Према резултатима тајне Будимпештанске руско-аустријске конвенције из 1877.године, заузврат за “добронамерну неутралност Аустро-Угарске према Русији” у предстојећем руско-турском рату, Хабзбуршко царство је добило право избора тренутка и начина заузимања Босне и Херцеговине од стране својих снага, тј. Аустроугарске је дато Босна и Херцеговина (БиХ), искључујући Новопазарски санџак (територија која се налази између Србије и Црне Горе)[1]. Берлински конгрес 1878. године потврдио је право монархије на окупацију Босне и Херцеговине, која је формално остала у складу Османског царства. Конфесионално-национално питање у Босни и Херцеговини било је главни камен спотицања који је Беч требао елиминисати. Структура становништва БиХ 1878.године била је следећа: од 1.159.015 становника, 42,8% су били православни, 38,7% муслимани и 18,1% католици[2]. Православни, у практично апсолутној већини Срби (као и мали број Бугара и Румуна) имали су развијену националну свест и настојали су да се уједине са Србијом, јер су до османске нашестије ове земље биле поседе или јединственог српског краљевства (које је доживљавало период највишег процвета при Душану јаком), или уделе српских кнезова. Муслимани (у већини су то Срби, који су у периоду власти прихватили ислам, али су и Истанбул и Порта преферирали муслимане да у посебну етничку групу и под муслиманима разумеју и народ и конфесионалну припадност А.Ф.) управо у вези са конфесионалном дефиницијом и оријентацијом на Истанбул изазивали су највећу забринутост у Бечу. Католици као најмања конфесионална група, за разлику од православних, како примећује савремени хрватски Аутор С.Трогрлич, нису имали развијену националну свест, и свака промена и одступање од Османског царства за њих је био корак напред. Услови османске владавине оставили су свој траг, што се показало у политичкој пасивности и неспособности да се оријентише у политичким процесима (у поређењу са друге две конфесије). То је било претежно сељачко друштво са малим бројем занатлија и трговаца и без сопствене интелегенције[3]. Сходно томе, пошто су Срби и Муслимани БиХ имали у потпуности формализовану и политички изражену националну свест, а католици су били малобројни и слаби у јавној сфери, тада су нове аустроугарске власти дале кодификацију закона “у циљу спречавања раста национализма међу јужнословенским босанско-херцеговачким народима”[4], али посебно су имали на уму Србе и муслимане.
Практична реализација наведеног циља одмах се одвијала више од масштабно. Вена је почела са физичком променом конфесионалне структуре БиХ, што се изразило у протеривању православних (Срба) и муслимана, уместо којих су увезени странци-католици. Прво су мигранти овог типа били сељаци, а затим и индустријски радници и званичници из Баварске и Галиције. Вена је сакрила званичну статистику о “колонистима-католицима”, наводећи цифру од 30.000 људи, док савремени истраживачи изражавају уверење да је њихов прави број био најмање 180-200.000 људи[5]. После првог уследио је други талас миграната: Аустријанци, Немци, Холанђани, Хрвати (из Банске Хрватске), Мађари, Пољаци, Чеси, малороси. Прве “колоније” биле су Виндхорст близу Бања Лука и Франз Јосефс-Фелд у близини града Биелине. До 1904.године основане су 24 сличне католичке колоније у циљу дистрибуције дуж водене артерије региона реке Дрине[6]. Као резултат пресељења, број католичког становништва порастао је од 1879. до 1910. године. са 18,08% на 22,7%, муслимани су се смањили са 38,73% на 32,25%, број православних, захваљујући стабилности природног прираста становништва, порастао је са 42,88% на 43,49%[7], што није могло а да не изазове велику забринутост и за Беч и за римокатолички клир БиХ, као и за хрватске политичке кругове.
Још једна важна мера аустријске власти био је “закон о одбрани” од 4.новембра 1881. године, по којем се све мушко босанско-Херцеговачко становништво, које је достигло 20 година, обавезало да ће служити три године у регуларној војсци*. Закон је изазвао оштро незадовољство муслиманског и српског становништва.
Геостратешки, Аустроугарска је следила политику католичког идеолога Цесаре Балбоа, који је 1844.развио теорију да би јачањем Пољске и Аустрије требало спречити продор Русије и православља у топла мора Јадранско-Медитеранског региона. Министар спољних послова Аустро-Унгарије Дјула Андраши је 1872.године преко Аустро-унгарског консула у Сарајеву саветовао турским властима да граде католичка и муслиманска села дуж реке Дрине како би нарушили српски етнички интегритет. Исту политику наставио је и окупациони гувернер Бенјамин Каллај, који је 1893.године тврдио да српско становништво треба да буде прошарано другим елементима. Каллај је водио политику “босанства” са циљем да усади становништву Босне и Херцеговине осећај припадности једној, “Босанској”, нацији. Насељење БиХ је тенденциозно назвао “друштвом које говори босански језик и исповедало је три религије”[8]. Насељење провинције је комуницирало на “народном језику”, који је дефинисан у званичним документима из 1879.године као “босански језик”, “српско-хорватски језик” или “хорватски језик” (последњи, по дефиницији савременог босанског научника Д.Јузбашича, био је манифестација рецидива прохорватске агитације клерикалних кругова БиХ[9]). Тако је окупациона власт се обрачунавала са српским националним покретом, а муслиманска је преформатирала, одвојивши га од Истанбула и затворивши га локалним рамкама.
Даље, према детаљном и широкомасхемном плану, Вена је почела са јачањем римско-католичке цркве на територији БиХ, чије су позиције у поређењу са православном црквом и муслиманским свештенством биле прилично слабе. У ту сврху 1881.године основана је Врхбосанска архиепископија, Банјалучка и Мостарско-дуванска епископија.
Следећи проблем за монархију био је превише самостална позиција и активност францисканског ордена. Међутим, Аустро-Унгарија је имала у рукаву „джокер“ – конкордат са Ватиканом, закључен још 1855.године. Када је БиХ била окупирана од стране империје Габсбурга, одредбе конкордата су се прошириле и на њену територију, што је за францисканце значило губитак привилегованог положаја. Насупрот францисканцима, језуит Јосип Штадлер је именован за Врхбосанског (Сарајевског) архиепископа. Штадлер је стигао у Сарајево 14. јуна 1882. и тамо остао до своје смрти 1918[10]. Архиепископија, чијим је главом био Штадлер, у почетку је постојала само на папиру, а прва мера архиепископа била је стварање њеног материјалног благостања, што је и било сјајно испуњено: у 1918.године постала је једна од најбогатијих на југословенском простору Балканског полуострва. У вези са подршком власти Католичке цркве, приказан је пример расподеле средстава (у 1907.години). За три религиозна удружења држава је издвојила годишњи буџет у збиру од 265 465 крон. Од ове суме православни су добили 78 765, Муслимани 48 000 (заједно 126 765), а остатак од 138 700 крона је био додељен католичкој цркви, у бројном погледу знатно мањи. Као резултат развоја језуитских и францисканских гимназија, прилив деце у државне школе је знатно смањен[11]. Штадлер је сваке године добијао плату од 16.000 крона, али је купио 17 зграда за развој друштвене активности у укупној вредности од 91.783 крона. Средства за његову архиепископију, поред Аустро-унгарског финансирања, долазила су и од различитих европских католичких организација[12].
Штадлер је био не само организатор католичког покрета, већ и његов идеолог, који је створио идејску базу – основне теоријске постулате и дугорочни програм активности. Сам је назвао “принципе акције католичког покрета” које је створио “фундаменталним законима наше организације”, “који су обавезни за сваког њеног члана” и које се “нико не усуђује да промени”[13]. Оснивање католичког покрета Штадлер је сматрао “почетком великог дела”, а циљ његовог архиепископа је означио као” Пуштање корена у свим сферама духовног и друштвеног живота ” Босне[14]. Подсјетимо да је на првом свехрватском католичком конгресу (1900, Загреб) простор БиХ био укључен у орбиту националних хрватских интереса, а од тог времена циљ религиозно-политичке борбе Католичке цркве постаје хрватизација и католицизација њеног становништва.
У првој деценији ХХ века хрватски национално-политички покрет је јасно подељен на два покрета: либерално-буржоаски и клерикални. Са иницијативом за стварање јединствене хрватске политичке организације у БиХ-у је изашао либерално-буржоаски покрет, који су прво подржали францисканци. Почетком 1908.године основана је Хрватска народна заједница (ХНЗ) под председавањем Николе Мандича, али је главни организатор и идеолог ХНЗ био тузлински адвокат Иво Пилар. Централна потврда програма ХНЗ-а била је теза о припадности БиХ по “државном праву” Хрватима, односно, најприродније је прикључење крајева хрватским територијама. У основу политичке стратегије ХНС-а лежало је уверење у малобројност Хрвата у БиХ и у рањивост хрватске самосвести у вези са значајним бројем пресељеника-католика различитих националности. Заједница је предложила принцип интерконфесионалности, рачунајући да ће привући муслимане на страну хрватске националне идеје. У целини, за ХНЗ муслимани су били Хрвати, језик је требало да се зове хорватски, а писање искључиво латинско[15].
Сарајевски архиепископ Ј.Штадлер је, насупрот томе, сматрао да је главни задатак хрватске политике у БиХ да уједини све католике без обзира на националну припадност. Неуспешни покушаји да се узме у своје руке руководство ХНЗ-а довели су Штадлера до закључка о потреби оснивања сопствене партије, што је и учињено почетком 1910.године када он формирао Хрватску католичку удругу (ХКУ), која је, уз подршку аустријских социјалиста и словенских клерикала, спроводила ултраклерикалну политику. Хрватска католичка удруга је тврдило да је Босна и Херцеговина етнички и државно-правни простор хрватског народа. Штадлер је подржавао идеју триалистичког преображавања монархије, током којег би БиХ, заједно са словенским земљом, била прикључена Хрватској “на основу принципа националности и државног права”. Идентификујући католицизам и хрватску националност, ХКУ није била присталица сарадње са босанским муслиманима. Као и ХНЗ, ХКУ је заступао да се језик зове хорватски и да се користи искључиво латинско писмо[16].
На почетку ХХ века у хрватској националној политици у БиХ снажан утицај је стекла ултрарадикална антисрпска чиста партија права Јосипа Франка, која износила тезу о искључиво хрватском карактеру простора БиХ, у којем живи хрватски народ различитих вероисповести. Упознавши непомирљив отпор Срба, Франковски лидери су се фокусирали на муслимане, инсистирајући на њиховој хрватској етничкој припадности. Франковци су пропагирали идеју прикључења БиХ Хрватској и уједињења хрватских земаља у Монархији. Праваши БиХ су се груписали око новине „Glas Hercegovaca“ у Мостару и херцеговинским францисканцима, будући у стању перманентног сукоба са језуитима и кругом архиепископа Штадлера[17].
Ако је у XIX веку у политици францисканаца у БиХ било могуће открити југословенске мотиве, након њене окупације њихов курс се променио. Нова доктрина францисканаца укључила је тачке усмерене на стварање “једине велике Хрватске” у чији је состав требало да уђе БиХ. Међутим, Штадлерова ХКУ, прикупљајући све католике “под хрватски плашт”, до тада је постигао значајне резултате у привлачењу странаца, званичника и пресељеника у БиХ, који су усвојили Хрватску националну идеју[18]. Као резултат тога, некада утицајни орден францисканаца у БиХ практично се растворио у борби против Штадлера и језуита, управо зато, желећи да одбрани своје позиције, францискански орден се придружује правашима[19].
Као резултат тога, сва Аустријска власт и католичко свештенство БиХ, делујући истовремено са орденима језуита и францисканаца, водили су политику сузбијања националних осећања, пре свега према српским католицима. Над православним свештеницима је успостављена посебна контрола. Узет је курс за укидање црквено-приходских школа и опште секуларизације основног образовања. Штавише, након закључења споразума са Константинопољским патријархатом 1880.године, император је добио право да у провинцији бих именује православне митрополите. Наглашавамо да је до 1878. године главни представник друштвено-политичке и културне елите свих три конфесионалне заједнице БиХ било је свештенство. Међутим, након окупације, Аустро-Унгарски званичници и наставници почели су да заузимају основне функције у администрацији и образовним установама, муслиманско и православно свештенство је избачено, а католицизам је добио статус државне религије.
Међутим, главни проблем и за Беч и за католички клир није само био решен, већ је, напротив, порастао. Срби нису остали тихи и покорни контемплатори своје тужне судбине, већ су покренули масовну борбу за црквено-школску аутономију и право на учење деце на ћирилици у црквено-парохијским школама, што је и постигнуто 1905.године. Поред тога, на прелому векова српски културно-просветитељски правац добио је нови импулс када су након студија на разним универзитетима царства у БиХ почели да се враћају дипломци – нова српска интелегенција. Идеје које је донела добиле су ширење у српском друштву, посебно су се осећале у Сарајеву. У оснивању различитих национално-културних друштва значајно је учествовао појачани трговинско-предузетнички слој српског народа, и на крају је почетком ХХ века српски национални покрет обухватио политичку, економску и просветитељско-културну сферу БиХ[20].
Хрватски политичари су тада одлучили да “сврате са друге стране”: анексија БиХ је била повод за појаву планова за триалистичко преображавање монархије. И праваши и штадлерови клерикали захтевали су “уједињење Босне и Херцеговине са Хрватском, Славонијом и Далмацијом у јединствену државно-правну јединицу”. Једина опасност од ових планова била је угрожена од стране Срба и тада Хрватска католичка удруга и Чиста странка права под вођством Ј.Франка је у своје програме као главни циљ укључио одредбе о спречавању раста и утицаја српског националног покрета у БиХ. Међутим, планови хрватских кругова за триалистичку трансформацију били су лишени било каквих основа: император Франц Јосиф је остао непоколебљив присталица дуалистичког система. У постанексијском периоду БиХ је постала corpus separatum Хабзбуршке круне са сопственим Уставом и парламентом[21].
Вероватно не рачунајући само на политичко-административне мере за борбу против Срба, хабзбуршке власти су у периоду анексијоне кризе започеле стварање добровољачких јединица састављених од локалних католика и муслимана под називом «Schutzcorps» управо са задатком сузбијања могућег устанка српског становништва. Тада је настао израз “Хрватске народне усташе”, а једна од добровољачких јединица звала се “Црна легија”. Не само име, већ и цео дух босанско-херцеговачких клерикалних организација радикалног типа постали су идеолошка и организациона основа хрватског нацизма у периоду Другог светског рата.
1911. година, пре Првог балканског рата, била је време мобилизације и консолидације хрватских светских и клерикалних снага. Бечки корак у том правцу био је прекид сарадње муслиманског националног покрета са српским и повезивање муслимана са Хрватима. Овај план је успео у потпуности, и 31.марта 1911. године потписан је хрватско-муслимански пакт[22]. Сближавање са муслиманима поново је оживело у Хрватима нереалне снове о хрватизацији муслимана у духу идеја А.Старчевића о муслиманима као најстаријем и најчистијем делу хрватског народа, који се мора вратити својим “истинским коренима”. Тада је епископ Иван Шарић ултимативно захтевао увођење хрватског језика у БиХ као званичног и изјавио да је прикључење Босне Хрватској неопходно. Према Шарићевом мишљењу,” то ће бити спасење и за Хрвате и за муслимане и за Србе”, уз напомену да” у Краљевини Хрватској неће бити признато ниједно друго име народа или симбола осим хрватских”[23]. Ова изјава изазвала је олују негодовања у Сабору. Дервиш-бег Миралем је изјавио да муслимани не желе да им се “предају о томе којем народу припадају” и да се противе “свим врстама тежњи да се Босна припоји Хрватској или било којој другој земљи”, већ да се залажу за тезу “Босна – Босанцима!»[24].
Истовремено, 1911.године, однос према Србима представника друге хрватске партије ХКУ се променио. Њен председник Ј.Ванцаш је изјавио да ће “уједињена и јака хрватска држава у оквиру Гасбуршке монархије донети велику корист не само Хрватима, већ и осталим славенима. Представитељи других националности у Хрватској ће уживати иста права као и Хрвати, али при томе “сви они прво морају бити хрватски грађани, као што су мађарци, Словаци, Срби, Румуни и сл мађарски грађани”[25].
ХКУ, будући изолован не само од муслимана и Срба, већ и ушао у стање дуготрајног сукоба са ХНС-ом, очајнички је требао промену политичке тактике. Прво је дошло до помирења са ХНС-ом, а средином 1912.године две Хрватске организације су се спојиле у једну. Нешто раније, у јесен 1911.године у Хрватској и БиХ-у појавила се јединствена правашска организација.
28.јуна 1914. године Гаврило Принцип, члан национално-револуционарне српске организације “Млада Босна”, убио је у Сарајеву престолонаследника Франца Фердинанда. Након покушаја у Сарајеву, Завидовићима, Мостару, Шамацу, Добоју и другим местима Босне и Херцеговине, прошао је талас антисербских излагања.
Током масовних антисербских погрома, организованих од стране чисте партије права Ј.Франка, уништене су српске цркве, православне светиње, имовина српских грађана (куће, културне и друштвене установе, штампанице, редакције новина и сл.). Од погрома на територији БиХ страдала је практично свака српска породица. Срби су се протерали из својих родних места, посебно оних који су живели дуж границе са Србијом и Црном Гором. У исто време, појавио се популарни израз “Срба на вербу” међу Хрватима[26].
Дакле, након анексије БиХ, наследница странке права Анте Старчевић Чиста странка права Јосипа Франка, ослањајући се на руководство Римокатоличке цркве и свештенство у БиХ, укључујући франачки и језуитски ред, формира пројекат етничког чишћења Срба, који је, између осталог, укључивао клаузулу о формирању појединих казнених паравојних јединица, попут «Schutzcorps». Касније је хрватски политичар, депутат у парламенту Краљевине Југославије Иван Рибар јавно признао постојање овог програма, наглашавајући да је првобитно био уговор хрватског бана Павла Рауха и Јосипа Франка. Франков План подразумевао је не само физичко протеривање или истребљење Срба на простору БиХ, већ и раскол српско-хрватске коалиције која се формирала 1905.године, као најјачу посланичку групу у хрватском Сабору[27], која је једино могла да омета клерикалне и екстремистичке пројекте.
Напомена: превод се извршен путем електронског преводиоца.
[1] Сб. договоров России с другими государствами 1856—1917, [М.], 1952, с. 149—55. https://www.booksite.ru/fulltext/1/001/008/098/258.htm
[2] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[3] Trogrlić Stipe Katolička crkva u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrijske uprave: djelatnost Josipa Stadlera. Undergraduate thesis. Split, 2021. S. 7.
[4] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[5] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[6] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[7] Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 325-326.
* Године 1912.издаден је нови закон о војној обавези, који одговара Аустро-унгарском.
[8] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[9] Juzbašić Dž. Nacionalno-politički odnosi u Bosanskohercegovačkom saboru i jezičko pitanje (1910-1914). Sarajevo, 1999. S. 11-12.
[10] Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 233.
[11] Kraljačić T. Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo, 1987. S. 295-309.
[12] Екмечић М. Стварање Југославије 1790-1918. Београд, 1989. Т. 2. С. 517.
[13] Цит. по: Đaković L. Političke organizacije bosanskohercegovačkih katolika. Zagreb, 1985. S. 182.
[14] Цит. по: Đaković L. Političke organizacije bosanskohercegovačkih katolika. Zagreb, 1985. S. 183.
[15] Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 250.
[16] Živojinović D., Lučić D. Varvarstvo u ime Hristovo: Prilozi za Magnum Crimen. Beograd, 1988. S. 30-33.
[17] Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 312.
[18] Krišto J. Katoličko priklapanje jugoslavenstva // Časopis za suvremenu povijest. Zagreb, 1992. № 24(2). S. 39.
[19] Živojinović D., Lučić D. Varvarstvo u ime Hristovo: Prilozi za Magnum Crimen. Beograd, 1988. S. 30-33.
[20] Жутић Н. „Просвјетин“ либерализм и национализам // Часопис Архива Србије и Црне Горе. Београд, 2003. №1-2. С. 99.
[21] Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 257.
[22] Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата // РАСЕН, https://www.rasen.rs/etnicko-ciscenje-srba-iz-bih-do-prvog-svetskog-rata/
[23] Цит. по: Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 65.
[24] Цит. по: Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 66.
[25] Цит. по: Imamović M. Historija države i prava Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 2003. S. 81.
[26] Цит. по: Патковић М. Антисрпски и антијугословенски погроми у лето 1914. године // Зборник о Србима у Хрватској. Београд, 1991. Kњ. II. С. 301.
[27] Фролов Владимир На годишњицу “хрватске зоре” // Српски став, 9.04.2016. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/na-godisnjicu-hrvatske-zore/
