У ноћи између 17. и 18. марта ове године Савет безбедности ОУН је донео нову резолуцију о Либији. Резолуција бр. 1973 је увела нове санкције Либији и појачала старе, које је увела Резолуција 1970, донета 26. фебруара. Међутим, посебну пажњу захтева оно, што је Савет безбедности овога пута учинио. По нашем мишљењу, у овом случају је кршење међународног права толико широко да се резолуција 1973 може оквалификовати као пресуда међународном праву. Пре свега, у њој се констатује „захтев за прекид ватре“ (1). При том није речено ко је дужан да прекине ватру. Најчешће се такав захтев односи на „све стране“ које учествују у конфликту. Међутим, у резолуцији 1973 нема таквог прецизирања. У том случају претпоставља се да он важи само за власт у земљи! Како да се, у том случају, оцени захтев влади да прекине ватру када постоји оружана побуна? Да ли СБ ОУН има право да према једној од својих држава-чланица тако очигледно стане на страну побуњеника?
Посебно је опасан члан резолуције који даје право да се предузму „све потребне мере“ како би се заштитило грађанство. Коме је то право дато? Можда мировној мисији ОУН? Или некој другој међународној мисији, рецимо Главном команданту ОУН за послове избеглица? Како да не! То право је дато „свим државама-чланицама, које то желе“! Истина, у резолуцији се заговара и забрана „војне окупације“ територије Либије, али та формулација не искључује примену оружане силе заједно са, на пример, бомбардовањем из ваздуха! Значи, резолуција 1973 је формално „овластила“ све државе-чланице ОУН да искористе и то средство, само ако закључе да је то потребно!
Параграф 6 Резолуције 1973 установљава забрану ваздушних летова изнад територије Либије. А параграф 7 свим државама дозвољава да „предузму све потребне мере“ како би се та забрана очувала. То значи да СБ ОУН дозвољава свима да обарају либијске авионе изнад сопствене територије. Ништа небулознији није ни параграф 17, који државама-чланицама ОУН брани да дају дозволу либијским авионима да слећу на њихове територије! Па како да се тај захтев усагласи са читавим низом међународних уговора из области међународне авијације? Сада ће државе, кршећи те уговоре, бити обавезне да одбију слетање авиону из Либије без обзира да ли, на пример, тај авион има довољно горива да се врати, или нема! То јест, било како било, ради се о уништењу авиона! Ето, такве су лукаве назови-формулације нашег Савета безбедности ОУН.
Ни једна од две наведене резолуције не води рачуна о правима грађана, лојалним влади у земљи. Сама лексика која се користи у резолуцији показује да СБ ОУН тај део грађанства не сматра за „народ“ Либије. Тако, на пример, параграф 2 резолуције 1973 констатује да су власти у земљи дужне да „задовоље законите захтеве народа“. Али се СБ ОУН, некако, уопште није сетио права грађана земље да му се осигура безбедност и заштита од оружане побуне. То значи да се у главном органу ОУН, који је одговоран за одржавање мира и безбедности (члан 24 Статута ОУН) није нашла ни једна чланица која би заштитила права тог – и то већинског! – дела грађанства Либије!
Не може, а да се не скрене пажња и на чињеницу да је резолуција 1973 прихваћена супротно чињеничном стању. Тако, у преамбули резолуције се наводи да се запажа „ескалација насиља“, „мучења“ и „масовног казненог убијања“. Напротив, што се иде даље, све је очигледније поверење у тачност масмедијских информација.
Резолуција 1973 није донета тако лако као претходна. Овога пута се пет земаља уздржало. Бразил, Кина, Немачка, Индија и Руска Федерација. При том, уздржаност Немачке изгледа поштенија него исти поступак сталних чланица СБ, зато што је њихова принципијелна позиција могла да доведе до забране доношења те варварске резолуције. Руски представник В. Чуркин је изјавио да је припрема те резолуције вршена супротно пракси која је до тада постојала, мада није прецизирао своју изјаву (2).
Уосталом, и резолуција бр. 1970, донета 26. фебруара, је директно нарушила све могуће норме и принципе међународног права. Због нечега се мисли да уколико неку резолуцију донесе Савет безбедности ОУН, та резолуција мора обавезно да се изврши. Таман посла! Морају се извршити само оне резолуције које су донете у оквиру пуномоћја, датих Савету безбедности у складу са Статутом ОУН. А Статут ОУН Савету безбедности не даје право да врши пријаве Међународном кривичном суду, како је то учињено са Либијом. Неко може да каже даје такво право дато другим међународним актом – Статутом баш тог Међународног кривичног суда. Међутим, та чињеница се не односи на државе које нису потписнице тог акта. У ствари, ситуација је много више од кршења норми и принципа међународног права, она је једноставно апсурдна! Само погледајте шта се добија: државе (САД, Русија, Кина) које нису потписале међународни акт (Статут Међународног кривичног суда) пријавиле су том суду државу која такође није потписала наведени акт (Либија)! То је тотално уништење међународног права. Па ко ће, после наведеног, међународно право користити, а да не говоримо о томе ко ће га поштовати!
Још једно важно питање међународног права, које резолуције о Либији уништавају, представља тврдња обе резолуције СБ о томе да је Либија „дужна да поштује норме међународног хуманитарног права“. Та тврдња значи да Савет безбедности априори ситуацију у Либији разматра као „оружани конфликт“. Да ли СБ има за то основа? Оне нису наведене. Објективна анализа чињеница којима располажемо дозвољава нам да говоримо само о томе, да је у Либији дошло до оружане побуне, то јест до кривичног преступа коју би власти у земљи могле да пресеку. Тако бахата квалификација Савета безбедности да постоји „оружани конфликт“ је, уосталом, разумљива, јер само она омогућава „легално“ страно мешање у ситуацију. У вези са тим посебно жалости позиција Русије, која је гласала за резолуцију 1970, јер то може да има директне правне последице у вези са нашим личним „ситуацијама“ на Северном Кавказу. Њеним признањем ми смо фактички признали чињеницу да држава нема права да врши противтерористичке операције, предвиђене сопственим националним законодавством, већ је дужна да „испуњава прописе међународног хуманитарног права“, предвиђене за „оружани конфликт“. То је озбиљна грешка! Сада мора да се размишља како да се она исправи. Највероватније је да „уздржаност“ Русије у вези са резолуцијом 1973 у извесној мери представља покушај исправке. Али то, очигледно, наравно да није довољно.
Прозилази да су резолуције СБ ОУН број 1970 и 1973 донете уз најгрубље кршење међународног права. То даје правне основе свим државама, заиста спремним да заштите мирно грађанство Либије, да одбију извршење захтева, предвиђених овим документима, супротним праву.
Превод – Душанка Пантић
(1) Погл. Резолуцију СБ ОУН 1973 од 17.03 2011, документ ОУН SC/10200
(2) Погл. Документ ОУН: S/PV.6498
