупан износ у периоду 2007-2009 г., % БДП

Енглеска

13,8

Норвешка

13,8

Канада

8,8

Јапан

6,7

САД

6,0

Шведска

5,3

Шпанија

4,6

Грчка

3,3

Холандија

2,8

Француска

1,3

Јужна Кореја

1,2

Аргентина

0,9

Аустралија

0,7

Саудијска Арабија

0,6

Русија

0,4


 

У Табели 4 дати су подаци о нивоу државне подршке у облику откупа „лоших“ (тзв.“токсичних“) актива, као и давања државних кредита. Откуп 
„лоших“ банкарских актива (на пример – захтеви за издавање безнадежних кредита) – то је отворено покривање губитака приватних банака преко леђа пореских обвезника. „Лоши“ активи после таквог „посла“ са откупом преносе се на биланс „банака-ђубришта“ . После извесног времена такве „банке-ђубришта“ добијене активе пребацују у губитке и тихо умиру (или настављају да постоје, стално извлачећи новац из државног буџета). То су правила игре на „тржишту банкарских услуга“ Енглеске, САД, Норвешке, Канаде, Јапана, Шведске и других држава које припадају зони „златне милијарде“. Сиромашне земље себи не могу да дозволе раскош добијања буџетске подршке банака. Русија, по нивоу коришћења наведеног инструмента за подршку банкарским организацијама, заузима врло скромно место.

Табела 5

Обими државне подршке финансијском сектору у облику издавања државних гаранција по обавезама банака у периоду кризе 2007 – 2009.


 

 

Укупан износ за период2007-2009 г, % БДП

Ирска

257,0

Шведска

47,3

Холандија

33,7

САД

31,3

Аустрија

30,0

Шпанија

18,3

Немачка

17,6

Француска

16,4

Португалија

12,0

Канада

11,7

Јужна Кореја

10,6

Грчка

6,2

Пољска

3,2

Мађарска

1,1

Русија

0,5

Индонезија

0,1


 

У Табели 5 дати су подаци о релативном нивоу државне подршке финансијског сектора у облику гаранција по обавезама банака. И у нормалним, „мирним“ периодима, државе издају такве гаранције на одређене износе (конкретно, у оквиру система осигурања банкарских депозита). Али у кризним периодима држава почиње да богатије дели гаранције, како би предухитрила „налете“ клијената на банке.

Посебном „великодушношћу“ се на том плану, како смо раније констатовали, истакла влада Ирске. Било је очигледно да се државне гаранције Ирске издају, а да се при том није размишљало о реалним могућностима владе, јер је њихова укупна количина била једнака још мало па десет државних буџета. Русија у односу на економски развијене земље по нивоу искориштености наведене врсте државне подршке изгледа врло скромно.

  1. ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ САД – „КРЕДИТОР У ПОСЛЕДЊОЈ ИНСТАНЦИ“

Укратко о подршци приватних банака од стране централне банке, за коју је прихваћено да је називају „кредитор у последњој инстанци“. Та врста подршке је најактивније коришћена у току последње кризе у САД (Табела 6).

Табела 6

Обим подршке банкарском сектору од стране централних банака у периоду кризе 2007 – 2009.


 

 

Укупан износ за период 2007-2009 г., % БДП

САД

31,3

Шведска

15,3

Енглеска

12,9

Швајцарска

10,9

Саудијска Арабија

8,2

Индија

5,6

Мађарска

4,0

Русија

3,2

Бразил

1,5

Турска

0,2


 

Подршка Федералног система резерви је имала селективни карактер: кредити са ниском каматом, па чак и без камата, давани су „најближим срцу“ банкама (онима, које је општеприхваћено називати „Вол-стрит“).

У јеку кризе ФСР је почео да добацује „колутове за спасавање“ не само депозитно-кредитиним организацијама (банкама које су стари чланови ФСР-а), већ и другим финансијским институцијама: инвестиционим фондовима и инвестиционим банкама. Ове последње су у току кризе промениле свој статус, и добиле право на помоћ од „кредитора у последњој инстанци“. Ствар је стигла дотле, да је ФСР у јесен 2008.године издвојио 85 милијарди долара да би спасао гиганта у области осигурања финансијских ризика, какав је American International Group (AIG).  То је представљало грубо кршење овлашћења Федералног система резерви, али у току криза нико ни не мисли на законе, тим пре што Светска трговинска организација из „деликатности“ није хтела ни да помиње своје забране субсидирања приватних структура Америке и других земаља „златне милијарде“.

Али, то су све ситнице. Пошто је Америка успела да се извуче из акутне фазе финансијске кризе, започете су многобројне истраге злоупотреба које су финансијске власти у земљи (Федералне резерве и Министарство финансија) дозволиле да се десе при деоби „помоћи“ банкама које су тонуле. ФСР је навикао да буде „сам за себе“, а не да извештава јавност, па чак ни „изабраним представницима народа“, коме он даје кредите и колики су то износи. Као и – да ли се ти кредити враћају. „Изабраници народа“ у конгресу САД су успели да спроведу одлуку о обављању комплетног аудита Централне банке (тј. ФСР). Уосталом, првог откако је 1913.године формиран Федерални систем резерви. Резултати провере су превазишли сва очекивања. Испоставило се да је за неколико година (највише у периоду 2007-2009) Централна банка, која има статус приватне корпорације, поделила кредите у износу од 16 билиона (не милијарди!) долара. То је било више него што износи годишњи БДП САД у тренутку обављања аудита. Испоставило се следеће:

  1. Кредити су били бескаматни,

  2. У тренутку провере ни један цент подељеног новца није враћен,

  3. У билансу ФСР није било података о томе шта је чињено.

Међу банкама које су добиле кредите (у заградама је износ кредита у милијардама долара): .): Citigroup (2500); Morgan Staley (2004); Merril Lynch (1949); Bank of America (1344); Barclays PLC (868); Bear Sterns (853); Goldman Sachs (814); Royal Bank of Scotland (541); JP Morgan (391); Deutsche Bank (354); CreditSwiss (262); UBS (287); Leman Brothers (183); Bank of Scotland (181); BNP Paribas (175). „Ситније“ примаоце кредита не наводимо. Без обзира на то, чак је и банка BNP Paribas, која је у нашем списку последња по вредности добијене „помоћи“, добила износ упоредив са укупним износом „помоћи“ које су у току последње кризе наше финансијске власти (Банка Русије и Министарство финансија Русије) дале комплетном банкарском систему Русије (а који броји преко хиљаду комерцијалних банака).

Симптоматично је да цео низ прималаца кредита ФСР нису америчке, већ стране банке: енглеске (Barclays PLCRoyal Bank of ScotlandBank of Scotland); швајцарске (Credit SwissUBS); немачка банка Deutsche Bank; француска банка BNP Paribas. Наведене банке – „нерезистенти“ су од ФСР добиле око 2,5 билиона долара. Ту