РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ КЊИШКОГ МОЉЦА
Наравно да потписник ових редова није нормалан читалац књига, него фанатик који, поред тога што чита, подвлачи, заспи с књигом, чулно ужива у мирису штампарске боје или нарочитом облику слова. С тим у вези, његова реакција на Сајам књига је својеврсни „адреналински шок“, који се не препоручује трезвеном читаоцу. Ипак, неће бити речи о томе, него о нечему другом; наиме, не могу а да не осетим извесни тријумфализам кад видим да београдски Сајам, упркос свеопштој дигитализацији – дебилизацији планете, успева да опстане, и кад се испостави да посетилаца Сајма, у Србијици нашој маленој, буде, као прошле, 2015. године, преко 170 хиљада.
Велика је то ствар – београдски Сајам књига не посустаје, иако му многи, већ годинама, проричу пропаст и прете нам свеопштом дигитализацијом. То је и даље једна од највећих културних манифестација на Балкану, а кад се, у четвртак, „школски дан“, и за викенд, кад стиже географска провинција (која то није ни духом, ни читалачком страшћу), и кад долази Република Србска, у сајамске хале улије река оних који сматрају да још не треба певати „Гутенбергове елегије“ (Свен Биркертс), онда се види да је литерарна и философска реч жива и делатна, и да је кадра да нас води путевима ума који не постају непроходни, упркос тријумфу површности сенилног варварства електронског доба.
Прошетајмо сајамским просторима скупа.
Са нама ће бити и живи и покојни писци, јер „гласови мртвих то нису мртви гласови“ (Иван В. Лалић) и „све што је икад имало/живот до уре удесне,/ о, није мртво нимало/ бар неке ноћи чудесне“ (Стеван Раичковић).
ВРАТИО СЕ ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ
Ево, један покојник је оживео: велики србски писац Григорије Божовић се жив, у својим књигама, појавио на Сајму у Београду 2016.
Григорије Божовић је рођен 1880. године у Придворици, у Ибарском Колашину, крају из кога потиче славни Вуков певач „Бановић Страхиње“, Старац Милија. Богословско-учитељску школу завршио је у Призрену, а Духовну академију у Москви. Био је велики помоћник песнику Милану Ракићу, конзулу Краљевине Србије на окупираном Косову и Метохији уочи великих догађаја 1912, као и његов отац, прота Вукале Божовић. За време Првог светског рата аустроугарски окупатор га је интернирао у логор. После рата, био је народни посланик и борац за правду свог завичаја, и не само свог. Био је репортер Политике за коју пише све до 1941. године. Стрељан је, због наводне сарадње с окупатором, у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године, негде у Београду. Непознато је где му је гроб. Рехабилитован је 2008. године.
Био је Божовић песник Старе Србије, који је опевао оно трајно не само код својих сународника, него и код Арбанаса, чије је чојство и јунаштво умео да поштује као и чојство и јунаштво Срба. Живог и сочног језика, мајсторске прозне кичице, овај писац је, све до почетка деведесетих година прошлог века, био и прећутан и прецртан, да би најзад ове, 2016, добио два тома Сабраних дела у Заводу за уџбенике: у једном тому је проза, у другом су путописи. Приредио их је познавалац Божовићеве прозе, Јордан Ристић, са великом пажњом и разумевањем. Биће тога још. Сада се очекује да Григорије Божовић уђе у лектиру наших школа – не само да бисмо се учили родољубљу, него и дубокој човечности, која нема у себи ничег шовенски нетрпељивог и ограниченог. Он је био књижевник, али и заточник и заветник темељних вредности хришћанске цивилизације, што му обезбеђује трајно место у нашој књижевности.
Шестог и седмог јуна 2015. године у Косовској Митровици и родном Колашину одржан је научни скуп Поетика Григорија Божовића. Скуп су организовали Филозофски факултет из Косовске Митровице, Филозофски факултет из Ниша и Културни центар ”Стари Колашин” из Зубиног Потока. На Сајму 2016. овај зборник је представљен, препун изврсних огледа о великом писцу.
Нарочито је занимљиво како је професор др Драгиша Бојовић у том зборнику ишчитао савременост Божовићевих „геополитичких“ увида. Ево шта је Григорије поручивао свом народу: “У наше дане почело се сумњати у свемоћну Европу, у њену културу и цивилизацију, иако су они на тако достигнутој висини. Већ је пала реч о њеном сумраку. Што је још теже, почело се сумњати у њено хришћанство и поред толико уређених и моћних цркава, и поред толико светлих успона и заједница и сјајних духова који су то хришћанство носили. Настала је криза у веровању да оно може коначно упитомити човека и пружити свету савременију човечност. Нехришћанске земље и народи са појачаном надом очекују не само гашење хришћанства и свега онога што је оно носило, него грч и помрачење Европе да јој се освете за сва зла, стварна и измишљена, која им је она нанела, ставши на чело светскога живота. Јер је и за њих заразан њен пример, њена међународна небрига и врло мала снага њеног хришћанства да људи и народи буду бољи./…/ А избегавање сваког дотицаја са Русијом је за сваку осуду. Данас је за свакога као дан јасно да у свету не може бити уравнотежености без велике северне силе. И свако треба да дође до каквог споразума са њом осим нас… Ми се само ограђујемо иако смо свесни да ће нам она највише требати и да смо дужни сву снагу уложити да у њеном последњем великом рачуну не будемо какав немилосрдно остављени остатак…Наше жеље за Русију су несумњиве и неподељене: ми желимо њен васкрс не само рачунски, но нагонски и свим срцем… Греши, дубоко греши, управљач наше спољне политике што се толико ограђује од Русије, буди и совјетске, јер је ипак то држава руског народа.”
Григорије Божовићу, добро нам дошао поново!
„ПРОМЕТЕЈ“ О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада објавила је, од 2014. наовамо, тридесетак врхунских књига о светским и србским околностима Првог светског рата. Међу њима су нарочито драгоцена дела “Џелатов смешак/ Непознати рат против цивилног становништва 1914-1918“ Антона Холцера и „Крвави траг великог рата/ Злочини Аустроугарске и њених савезника 1914-1918. у светлу аустријских докумената“ Милоша Казимировића и Ханса Хауптмана. Аустријски историчари Холцер и Хауптман, јасно и гласно, указују да су злочини над цивилима у Србији 1914. и 1915. вршени по наређењу највише команде. Сличне ствари су се, по Холцеру, дешавале и на Украјини. Почетком 1915. године, у сличној војничкој ситуацији, када је руска војска гонила трупе Монархије на територији Украјине и источне Галиције, убијено је на хиљаде људи. Као и у Србији, Аустроугари су изговор за војне поразе налазили у локалном становништву, у цивилима који нису припадали немачком говорном подручју. Криви за пораз били су Украјинци, Јевреји и Пољаци. За разлику од Србије, где су та прва убијања претежно вршена стрељањем, у Украјини су тих дана била масовна вешања. У једном реду је знало да буде десет, двадесет вешала са обешеним цивилима. Као и у Србији, и у Украјини су пре масакра била издата иста наређења која су налагала брутално обрачунавање са цивилним становништвом, каже Антон Холцер.
Ове године смо од „Прометеја“ обрадовани и насловом „Срби у Хабзбуршкој монархији 1526-1918“ (аутори: Дејан Микавица, Ненад Лемајић, Горан Васин, Ненад Нинковић); ово је, свакако, књига која даје нови допринос познавању ове више него битне теме србске историографије. На штанду „Прометеја“ појавила се и књига норвешког академика Свена Менесланда, „Србија у 19. веку очима странаца“, у којој је, с његовим предговором, објављен низ одломака из путописа странаца кроз Србију 19. века, са великим бројем непознатих илустрација о животу Срба у селу и граду, на путу и у храму, које су радили најпознатији илустратори европских недељника оног доба из Чешке, Италије, Француске, итд.
Што се стања у издаваштву тиче, челник „Прометеја“, Зоран Колунџија, истиче да је материјална ситуација оних који воле и читају књиге у Србији тегобна, и да се то одражава на процесе у издаваштву. Дакле, професори и лекари, између осталих, са платама таквим какве јесу, не могу лако да се одлуче за књигу, и да је купе. Некад није било тако. Колунџија каже: “Потичем из средње имућне породице чији су приходи мени, као младом човеку, омогућавали да, скоро приликом скоро сваке шетње, кући донесем по књигу и плочу. Данас, нажалост, тога нема“.
Јер, додајемо ми, либерал – канибализам (пардон, капитализам) не воли начитане. Њему су потребни глупи, послушни, потрошачки оријентисани појединци. Сајам књига се против тријумфа нове – старе глупости ипак бори самим својим присуством у Београду, сваког октобра.
КАТЕНА МУНДИ: КЊИГЕ ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ НИСУ ПРЕДАЛИ
И ове године, „Катена Мунди“ понудила је низ нових и занимљивих наслова (Слободан Рељић: “Медији и Трећи светски рат/ Сматрајте се мобилисаним“, Милош Ковић: “Упоришта“, Коста Чавошки: “Велеиздаја у вишеструком поврату“ и „Никола Милошевић: Карактер као судбина“, Слободан Антонић: “Демонтажа културе“, Маринко Вучинић: “Анатомија Друге Србије“, Антоније Ђурић: „Црвена куга“). Ту је и друго, допуњено издање драгоцене студије др Срђе Трифковића, „Усташе/ Балканско срце таме“, које се бави усташким покретом с обзиром на међународне околности и услове доласка на власт у Хрватској. Незаобилазна су и Ломпарова “Полихисторска истраживања“, а вреди поменути и „Катену у џепу“, са два наслова: “Момо тражи Капора“ Драгана Хамовића (бави се питањем идентитетске потраге у Капоровој прози) и „Ти, међутим“ Јована Пејчића (о књижевном Београду).
Наравно, оно што је ова издавачка кућа понудила србском читалаштву, а што се не може мимоићи, је трећи том „Катене Мунди“, енциклопедије србског народа коју је њен творац, Кијук, замислио као отворену књигу, спремну за нова трагања и дописивања: „На хиљаду страна великог формата, са 110 аутора из Србије и света и 15 мало познатих географских карата, трећи том Катене Мунди доноси огледе о темељном значају Косовског завета, прећуткивању истине о Летопису попа Дукљанина, Титовом ставу према рушењу Његошеве ловћенске капале, македонизацији старе Србије, исламизацији и арнаућењу Срба на Космету, миту о богумилском пореклу босанских муслимана, границама српског језика, улози Степинца у НДХ, Србима и брозомори, итд“, каже директор ове издавачке куће, Бранимир Нешић. По Кости Чавошком, „Катена Мунди“ би требало да буде у библиотеци сваког самосвесног Србина, док Мило Ломпар, један од рецензената књиге, истиче да је трећи том Катене својеврсна борба против духовног насиља коме смо као народ изложени.
ИЗДАВАЧКА КУЋА „БЕРНАР“: ХРИШЋАНСКА КУЛТУРА
Издавачка кућа „Бернар“ не одустаје да објављује књиге без којих се не може замислити богата културна средина. Коначно је завршено објављивање Честертонових изабраних дела, а појавио се и низ наслова класика руске хришћанске прозе, попут Шмељова. Изашло је и пет томова огледа и проповеди једног од најслушанијих и најчитанијих руских свештеника данас, врсног аналитичара безбожне савремености, Андреја Ткачова.
Историчар Александар Раковић понудио је низ текстова сабраних у књизи „Историја, политика, вера“ (од оних о Првом светском рату, преко тумачења улоге римокатолицизма у НДХ и геополитике верских превирања на постјугословенском простору, до сведочења о страдању хришћана на Блиском Истоку, руских тема и анализа филмова који се баве нашом историјом).
За сладокусце који воле оштро перо и соколово око Небојше Васовића, црњансковског апатрида из Торонта, ту је књига „Европски давитељи из нашег сокака“, који показује да паланка станује у грудима другосбијанаца, а не у умовима оних који су спремни да мисле храбро и другачије од „мејнстрима“.
ОБРАЗ СВЕТАЧКИ: ПРАВОСЛАВНА ЕВРОПА
Да је неки хришћанин, којим случајем, у осмом веку кренуо из своје црквене заједнице у северноафричкој Картагини на пут ка Хибернији (данашњој Ирској), свуда је, ако има препоручно писмо свог епископа, могао да присуствује богослужењима и прима Свето Причешће. До 1054, када је Рим коначно затражио не само част, него и власт у хришћанској васељени, Црква је била једна – дисала је једним Духом Светим, и давала мученике, подвижнике и свеце заједничке Истоку и Западу. Библиотеке „Образ светачки“и „Очев дом“, које се, већ две деценије, баве издавањем православне литературе врхунског квалитета, ове године су, између осталог, објавиле наслове које на србском језику до сада нисмо имали: књигу о православним Келтима, Шкотима, Велшанима и Ирцима, под насловом „С Господом звезда и океана – Келтско добротољубље/ Живот и подвизи православних Келта“ (приредио Матеј Арсенијевић) и „Острво небеско и Земља живих – Кад је Енглеска била православна/ Житија и подвизи англосаксонских Светих“. Ако желите да се упознате са духовним плодовима православног Запада, од Светог Патрикија (Патрика) Ирског, преко Светог Брендана Морепловца, до Светог Кутберта Линдисфарнског, штанд „Образа светачког“ не треба да заобиђете.
Наравно, увек и свагда, ту је и руска духовност: Свето Алексеј Мечов и Свети Сава Псковско-Печерски су Божји угодници о којима су изашле нове и душекорисне књиге.
ЈЕДНО ЛИЧНО СВЕДОЧЕЊЕ
На Сајму књига 2016. појавио се и наслов „Ноћ над Косметом/ Моја истина о Косову“, чији је аутор и издавач дугогодишњи делатник Контраобавештајне службе Војске Југославије, пуковник у пензији, Миле Цветковић, који је НАТО напад на своју отаџбину 1999. дочекао на месту помоћника команданта за обезбеђење територије у команди Војног округа Приштина. Његова књига се чита у једном даху: поред објашњења међународног односа снага који је довео до „Милосрдног анђела“, пуковник Цветковић подробно излаже све што је битно о настанку и деловању ОВК, ударне песнице НАТО-а на Балкану, о нашим херојима који су дали животе за отаџбину, али и о издајницима, Јудама србског биолошког порекла, који су, за срамни новац, продавали оружје шиптарским терористима. Очито је да ће оваквих, озбиљних и темељних књига, бити још, јер Србија се неће и не може одрећи своје матичне земље.
ТРИБИНЕ НА САЈМУ
Потписник ових редова је на Сајму књига учествовао на две трибин: о националном и колонијалном у култури (са писцима Александром Гаталицом и Владимиром Кецмановићем и социологом Срђаном Шљукићем) и о томе чија је наша култура (са архитектом Предрагом Ристићем, лингвистом Милошем Ковачевићем и историчаром уметности Ненадом Макуљевићем. Обе трибине су биле садржајне – почев од чињеница које су се на њима чуле (рецимо, како Шиптари, уз помоћ својих западних савезника, археолошким истраживањима стварају нову мапу „косовске баштине“) до тумачења духовне ситуације времена, у коме је распамећивање нашег народа један од главних циљева Империје.
Било је много и других важних трибина – нисам знао где пре да одем: на једној се говори о стању у култури Срба у Хрватској; на другој о покушају Суда и Тужилаштва БиХ да дестабилизују Републику Србску; на трећој је реч о Јасеновцу; на четвртој о Григорију Божовићу. Слободан Антонић је сасвим у праву: Сајам књига више није под другосрбијанском окупацијом; слободно се дише…Морам, ипак, да кажем: ниједан нормалан србски родољуб не жели да се другосрбијанцима одузме право гласа: напротив! Они морају имати пуно право и да говоре и да пишу и да јавно наступају – под једним условом: да се чују и други, од њихових различити, гласови. У слободној Србији другосрбијанци би били „кажњени“ само једном „казном“ – а то је да мисли и ставове излажу пред својим опонентима, који би могли да им одговоре, и пред јавношћу, која би могла да суди о аргументима обе стране. Другосрбијанци морају да се науче да воде дијалог, а не да буду заточници тоталитарног монолога заснованог на моћи Империје којој служе.
ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ НА САЈМУ КЊИГА
Представништво Републике Српске у Србији је, у хали „Васко Попа“ на Сајму књига 26. октобра 2016. представило следећа издања: „Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини / Dayton agreement for peace in Bosnia and Hercegovina“, „Суд и тужилаштво БиХ у функцији (де)стабилизације Републике Српске“, зборник радова са тематског скупа, „Дејтонски споразум, две деценије мира и поуке за свет“. Говорили су Ненад Кецмановић, Ања Филимонова, Александар Павић, Предраг Ћеранић, Џевад Галијашевић и Млађен Цицовић. Фонд стратешке културе је дао велики допринос борби за очување Србске издавањем зборника о покушајима да се Суд и Тужилаштво БиХ (иначе, антидејтонски инсталирана квази – објективна тела за гушење Срба с оне стране Дрине ) наметну као мера и провера стварности прекодринских Срба.
Драгоцени допринос Фонда стратешке културе србској духовној култури је зборник радова „Канонизација Алојзија Степинца: изазови и одговори“, настао као резултат скупа Фонда одржаног почетком маја 2016. године у Београду и објављен у саиздаваштву са ИК „Бернар“ из Старих Бановаца. Учесници скупа (Ања Филимонова, Вељко Ђурић Мишина, Никола Жутић, Мило Ломпар, Владимир Умељић, Ранко Гојковић и потписник ових редова, као и аутори прилога – Драган Милашиновић и Владимир Фролов) својим анализама су показали ко је заиста био „блажени Алојзије“, духовни „отац“ НДХ.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Књиге и данас говоре онима који имају жеље и воље да крену њиховим путем ка Смислу. Сајам књига у Београду је, и даље, сабор логонаута, тражилаца Смисла, у добу кад светови тону у бесмисао и нељудскост. Зато ову манифестацију вреди поздравити.
