У време бурних година “демократских реформи”, руски либерално настројени грађани су се чудили зашто “Газпром” не пожури да се појави на тржишту Западне Европе? Иако више идеологија није препрека зближавању Русије са Западом, ипак, без обзира на наизглед угодан положај “Газпрома”, њему нису дозвољавали учешће на тендерима за аквизицију ових или оних индустријских грана у европским земљама. То се дешавало у Великој Британији, Белгији, Немачкој… То нису могли никако објаснити представницима руских компанија. Одговор је био лаконски: без коментара.
Услед тога, руским “газџијама” је постало јасно да “слободно тржиште” и није тако слободно и да не ради увек као тржиште. На тржишту има учесника који се осећају доста лагодно, али има и оних које туку по рукама. Зато што постоје привредне гране у којима се знатно учешће “туђег” капитала доживљава као опасност. Управо тако су доживљавани покушаји “Газпрома” да уђе на гасно тржиште Западне Европе. У очима западних политичара, руски медвед је седећи на гасном цевоводу, имао непожељан приступ вентилу. Упркос уверавањима “младореформиста” о томе како ће тржиште само све уредити, за пробој руског гаса на европско тржиште морало се потрудити и политичко руководство земље. Довољно је само се подсетити каква је борба вођена око пројекта “Северни ток”, који је као бајаги претио да останемо без Балтичког мора, заједно са народима на његовим обалама.
Било је потребно изгубити много времена и уложити велике напоре, како би “Газпром” доспео на то тржиште и то уз сталну сумњу и неповерење. У почетку се мислило да је то последица “хладног рата”, који је западну публику васпитавао да верује како Русија у међународним односима не може да одустане од пендрека. Као, раније је махала нуклеарним пендреком, а сада маше гасним пендреком.
То се сликовито очитавало у време гасног конфлита са Украјином, током 2008-2009. године, који су западна средства јавног информисања назвала “гасним ратом”. Из бујица информација које су запљуснуле свет, наравно да смо сазнали да се не ради ни о каквој крађи гаса у Украјини, него о покушају Руске Федерације да заустави смртно слободољубиву “наранџасту власт” у тој републици. Законитости медијског рата су немилосрдне. Упркос томе што су руски гасни стручњаци, на очиглед читавог света, уз помоћ средстава јавног информисања демонстрирали лоповлук приликом транзита гаса кроз Украјину, упркос напорима дипломатије, у европско јавно мњење је чврсто унета теза о злослутном “Газпрому” који гас користи у својству геополитичког оружја.
Тако је постајало све јасније да се уопште не ради о рецидивима мишљења хладноратовских категорија. Испоставило се да политичком менаџменту Запада уопште није стало да гради односе на принципима правде и једнакости. Хтели би држати Русију у “црном телу” и још на томе зарађивати дивиденде. Као резултат “гасног конфликта” са Украјином, није нарушен имиџ само “Газпрома”. И на престиж државе Русије нанесен је удар и то није био последњи удар.
Сада се поново појављују докази да је некоме потребно да додели Русији улогу “негативца светске политике”. И поново је на удару “Газпром”. Прошле недеље Европска комисија је саопштила да је започела истрагу над том компанијом, поводом наводног непоштовања њеног антимонополског пословања и формирања “некоректних” цена за потрошаче. Новост није била неочекивана. Још у јесен прошле године дошло је до првих претреса канцеларија “Газпрома” и његових партнера у Берлину. Као што видимо, они нису дали никакав резултат, али веће чуђење изазива то, што су иницијатори напада одлучили да се на томе не зауставе.
Председник Европске комисије Хозе Мануел Барозо, који је већ Русију назвао “банана републиком” а испоруке руског гаса у Европу назвао “непоузданим”, задао је главну тему започетом концерту. Истовремено је дошло до претреса иностраних канцеларија гасног гиганта као и његових предузећа-кћери и неких иностраних партнера.
Реакција руског руководства и гасног сектора била је спокојна. На питања дописника да ли ће руска компанија кренути у рат против оптужитеља, са свих нивоа се чуо одговор како је боље разговарати него ратовати. При том се изражавало уверење да ће сумње бити развејане.
Највероватније да истражитељи, као и прошли пут, неће наћи никакав “компромитујући материјал” о руском добављачу и неће успети организовати међународни скандал. Због чега онда сва та гужва? Да није због тога што је “Газпром” заварио и последњу линију на другом краку “Северног тока” на својој територији и активно ради на пројекту “Јужни ток”? Вероватно се некоме на Западу привидело, да ће та два крака као две руке, обгрлити са севера и југа старицу Европу доносећи јој невиђене беде. У ствари, та два крака и могу одређеним круговима донети, ако не беду, а оно бар непријатност. У овом тренутку “Газпром” доставља Европи отприлике четвртину потребног јој гаса (у Немачку и Словачку око трећину) и са пуштањем у рад нових моћних капацитета, те испоруке се могу суштински повећати. Не теоријски, него практично, ће почети да се кристалише слика “опште-европског пространства” у којој су привреде европског Истока и Запада начиниле још један крупан корак једна другој у сусрет. Поставља се питање – шта ту има лоше? Са тачке гледишта трезвеномислећег дела становништва – ту нема ништа лоше. Али већ са тачке гледишта “глобалиста” и њихових европских службеника – то је још један удар по пројекту “американизације” света. Отуда и долази помињање да је “Газпром” пендрек у рукама руске власти. Тај пендрек заиста болно удара по интересима снага које су се орјентисале на “трансатлантско партнерство”.
И још више од тога, “Јужни ток” је кост у грлу оних “патологоанатома” на чијем се деобном столу налази и Србија. Српско друштво пролази не само кроз економске тешкоће, већ преживљава и психолошку драму. “Пригушивши” ту земљу ниским нивоом економске сарадње, Запад јој је понудио болну цену за интеграције у Европску Унију – да пристане на одвајање од Србије њеног културно-историјског језгра, срца њене територије – сада албанизованог Косова и Метохије. Истовремено се спрема дестабилизација јужних рејона Србије насељених Албанцима, као и дестабилизација Војводине, што прети потпуним нестанком српске државе.
Данас је Србији економска помоћ потребна као ваздух, без ње се тешко могу учврстити државне институције и што је најважније, изградити поглед на националну будућност, какав пут у Европу и свет одабрати земљи? “Пут на Запад” на који се намамљују Срби, представља исувише скупо и ризично задовољство. Друштву је била потребна корекција маршруте кретања и ту се појавио “Јужни ток”, пупчана врпца која ће повезати две привреде и можда учинити уравнотеженију позицију Београда у односима са Западом. Носилац тог пројекта је “Газпром” и потребно је ту компанију казнити. Данас су западни медији мобилисали све преживеле чаробњаке из времена “Хладног рата” а “уводничар” Барозо им показује шта све у овом случају могу себи допустити.
Одавно је требало заборавити бајку о томе да се бизнис и политика налазе у различитим корпама. Пред нама се одиграва спектакл са учешћем крајње политизованог бизниса. То и јесте бизнис по европски. И истовремено се активирају покушаји да се удахне живот полумртвом пацијенту званом “Набуко”, замишљеном конкуренту “Јужног тока”. Свима би конкуренција добро дошла али конкуренту недостаје гас. Тешко је рећи чега има више у овим покушајима – реалног садржаја или демонстративне игре. Спектакл и јесте спектакл.
