Пуних седамдесет година је прошло од завршетка највећег војног сукоба у историји човечанства, али истина о Другом светском рату данас је, уместо да буде јасно препозната и установљена, чак и замагљенија него икада пре. На то крвопролиће без премца, које је заувек променило планету, различито гледају чак и ондашњи савезници са победничке стране – и то у толикој мери да Западне државе већ више од двадесет година непосредно подржавају отворене обожаваоце човекомрзачке нацистичке идеологије, како на подручју Балкана тако и на постсовјетским просторима.
Уместо да се нова поколења неизоставно упознају са зверствима која је иза себе оставио нацизам, гледамо како Запад аплаудира спаљивању живих људи у Одеси, или отимању људских органа на Косову и Метохији. Дух Адолфа Хитлера као да оживљава, и то потпомогнут од стране неких од земаља које су пре седам деценија стајале у победничкој коалицији.
Због тога је сваки темељан, чињенично поштен, историјски одговоран и надасве моралан осврт на Други светски рат, свако поновно разматрање тадашњег зла које је коначно било побеђено тек пошто су десетине милиона положиле своје животе, више него добродошло. Нажалост, таквих осврта је све мање, а нарочито на Балкану, чији народи, разапети између мрачних историјских сећања и олако прихваћених али плитких опредељења за „европске интеграције“, често не смеју да се иоле озбиљније посвете изучавању опомињуће прошлости. Поуке остају прећутане, закључци недоречени, а сећања и на јунаштва и на страдања потиснута у заборав.
Злокобна ревизија историје, коју Запад све снажније намеће, тако остаје без довољно јаког одговора. Уместо громогласног противљења, кривотворење историјског сећања на Други светски рат наилази углавном на ћутање.
Ово се можда понајвише односи баш на Србију, у којој су злоупотребе везане за Други светски рат почеле одмах по његовом завршетку. Идеолошки обојено гледање деценијама је доминирало у српској јавности, како стручној, тако и оној најширој, па је српски народ скоро потпуно изгубио из вида да је он образовао чак два антинацистичка покрета – партизански и четнички, као и то да је и тада, у највећем крвопролићу свих времена, поново стајао раме уз раме са својом словенском браћом Русима. Ово занемаривање историје посебно је погубно ако се присетимо да су и српски и руски народ у том рату поднели несагледиве жртве.
Има, наравно, и оних који пред оваквим изазовом ипак не желе да ћуте, а један број управо таквих, гласних бораца против злонамерног преправљања или прећуткивања историје, окупио се на три међународне конференције које је Фонд стратешке културе, заједно са сарадницима, уприличио у протеклих шест месеци. Подстакнути жељом да велики јубилеј, седамдесет година од победе над нацизмом, не остане скрајнут или – још горе! – приземно искоришћен за тренутне циљеве Западних центара моћи, ови људи обратили су се руској и српској јавности низом јединствених порука.
Свеукупно питање одбране словенске и православне цивилизације од насртаја са Запада, стављено је у најшири историјски контекст, о чему сведочи и извод из излагања Ање Филимонове, главне уреднице Фонда стратешке културе, са закључне београдске конференције:
„Руски и српски народ су толико повезани нераскидивим, дубоким духовним, културним, историјским и пријатељским коренима, да су покушаји отуђења једних од других једноставно неморални. Свеједно, такви покушаји постоје још од 19. века, када Западни фактор почиње да у Источној Европи и Украјини спроводи специјалне операције са циљем стварања словенског русофобског блока као политичке али и психокултурне снаге. Најбољи пример је хрватски народ, који, под утицајем Ватикана, управо у том времену креће са политичком мобилизацијом која је пола века касније, у Другом светском рату, исходовала геноцидом над српским народом у Независној Држави Хрватској. У држави Анте Павелића постојала је индустрија смрти, оличена у систему концентрационих логора Јасеновац, у склопу којег је био и концентрациони логор за децу, јединствен у људској историји. Такође, ваља подсетити на то да нико од чувара, управника и другог особља логора није био немачке националности, већ су све били хрватски кадрови. Данас у Украјини можемо да видимо нешто јако слично.“
Од историјских прилика, преко савремених друштвених, економских и културних околности, па све до сведочанстава из непосредних борбених дејстава током ратова деведесетих – излагачи су се заиста потрудили да главној теми, поређењу некадашњег нацизма са данашњим, поставе свеобухватан оквир и најчвршће основе. Разнолик, а истовремено веома репрезентативан и угледан састав учесника, управо је омогућавао такав приступ. Иако је Фонд стратешке културе благовремено извештавао о овим догађајима, можда би вредело подсетити се тих имена која су се окупила на овом несвакидашњем задатку.
Прва конференција, под насловом „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014“ одржана је у Београду 17. октобра прошле године. Учесници су били: проф др Веселин Ђуретић, др Валентин Катасонов, др Вељко Ђурић-Мишина, др Александар Раковић, проф др Јелена Лопичић-Јанчић, мр Раде Ристановић, проф др Бранко Крга, проф др Александар Ђикић, мр Дејан Мировић, проф др Гордана Божиловић, проф др Зоран Чворовић, др Мирјана Ковачевић, др Душан Пророковић, мр Владимир Димитријевић, Драган Милашиновић, Александар Павић и мр Ања Филимонова.
Друга конференција, под називом „Антифашизам у Русији и Србији јуче и данас“, одржана је у Москви 19. фебруара ове године, а под вођством др Михаила Васиљевича Јемељанова, заменика председника странке Праведна Русије, учествовали су: академик Јелена Гускова, др Олга Четверикова, пуковник Драган Крсмановић, пуковник Горан Јевтовић, мр Петар Искендеров, проф др Вељко Ђурић-Мишина, Александар Павић и мр Ања Филимонова.
Трећа, закључна конференција одржана је поново у Београду, 28. априла, под називом „Борба Русије и Србије јуче и данас, Други светски рат, Југославија 1991-1999, Украјина 2014-2015“. Учествовали су: др Срђа Трифковић, мр Николај Малишевски, проф др Вељко Ђурић-Мишина, пуковник Горан Јевтовић, пуковник Драган Крсмановић, мр Петар Искендеров, доцент Горан Латиновић, мр Владимир Божовић, мр Владимир Димитријевић, Александар Павић и мр Ања Филимонова.
Свака делатност почиње спознајом. С обзиром на то да у данашњем времену, често названим информатичким, спознаје парадоксално и врло често промичу најширој јавности, надамо се да ће овај покушај указивања на зло које не мирује али које је једном, пре седамдесет година, већ било потучено до ногу, дати допринос заједничком буђењу свести. У то име, Фонд стратешке културе ће прикладним видео прилозима у наредним данима представити на свом сајту један значајан део излагања са закључног скупа, а у разумном временском року објавити и зборник свих излагања изнетих на све три конференције.
