СССР и грађански рат у Југославији 1941-1945

614

Ових дана, тачније 5. марта навршиће се 76 година од чувеног упозорења које је Коминтерна упутила Јосипу Брозу Титу (Броз) упозоравајући га на штетне последице бољшевизације партизанског покрета. Нико ван Југославије тада није знао да је још 14. децембра 1941. године Броз већ озваничио своју објаву грађанског рата. До тада у међусобном сукобу али и везан формалним уговорима о сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини, Броз је коначно одлучио да интересе револуционарног преузимања власти стави испред захтева противокупаторске борбе. У свом писму Покрајинском комитету КПЈ за Србију послатог 14. децембра 1941. године из Дражевића код Нове Вароши он поред забране да се на територији коју „ослободе партизани не дозволи формирање било којих наоружаних формација осим партизанских“ упзорава: Партија мора руководити диференцијацијом која је почела оштрије да се манифестује у масама. Реакционарни буржоаски елементи, бранећи своје класне интересе, отворено издају свој народ, а тиме се изолују од радних маса, које се окупљају око нашег партизанског покрета и Партије бранећи природан и нужан процес. Задатак наше партијске организације јесте да учвршћује радничко-сељачко језгро у национал-ослободилачком фронту, који ће једини спречити да реакционарни буржоаски елементи искористе плодове народне борбе у своје противнародне сврхе…“.

Броз и Комунистичка партија Југославије су деценијама улагале доста труда како би његову личност приказали у најсветлијим бојама, придајући му атрибуте натприродног бића. Он не само да је био визионар, храбар, снажан, интелигентан…. већ су му приписиване и особине скромности и хуманости. Распад СФРЈ и крах комунистичког режима оставиле су српски народ да се суочава са свим негативним последицама ове „мекане диктатуре“ дуге пет деценија. Подељен у више „новокомпонованих држава“, српски народ се нашао национално обесправљен и економски уништен.

Трагајући за разлозима овог националног слома, међу критичарима и поштоваоцима Брозовог „лика и дела“ има много оних који за све криве Коминтерну и Совјетски Савез и њихов злокобни утицај. По њима, Броз је под утицајем тих центара моћи морао да уз народноослободилачку борбу поведе и социјалну револуцију али се одмах након окончања рата осамосталио и 1948. године рекао историјско „НЕ“ Стаљину. Тако се он, поново, приказује као „слободоумник“ који се вешто ослободио „совјетске чизме“ и изградио „самоуправно друштво“, на међународном плану формирајући „покрет несврстаних“.

Чињенице су ипак нешто другачије:

Коминтерна за цело време свог постојања није била наклоњена Србима и Југославији. Лењин и Троцки су у Коминтерни видели алат за реализациу светске револуције која је и у свом националном и у социјалном сегменту била усмерена против Срба као државотворног народа дуге традиције. Нарочито је по том питању значајан Пети конгрес Коминтерне одржан од 17. јуна до 8. јула 1924. године, који је у потпуности оспорио оцену о прогресивности стварања југословенске државе и донео за све комунисте обавезујуће закључке да „у новонасталим империјалистичким државама какве су Пољска, Чехословачка, Југославија и Грчка, право на самоопредељење сваког народа мора доћи до изражаја у пароли – отцепљење угњетених народа у посебне државе“, а у случају Југославије у „издвајању Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварању независних република“. У то време сличне ставове је износио и сам Стаљин, као у јуну 1925. године када се заложио за актуелизовање „питања самоопредељења, односно промена граница Југославије“ и нагласио да се мора спречити да се тадашње границе Југославије, које су по њему настале као последица ратова и насиља, не претворе у полазну и закониту тачку за решавање националног питања.

На трагу оваквих ставова Коминтерне, Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу у мају 1926. године озаконио је сарадњу са националним револуционарним покретима који су имали за циљ рушење Југославије, док је Шести конгрес одржан у Дрездену отишао и корак даље,1 отворено заговарајући револуцију и распад земље путем подршке свима који нису желели опстанак заједничке државе.

И на општем плану био је то период класног „чинстунства“ у коме су бољшевизирани комунисти осуђивали као највеће противнике своје дојучерашње саборце – социјалисте и социјал-демократе.

Сучени са фашистичком опасношћу ови ставови се мењају и, након познатог чланка у „Правди“ из маја 1934. године, када је позитивно оцењена социјалистичко-комунистичка сарадња у Француској, покренут је процес стварања „народног фронта“. Била је то тачка на којој су вођство СССР-а и Коминтерна одустали од концепције „светске револуције“ која је довела до драстичног смањења броја чланова комунистичких партија у целом свету и изолације СССР-а. СССР се под Стаљиновим вођством вратио руској државотворној традицији и заштити сопствене државе а на међународном плану сарадњи са онима који се одупиру нарастајућем фашизму. У пракси био је то повратак старом савезу са Француском, који је коначно и потписан 1935. године. Истовремено уз њега је издата и изјава у којој се каже да: “Стаљин разуме и у потпуности одобрава политику националне одбране коју прати Француска ради одржавања својих оружаних снага на нивоу који је неопходан зa њену сигурност”2.

Нажалост, добрим делом под притиском Велике Британије, која је уместо за отпор, више била за договор са Хитлером и Мусолинијем, сарадња Француске и Русије није резултирала реалним савезом. Имајући у виду одуговлачење са француске и британске стране (и њиховог утицаја на Чешку и Пољску), СССР је августа 1939. године потписао пакт о ненападању са Немачком. Осам деценија касније постоје дилеме о „моралној опраданости“ овог пакта. Из угла државе која се налазила на „првој линији ватре“ и на коју су западне демократије усмеравале ревашистичку политику Немачке, било је логично одагнати од себе опасност у тренутку када није постојала чврста гаранција за помоћ од стране Велике Британије и Француске.

Без обзира на пакт Рибентроп-Молотов, односи између Немачке и СССР-а нису били идилични и све је указивало да ће сукоб бити неминован. Припремајући се за тај сукоб, СССР је настојао да не изазива Немачку али да истовремено изграђује систем у којем би властите одбрамбене позиције јачао и ширио фронт могућих савезника. Због тога је потпуно обустављена револуционарна реторика а повећани напори на обједињавање свих снага које су се могле одупрети фашизму.

Коминтерна до гашења није мењала свој основни задатак3 али се прилагођавала променама у политици СССР-а изазваних наглим ширењем фашизма. У време након преласка на политику „народног фронта“, доказан у „сумњивим“ акцијама у Шпанији, на политичку сцену је ступио Броз. Радећи истовремено за Коминтерну, НКВД и властиту партију али првенствено за своју незајажљиву амбицију и вешто користећи подршку „бугарске групе са Георги Димитровом“ у Коминтерни, као и благонаклоност њеног секретара, Немца Вилхелма Пика, он се убрзо домогао места Секретара, елиминишући беспоштедно све конкуренте. Броз је од првих дана своје политичке делатности имао неутољиву глад за влашћу. Све што је радио и све чиме се бавио било је усмерено ка властитој промоцији, са јединим циљем стицања неоспорне и неограничене власти.

Комунисти под Брозовим вођством нису у целини прихватили нови правац Коминтерне према КПЈ и њеном деловању, а који се може видети и из телеграма њему упућеног непосредно пре приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Инсистира се на „свенародном отпору“ и сугерише да се не покрећу питања која би могла реметити то јединство,4. уз упозорење на мере опреза и приоритетни рад на објашњавању властитих ставова али и изричито „одустајући од уличних демонстрација и на сваки начин избегавати оружане сукобе маса са властима5.

СССР је преко Коминтерне слао јасне поруке да није време за класну борбу већ за обједињавање свих снага у одбрани од нацистичке агресије. У то време и Броз се бавио питањима „устанка“. О томе говори и његов рад „Стратегија и тактика оружаног устанка“. Али противно налозима из Москве, рад није третирао устанак против евентуалног окупатора већ само устанак пролетаријата ради преузимања власти. У њему је одређено да је током преузимања власти предвиђен беспоштедан поступак према „класним непријатељима“: Најзад, револуционари који подижу устанак морају се користити крваво стеченим искуством паришких комунара и извршити оно што они нису учинили. За време устанка, у данима општег народног јуриша дужни смо да се немилосрдно обрачунамо са нашим крвним и заклетим непријатељима. Безобзирно, беспоштедно уклањањем грађанских и војних главара и свих других заклетих непријатеља народа – то је дужност револуционара“6. Уместо савезника у отпору нацизму, Броз је у „грађанским и војним главарима“ Југославије видео своје класне непријатеље.

У Брозовој свести и свести његових сабораца, револуционара, Други светски рат није имао значај националног сукоба и одбране националне слободе већ амбијента за реализацију социјалног преврата. Заслепљеност револуционарним заносом и жељом да се из руку буржоазије приграби власт видљива је и у потпуном недостатку осећаја за стварност, о чему говоре и наводи Владимира Дедијера7 који, коментаришући стање након напада Немаца на СССР, каже: „Тих дана после напада Немачке на СССР, у Београду је владало уверење да ће рат бити веома брзо свршен победом Црвене Армије. То уверење је било веома распрострањено у редовима партије. Сећам се добро састанака Агитпропа ЦК за Србију, на којима су учествовали Милован Ђилас, Цана Бабовић, Родољуб Чолаковић, Милентије Поповић и ја (Дедијер) и на којима су постављани конкретни задаци око преузимања власти у Београду, око сређивања проблема исхране, око преузимања појединих штампарија..“.

Прави став Москве у вези са приоритетима политике СССР-а можда се најбоље може видети из онога што је рекао Стаљин у Москви у ноћи 5/6.априла 1941. године приликом потписивања југословенско-совјетског протокола о пријатељству:

„У Кремљу, између 5. и 6.априла, после потписа нашег уговора, г. Стаљин ми је између осталог рекао: „Ја, иако нисам Рус, велики сам руски патриота…. Будућност лежи у савезу свих словенских народа…“. Очигледно је било још тада, да је идеја словенске узејамности и солидарности постала једна од полуга совјетске спољне политике… питање бољшевизације ипак, у овом тренутку, мора оставити у страну онако исто као што су то учинили Енглези и Американци. Има да се савлада највећи противник словенства и свега човечанства – Хитлер и његова Немачка…8

Због брзине немачке акције и силине њене агресије, овај споразум између СССР-а и Краљевине Југославије није имао никакво правно дејство али је допринео да комунисти у још већој мери не саботирају општи напор за одбрану отаџбине.

Не желећи да Немачкој да било какав повод за агресију, СССР је 9. маја 1941. године практично прекинуо дипломатске односе са Краљевином Југославијом а повратак на стару политику уследио је непосредно након напада Немачке на СССР, 8. јула 1941. године. Тада је совјетски амбасадор у Лондону, Мајски, пренео Југословенској влади у Лондону: „Совјетска је влада решена заузети се свим средствима да независност Југославије буде потпуно успостављена; унутрашњи њен режим њена је властита ствар“. Десет дана касније, совјетска влада је позвала да се посланик Гавриловић врати на дужност, одмах, и пре потписивања споразума о обнови дипломатских односа.

Броз и комунисти у Југославији су одмах по позиву који им је Коминтерна упутила одлучили да отпочну оружане акције против окупатора и тако помогну Црвеној армији (чијим су се делом и сами сматрали) да преброди кризу и стабилизује фронт. Ипак, њихово схватање о томе ко је окупатор и шта значи ометати економски потенцијал окупатора битно су се разликовали од онога шта је прописивало међународно право, постојеће законодавство па и обична „логика“. Показало се да су главне жртве комуниста били српски жандарми, богати сељаци и комунисти „дисиденти“ а да су страшне одмазде по квоти „сто за једног“ Броза остављале потпуно равнодушним и чак сматране доприносом лакшој мобилизацији „маса“. У одредима су уведени комесари и одмах се почело са политичком индоктринацијом и класном борбом. Посебан проблем је била чињеница да је у Југославији већ постојао „покрет отпора“ односно легална Војска Краљевине Југославије која је одбила да призна „исконструисану капитулацију“ у Априлском рату и која је била не само бројнија, већ и призната од Велике Британије као део савезничке коалиције. Доследни својој политици да светски рат искористе као прилику за преотимање власти, комунисти су покушали да себе афирмишу као независан фактор отпора одбијајући да се ставе под команду Југословенске војске.

Овакво стање је резултирало оружаним сукобима који су нашкодили и Југословенској војсци и оружаним формацијама под контролом КПЈ (партизанима) и помогло Вермахту да оштром акцијом уз примену сурових репресалија и масовних злочина сузбије устанички покрет и поново овлада до тада пространом слободном територијом.

Југословенска влада и Енглези су 17. новембра 1941. године учинили „корак“ код совјетске владе везано за устанак у Југославији али је 6. јануара 1942. године стугао одговор да совјетска влада не сматра опортуним да се меша у устанак у Југославији.

И док се Москва суздржавала од јасног уплитања у међуустаничке сукобе на тлу Краљевине Југославије, Броз је прешао Рубикон и под утиском успешне совјетске контраофанзиве под Москвом и очекујући скори крај рата и долазак Црвене армије, ставио грађански рат и питање преузимања власти изнад антиокупаторске борбе:

„Борећи се истрајно са не мање одлучности као и до сада за јединствени национално ослободилачки фронт српског народа треба најодлучније политички раскринкавати и разбијати све покушаје прибирања великосрпских реакционанарних елемената на било којој бази. У првом реду, то важи за разне четничке фракције… упоредо са тако оживљеном политичком акцијом треба да се развија и војна акција партизанских јединица против реакционарних Недићевих и четничких банди… на територији коју су ослободиле партизанске јединице не треба дозволити оснивање било којих других наоружаних формација осим партизанских9“.

У истом духу биле су скоро све инструкције и наређења до пролећа 1942. године, као ово упућено Оперативном штабу црногорских трупа на сектору Колашина 3. марта 1942. године:

„Драги другови… Сву пажњу треба усресредити на ликвидацију четника. Вама је једино пријетила опасност са те стране. Тамо сте требали бацити ваше најбоље ударне трупе. Сваки неуспех према четницима јесте велики политички губитак, губитак у престижу. За те банде треба груписати надмоћне снаге и обухватно их напасти… Ми вјерујемо да је сва Црна Гора пролетерска, комунистичка, а таквим борцима не може се и не смије ништа на пут ставити… Те банде требало би потпуно уништити. Прибећи и најстрожим репресалијама (паљење кућа)…Тито10“.

Стављајући интересе револуције испред антиокупаторске борбе, логична је била и отворена сарадња са усташама у источној Босни када су при савладавању српског устанка под Дангићевим вођством заједно наступале усташка Црна легија и партизанске пролетерске бригаде.

Тек је писмо Коминтерне од 4. марта 1942. године, којим је скренута пажња на неприхватљивост револуционарних акција у време када је требало објединити све националне снаге, мало ублажило отворени партијски терор који је, ради скривања суштине, назван „лева скретања“ а који је однео животе најмање 2000 људи у Црној Гори и Херцеговини.

Нажалост, под злоћудним британским утицајем, односи између Југословенске владе у Лондону под Слободаном Јовановићем и Совјетског Савеза су се „искомпликовали“, посебно након (под Британским патронатом) потписивања споразума између Југославије и Грчке 15. јануара 1942. године. СССР је сматрао да је овај споразум посредно уперен против њихових интереса. Да би се овај проблем превазишао, покренута је процедура да се склопи споразум са СССР-ом о међусобној помоћи као наставак споразума потписаног 5. априла 1941. године у Москви. Иако су припреме за формулисање споразума добро напредовале, његово потписивање је на инсистирање Британаца отказано. Код совјетске стране је то оставило лош утисак и показало да југословенска влада није самостални политички фактор већ је потпуно зависна од британске политике.

Сву конфузију ситуације у Југославији али и жељу да се напори уједине у правцу антиокупаторске борбе и ослобођења Отаџбине изложени су и у телеграмз који је Слободан Јовановић преко МИП, 29. априла 1942. године послао посланству у Кујбишеву (где се из Москве преместила влада СССР-а): „Партизани нападају Дражине одреде. „Троцкисти“ (териториј Хрватске, Словеније, Далмације) нападају и Дражу и „стаљинисте-партизане“, а помажу им Немци, талијани и усташе. Недићеви одреди нападају и Дражу и партизане. Партизански српски одреди одбили сарадњу са Дражом а Недић их уништава јер немају стручно вођство… Заједнички и главни непријатељ су Немци, Италијани и Мађари. Њих треба сви да нападају а не да се међусобно уништавају. Нека стога Симић поради код совјетске владе нека се позову партизани да прекину братоубилачку борбу и да сви крену против заједничког непријатеља под командом Драже Михаиловића“.

На званичном нивоу Москва се уздржавала од мешања у сукобе завађених покрета, али је јасно стављала до знања да не одобрава политику грађанског рата коју је водио Броз и која је ишла на руку Немцима. Обавештена о преговорима које партизани воде са Немцима марта и априла 1943. године, Коминтерна је оштро упозорила да је такво понашање неприхватљиво.

„Збуњује нас та околност што ви размењујете ратне заробљенике са Немцима. Упућујете им делегате који воде свакојаке преговоре са Немцима, као и то што је немачки посланик у Загребу изразио жељу да се састане лично са вама. У чему је ту ствар? …води се жестоки рат са окупаторима, и одједном … до односа вас и Немаца. Није ли то све повезано са политиком Немаца да искористе наше људе за распаљивање међусобне борбе међу самим…. на тај начин постићи уништење…? Молим ваше објашњење по овом питању. Даље, та чињеница да код читавог народа постоји незадовољство према Енглезима – сасвим је разумљиво. Али, не мислите ли да су у садашњем моменту интереси народноослободилачке борбе… незадовољства против Енглеза… распаљивање народа према окупатору, и на првом месту Немцима, …без сумње могу да ослабе ту …неопходну мржњу народа. Очекујем ваш одговор. Дјед11

Без обзира на недешифроване делове јасно је да се ради о укору који је СССР преко Коминтерне дао Брозу због успостављања везе са Немцима и због тога што тежиште борбе не преноси са Југословенске војске у Отаџбини на окупаторске снаге.

СССР је боље него Броз и југословенски комунисти схватао значај обједињавања свих снага у рату против Немачке и њених сателита. Са друге стране Броз и његова „клика“ су окупацију схватали као прилику да се превратом домогну власти и разуме се да је им на том путу ЈВуО био главни противник.

Занимљиво је да совјетске ставове који осуђују контакте партизана и Немаца није делио званични Лондон, који је преко прислушне службе имао увид у преписку око сарадње партизана и Немаца, па му стога није сметало да у мају Брозу упути своју војну мисију. Након тога, а посебно након капитулације фашистичке Италије, Британци су преузели Броза и са њим успоставили својеврстан договор који је подразумевао преусмеравање потпуне британске војне, економске, дипломатске и политичке подршке. Када је јуна месеца 1944. године Броз уз британску помоћ избављен из земље и смештен на Вис под британску заштиту стекли су се и политички услови да се изврши „инсталација“ Броза на чело Југославије, на чему се британска дипломатија у потпуности ангажовала.

Истовремено, од априла месеца 1944. године у СССР-у се налазила војна делегација НОВЈ на челу са „генерал-лајтантом“ Велимиром Терзићем.

Када је након искрцавања у Нормандији постало јасније да се западни савезници неће искрцавати на Балкану, Броз је покренуо активности како би Совјете усмерио ка Југославији и тиме себи обезбедио неопходну помоћ у преузимању власти. У том процесу питање Србије је било кључно12. Тако је 5. јула упутио писмо Стаљину у коме је, свестан своје слабости на подручју Србије, молио Стаљина: „Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би што прије могли решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије… По мом мишљењу најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план би осујетио многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције…“

Поучен негативним искуствима из „Варшавског устанка“ када су совјетске трупе одбиле да подрже устанике Коморовског јер су самостално подигле устанак без сагласности Црвене армије, генерал Михаиловић је одустао од идеја да се у Београду изврши преврат и тамо дочека Црвена армија.

За време свог боравка у Москви, Броз је (по сећањима Владимира Дедијера) осећао „хладноћу“ и „неразумевање“. Стаљин је у ствари (по Брозу) прецењивао снагу „буржоазије у Србији“ и сугерисао компромис.

Можда је тајна масовних злочина у Србији (а који нису били поновљени у Хрватској) управо у чињеници да се масовним терором морала створити слика да је Србија „партизанска“ и тиме добити легитимација пред Стаљином за апсолутну подршку Брозу.

Совјети, а пре свега команде Црвене армије, су чак и на самом крају рата покушавали да успоставе контакт са генералом Михаиловићем. Непосредно пред завршне операције 11. марта 1945. године, генерал Михаиловић је од Ђоновића примио поруку: „Нашем човеку у совјетском посланству саопштено је за Вас следеће: Ако Михаиловић искрено жели споразум са нама, нека пошаље у Београд свога делегата, који би у нашем присуству повео преговоре са Титом. Под нашом протекцијом, преговорима би била сређена сва питања. За сада је најважније да се сви боре противу Немаца. Зато Михаиловић треба да се бори тамо где му одреди наша команда. Кад споразум буде начињен, неће бити основа за бојазни и неповерења…“ Нажалост компликовани систем веза је условио да порука стигне након рока одређеног за разговоре.

Без обзира на то, одлуке су већ биле донете а судбина Србије запечаћена 9.октобра 1944.године када су седећи за столом у Москви Черчил и Стаљин одредили судбину послератне Европе.

Закључак:

Ревизија историје не само да није штетна већ је и пожељна уколико се темељи на непознатим документима и сведочењима или износи нова, објективнија тумачења, догађаја и процеса из прошлости.

Тако смо данас у прилици да објективније оценимо улогу Јосипа Броза у периоду непосредно, пре, у току и непосредно након Другог светског рата. Више није тајна да се ради о апсолутно амбициозном, безскрупулозном и неморалном човеку који је био спреман да за свој сан о револуционарном преузимању власти жртвује стотине хиљада живота. Са ове историјске дистанце потпуно је јасно да је за Броза антиокупаторска борба била само амбијент у коме је он успео да приграби власт кокетујући са окупатором, истоком и западом и дајући лажна обећања и варајући све, од жене и најближих сарадника до искусних политичара и државника.

Када је грађански рат у Југославији (1941-1945) у питању, очито је да је Броз био његов инспиратор и најупорнији заговарач, сматрајући сва средства дозвољеним да би се, слично Лењину 1917. године, остварио револуционарни преврат. Међу његовим противницима и поштоваоцима данас се шири лажна прича о томе како је Броз радио по налозима Коминтерне и Совјетског савеза. Стварност је сасвим супротна.

Велике и сложене државе попут СССР-а имале су широку лепезу интереса који су се обично подударали али понекад и били контрадикторни. Ипак, када је у питању одбрана Отаџбине и супротстављање нацистичкој агресији, разлике није било. Совјетски савез и Коминтерна су још пре окупације и оружаног устанка у Југославији чврсто заговарали јединство свих друштвених снага у отпору фашизму а, након отпочињања устанка, јединство свих устаничких снага. Лажно извештавајући Коминтерну Броз је прикривао и оправдавао своје револуционарне намере јер је вођство Совјетског савеза и пре, а нарочито након немачког напада, сматрало да је борба против Немачке и њених сателита приоритетан задатак и да никаква револуционарна активност не сме угрозити овај основни циљ.

Документа показују да је вођство Совјетског Савеза (и Коминтерне до њеног гашења) упорно инсистирало да се, са једне стране, успоставе канали сарадње са Југословенском владом (у избеглиштву), а са друге да се утиче на Броза како би допринео уједињењу снага отпора у земљи. Можда су при томе органи Црвене армије и њене обавештајне службе (ГРУ) као сарадника радије видели официре и јединице под јасном војном командом, каква је била Југословенска Војска под Михаиловићевом командом, а Коминтерна и политички органи СССР-а своје партијске другове, комунисте, и револуционарну силу под њиховим руководством.

Распирујући грађански рат, проводећи социјалну револуцију, сарађујући и са Немцима и са усташама, истовремено се додворавајући Енглезима, Броз је успео да се препоручи Енглезима као Хрват а Совјетима као комуниста и постане чинилац кога Совјетски Савез у светлу своје реал-политике није желео да се реши. Броз се у Москви појавио тек након што га је Черчил прихватио као представника Југославије, сместио на Вис под заштиту своје војске и флоте и поставио за шефа „краљевске владе“. Тек са тим легитимитетом он је Совјетском Савезу постао чинилац који је прихваћан, мада су совјетски официри до самог краја рата покушавали да остану у вези са ЈВуО и „колегама официрима“, сматрајући непримереним да се у пар година устаничких борби стигне од земљорадника до генерала и од бравара до маршала.

Са историјске дистанце можемо недвосмислено утврдити да је револуција која је проведена у условима окупације и антиокупаторске борбе у битној мери умањила допринос свих антиокупаторских снага на тлу Југославије, коначној победи и нанела огромне жртве већ масакрираним народима Југославије, а све на корист окупатору. Брозова одговорност за то је огромна и неопростива.

Револуција и грађански рат који ју је пратио у условима немачке окупације, трагична су и још незакључена страница српске историје. Да бисмо је закључили морамо најпре прећи путем спознаје шта се заиста дешавало у Србији и на територијама на којима је живео српски народ у периоду од 1941-1945. године, затим кроз кајање и праштање прихватити сопствену одговорност за трагични раскол а потом наћи путеве помирења пред новим изазовима који стоје пред нама.

1 Према закључцима конгреса национално питање у Југославији се може решити: “само сломом капитализма, путем отворене борбе радних маса против власти буржоазије и само путем борбе за успостављање радничко-сељачке власти основане на савезу радника и сељака“ – „право угњетених народа на отцепљење не може се одлагати до победе пролетаријата над капитализмом, него се Партија и под влашћу буржоазије мора најенергичније борити за остварење тога права“... наглашавало се да се национално питање не може сматрати уставним питањем „јер се тиме заступа одржавање интегритета империјалистичких држава. Да је Југославија продукт светског империјалистичког рата у коме се као владајућа нација јавља српска која угњетава остале нације у Југославији“. Повјест СКЈ, Београд 1985, 99.
2 http://libcom.org/library/1914-1946-third-camp-internationalists-france-during-world-war-ii
3 Комунистичка интернационала – Трећа интернационала (Коминтерна), међународна организација комунистичких и њима блиских организација радничке класе целог света. Основана је под руководством Лењина на конгресу одржаном у Москви од 2. до 6. марта 1919. године уз учешће 52 делегата ит 30 земаља. Створена је ради организовања „заједничких акција пролетера разних земаља који теже једном циљу – свргавању капитализма, успостављању диктатуре пролетаријата и међународне совјетске републике ради потпуног укидања класа и остваривања социјализма – првог стадијума комунистичког друштва“ (Статут КИ). Деловала је до распуштања 15. маја 1943. године.
4 Телеграм из Москве од Димитрова ЈБ Титу, Јосип Броз Тито, Сабрана дела, књига 6, 213. Валтеру 22. март 41. год: „Препоручујемо да заузмете одлучан став против капитулације пред Немачком. Подржавати покрет за свенародни отпор политици ратне најезде. Захтевати пријатељство са Совјетским Савезом…….. Д(имитров)
5 Телеграм из Москве од Димитрова за ЈБ Тита од 29. марта 1941. године. Јосип Броз Тито,Сабрана дела#, књига 6, 215.
6 Јосип Броз Тито, Сабрана дела, књига 6, 168. Оргинал у Архиви ЦК СКЈ Збирка: штампа, књиге, часописи и литерарни састави бр. 457
7 Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, Ријека 1980, 275
8 Стр.пов.бр. 210. Писмо посланика у Москви М. Гавриловића, председнику Југословенске владе са седиштем у Лондону о политици Русије у „словенском“ питању. Москва, 4. август 1941. године.
9 ЈБТ Сабрана дела, књига 8, 10-14, Писмо покрајинском комитету КПЈ за Србију од 14.12.1941.године.
10 ЈБТ, Сабрана дела, књига 9, 73.
11 Телеграм Коминтерне бр. 75 од 3. марта 1943. године. Поједини делови телеграма нису дешифровани. Оригинал у Институту за савремену историју (раније Институт за историју радничког покрета Југославије) бр. 18136/395а, коришћена копија из Елабората „Размена-43“, 24.
12 О начину како се третира Србија може се видети из писма Ђиласа које је послато из Москве 26. априла 1944. године, у коме се на основу утисака из Италије, Каира и Москве каже да се: „Србији придаје огроман, тако рећи централни значај. Она је аргумент у рукама наших непријатеља у вези са признавањем Националног комитета. Њој се признаје велики значај у вези сарадње са Бугарском, а такође у вези са државом јужних Словена, до које може доћи у будућности…“ Бранко Петрановић, „Историја Југославије 1918-1988друга књига, 329.