Добровољаца у ратовима је било од најстаријих времена, има их и данас. Побуде за добровољно учешће у рату могу бити различите. Али бих се усудио рећи, да руске добровољачке јединице у најразличитијим ратовима у последња два века представљају нешто посебно и у таквом степену карактеристично само за руски народ. Још Достојевски са усхићењем пише о руском народу који поштује своју веру и нацију и који је листом устао да помогне страдалној словенској православној браћи на Балкану, називајући добровољце “амблемом Русије, истинским ликом читаве наше народне Русије”. “Нације живе од великих мисли и великих свеуједињујућих и свеосвећујућих мисли – ето од чега живи нација, а не само од берзанских спекулација и бриге о цени монете” – пише Достојевски критикујући став западњака да Русија не треба да се меша у политику на Балкану.
Овакав појам добровољаца на Западу једноставно није познат. Многобројни Крсташки ратови паписта више су личили на пљачкашке казнене експедиције него на понашање витешке хришћанске војске. Истина, понекад је и на Западу било добровољаца који су у рат кретали вођењи неким правдољубивим циљевима и идеалима, пре свега идеолошким, попут Гарибалдијевих добровољачких одреда, али Запад после папског отпадија не познаје и не схвата подвиг рецимо Томе Данилова који се ни под страшним мукама не одриче Христа и Цара и на страшним мукама умире, иако је веровао да за његов подвиг људи никада неће сазнати. Нити Запад може схватити хероја Чеченског рата, војника Родиона, који је крајем двадесетог века поновио подвиг Томе Данилова. Данашњи “добровољци” под контролом Запада истинским добровољцима се не могу ни назвати. То су најчешће класични најамници, плаћеници, звери у људском облику правилно названи “пси рата”.
И данас руски добровољци са пуним правом носе то име, управо добровољци, а не најамници. И у нацифашистичком налету Запада на српске земље са краја ХХ века (када је Горби-Јељцинска клика на власти растурала и сопствену државу и идавала сународнике – о озбиљнијој државној помоћи Србима није се могло размишљати) – доживљај Срба као браће испливавао је у свести многих Руса тог времена. Не искључујемо појединачно постојање и других мотива, али генерална линија која је инспирисала многобројне руске добровољце да ратују по гудурама Босне и Херцеговине, била је неравнодушност према страдању истородне и истоверне браће и одлучност да се ратује против зла. И да се тако на неки начин искупе за кривицу тадашње Русије, која је по њиховом мишљењу издала Србе… У тексту који следи рећи ћемо нешто више о једном таквом руском добровољцу, о коме се данас у целом правдољубивом свету говори са поштовањем.
* * *
Отворена обнова наци-фашизма у Европи почела је крајем ХХ века, прво подстрекивањем обнове државности највернијих Хитлерових савезника на Балкану, а онда и директним учешћем Запада у рату против српског народа. Све страхоте “Десног сектора” и “Националне гарде Украјине” којих смо сведоци ових дана, сво лицемерје и антируска медијска хистерија Запада где се џелат проглашава жртвом, а жртва џелатом, претходно је преживео и преживљава српски народ.Сценарио је исти, само фашистички “Десни сектор” и “Нацгвардију Украјине” заменимо “Зенгама”, “Зеленим береткама” и “ОВК”, а Русе заменимо са Србима и имаћемо у данашњој распадајућој Украјини слику распадајуће Југославије са краја ХХ века. Спонзори џелата су исти, а жртве су – Срби и Руси. Сама припадност овим нацијама, изгледа да је више него довољан разлог за њихово убијање. Дакле, крајем ХХ века Запад креће да доврши оно што није пошло за руком Хитлеру. После напада на Србију, следи напад на Русију. Овај “предговор” је био потребан и због јунака наше приче, руског добровољца који се у војсци Републике Српске пре свега борио против неофашистичке политике Запада. Од марта месеца текуће године и почетка антифашистичког народног отпора у Доњецкој и Луганској регији, име тог борца постаје све познатије, не само у Русији и Украјини, него и у целом свету. Од скора је ФСК почела редовно да објављује кратке “рапорте” ИГОРА СТРЕЛКОВА које он даје порталу “Руско пролеће” (http://rusvesna.su/), па свакако несвакидашњи животни пут овог руског витеза заслужује посебан осврт и од стране Срба.
Мало људи у Србији зна да је овај већ легендарни командант одбране Славјанска као добровољац током 1992-1993. године ратовао у војсци Републике Српске. Био је припадник Руског добровољачког одреда у околини Вишеграда (сам Стрелков је одред “крстио” именом “Царски вукови”). Руси су га звали по имену, а од Срба је добио надимак “царски официр”…
На крају своје новинарске репортаже о Руском Добровољачком Одреду коју је написао по окончању рата на просторима бивше Југославије, Игор Стрелков пише: “Ми се поносимо што смо били припадници Другог Руског Добровољачког Одреда, који је допринео (иако допринос није превелики, али је ипак реалан) заштити Срба у Босни и Херцеговини и очувању традиција руско-српског војничког братства”.
Игор Гиркин, познатији под ратним надимком Стрелков, рођен је 1970. године у Москви, у традиционалној војничкој породици. Од младих дана бавио се историјом, завршио је Историјско-архивски институт и да није било велике издаје руске државотворности у периоду распада СССР-а, данас би Игор можда био познати професор историје који би својим пасионираним приступом изучавању и реконструкцији историјских догађаја ратних епоха, вероватно био врхунски предавач у некој високошколској војној установи. Јер, према речима Михаила Поликарпова, његовог пријатеља и ратног саборца са фронта у Републици Српској, Игор је имао генетску предодређеност за војни позив. Од младости је знао шта хоће, јасних убеђења, високо пожртвован, али свестан одговорности и према себи и према другима.
Његов ратни пут је импресиван. Од Придњестровља (1992), где је отишао да ратује на страни сународника одмах по стицању дипломе историчара, преко Републике Српске (1992-1993), па до Чеченије. У периоду од 1999 до 2005. године скоро без прекида је службовао у Чеченији. Био је рањаван и контузован, више пута је добијао ратна одликовања. Да ли бирократском неосетљивошћу појединих надређених или Промишљу Господњом, свеједно, Стрелков напушта службовање у Чеченији и задовољава се положајем “консултанта за безбедност” у једној комерцијалној фирми. Накратко, јер ускоро поново креће у нову борбу против фашизма – правац Славјанск.
Игору Стрелкову није страно ни бављење књижевним радом. Поред бајки за децу, писао је и о својој ратној прошлости у Босни и Херцеговини и Чеченији. Читајући Игорев запис “Руски добровољачки одред у Босни 1992-1993. године”, нехотице сам се сетио филма великог српског режисера Емира Кустурице “Живот је чудо”. У том филму као и у причи Стрелкова, поред истинских витешких бораца, провејавају и одвратна лица ратних профитера. Можда је управо то искуство из Босне и свест колико је значајан морал и дисциплина у православној војсци, допринело да овај прекаљени ратник и романтик у души изда сурову наредбу за кажњавање војника који су ухваћени у крађи.
По речима публицисте Михаила Поликарпова “Стрелков представља човека који по својим морално-етичким карактеристикама као да не припада нашем времену, него изгледа као да је изронио из прошлости”. За крај, Стрелков као песник. У једној својој песми, може се рећи аутобиографској, Стрелков пише:
Док си млад – на пут! <…>
Буди частан, смео, не обазири се на
Подсмехе и ометања <…>
А кад будеш старији – одговарај
Не за себе – него за све! <…>
Ма какав био твој допринос –
Успешан или убог,
Ипак запамти: меру твојих дела
Оцењује једино Бог!
Данас десетине хиљада Руса (и не само Руса) са нестрпљењем очекују нови рапорт Игора Стрељкова из већ легендарног Славјанска. Пожелимо овом новом руском православном непобедивом полководцу пуно војне среће и успеха и убудуће. До нове победе руских антифашистичких снага!
* * *
Неки од руских хероја добровољаца своје кости су оставили у Републици Српској. Руска гробља из последњег рата налазе се у Сарајеву и Вишеграду, појединачних гробова има и у Скеланима, Подграбу, Прибоју, Билећи… За разлику од најамника у редовима антисрпских војних формација, руски добровољци нису ратовали ради новца. Већ помињани Михаил Поликарпов који је писао о Руском добровољачком одреду, написао је да су руски добровољци “својом крвљу опрали срамоту издаје Срба од стране тадашњих руских властодржаца”. Многи преживели и данас имају раширене везе и братски однос према српској браћи. Из руског добровољачког одреда који је ратовао код Вишеграда заједно са главним јунаком наше приче, овом приликом поменућемо само Сашу Кравченка (који је био и тешко рањен) и његов српско-руски портал www.srpska.ru који неуморно користи сваку прилику за промоцију руско-српског братства. Пожелимо живим руским добровољцима свако добро од Господа, а палим руским херојима да их Господ прими у Царство Небеско.“Из руске крви проливене у Србији, израшће и српска слава” – писао је још Достојевски. То би требало да имају на уму незнавени српски политичари за које је “Европски пут – једини пут за Србију”. То господа политичари могу да говоре само у своје име, јер Европа која подржава бујање нацифашизма и проливање руске крви у Украјини, није и не може бити идеал коме тежи српски народ.