Најављена као историјска, логистички подржана наводно неуспелим бриселским састанком дан раније, Вучићева дводневна посета Космету 8. и 9. септембра у потпуности се одвијала у складу са манипулативним правилима његове ријалити политике – заокупила је и преусмерила пажњу, потенцирала драму и дала привид публици да у нечему учествује, али ништа конкретно није понудила, осим једног трактора и много демагогије.
Пошто се трактором, као симболом живота, обилато и грлато бави Вучићева таблоидна медијска мрежа, нама остаје да се посветимо демагогији иза које остаје слузави траг политичког шарлатанства или изузетно опасних намера, а највероватније и једног и другог.
Шта је, дакле, био циљ и који су домети Вучићевог дводневног шепурења по српским енклавама на Космету, шта нам је то поручио о прошлости, а шта о будућности, зашто је помињао Слободана Милошевића и вређао Небеску Србију, а надасве одакле толика сервилност шиптарских власти према његовом „ријалити-ходочашћу“? – само су нека од питања која захтевају да о њима озбиљно размислимо, пре него нам Вучићеви дежурни аналитичари и преваранти који себе називају „спин-мајсторима“ не утуку свако критичко мишљење већ припремљеним одговорима.
Оно од чега ћемо кренути свакако је прва и најважнија порука Вучићевог боравка на Космету, без обзира што од никог није експлицитно изречена, а то је да су Вучић и Тачи од својих налогодаваца добили додатно време да косовски чвор разреше онако како им је наложено. Биће да им је онај ко о томе води рачуна ову одлуку изненада саопштио, непосредно пред одржавање бриселске сесије заказане за 07. септембар, па предвиђени разговори нису ни одржани у формату у коме су предвиђени. Ово је очигледно понукало коментатора руске новинске агенције ТАСС да погрешно закључи како је „Вучић изборио одлагање решавања косметског питања“(1) и то припише његовом политичком умећу. Но, нема ту никаквог његовог „умећа“, нити заслуге. Једноставно ради се о прагматичној процени Брисела да постоји ризик да ће инсистирање на решењу у овом тренутку угозити све до сада постигнуто у колонизацији Србије. Или, можда, коментатор ТАСС-а заиста верује како се после оноликог степена слагања у Алпбаху Вучић одједном наљутио на Тачија што не поштује договорено, па је одбио да се сретне с њим у уобичајеном „тројном формату“. Није тако. Зато ћемо кренути од тога шта се заправо дешавало у Бриселу, дан пре доласка Вучића на Космет.
БРИСЕЛСКА СЕСИЈА 07.09.2018.
Вучић је ову рунду бриселских разговора и одлазак на Космет да Србима саопшти важне вести „за које није сигуран да желе да их чују“, најавио још средином јула, а након форума у Алпбаху и сви европски званичници потенцирали су значај предстојећег сусрета Вучића и Тачија почетком септебра. Господин Ван дер Белен, председник Аустрије која тренутно председава ЕУ, чак је после алпбашког очијукања ове двојице изјавио: „Имам утисак да сам присуствовао историјском тренутку“(2), а Федерика Могерини је најавила „важне пробоје“ у предстојећем сусрету. Но, они су тамо само чиновници. Неко ко држи полуге стварне политичке моћи проценио је да предвиђена динамика може бити контрапродуктивна и за само десетак дана све се променило. Вучић, који је после чврстог става Цркве, ка наложеним му решењима за Косово пловио накривљен као торпедовани брод, могао је да се “наљути” и покаже чврстину према Шиптарима који су се одједном „сетили“ да му не дозволе посету Газиводама, где су га иначе пустали три пута пре тога.
А зашто га сада нису пустили? Па, зато! Да би се “наљутио”. Одједном, српска страна наводно отказује преговоре, али ипак долази у Брисел где Вучић прича у четри ока са Могеринијевом, па она прича са вишечланом косовском делегацијом коју предводе Тачи и Пацоли. И тако у круг неколико пута.
Шта мислите, о чему су причали? О Вучићевој посети, наравно. Односно, о сврсисходности и оквирима те посете у светлу нових момената који проистичу из чињенице да је “Дан Д” за решење косовског чвора померен на неодређено време због политичких ветрова у окружењу. Отуда је Вучић новинарима пре поласка за Брисел рекао да ће одлуку о посети Ксову донети тек након разговора са Могеринијевом. Другим речима, обе стране су у Брисел отишле по инструкције и добиле их.
Овога пута Шиптари су морали да подвију реп. Вучић је објавио да ће посетити Косово и то прво баш Газиводе, а Пацоли да је “Влада Косова” посету одобрила под “притиском ЕУ и савезника”(3). Могеринијева је, пак, најавила да ће се Вучић и Тачи срести још једном током овог месеца. Било је јасно да су улоге подељене, да исти глумци играју исте ликове у нешто измењеном сценарију и да представа може да почне.
ПРВИ ДАН ПОСЕТЕ 08.09.2018.
Вучић је на Космет ушао преко административног прелаза Брњак нешто после 14 часова и праћен веома јаким обезбеђењем кренуо у обилазак бране Газиводе где се први пут обратио јавности. Говорио је о значају језера и за Србе и за Албанце и намерама Србије да настави улагање у реновирање бране у коју је до сада уложила 128 милиона динара, а намерава још 12. Причао је и о намери да се на језеру сагради одмаралиште у које ће долазити „деца из целе Србије“(4). Говорећи о споразуму са Приштином било је приметно да су речи које означавају потребу хитности решења по сваку цену, буквално преко ноћи, нестале из његовог вокабулара. То је свакако добро, али лоше је што говорећи о решењима и даље не помиње државу и територију, већ само људе који тамо живе. Нагласио је да у случају да се појави спремност да сви чују његове предлоге о решењу косовског проблема, „сваки ће Србин имати много више права и неупоредиво лакши и бољи живот него данас”(5).
Наравно, те чаробне предлоге нисмо чули, а још колико јуче тврдио је да предлози ни не постоје, већ само извесне идеје.
У сваком случају, након Газивода српски председник појавио се на бизнис-форуму у Лепосавићу који је, нема сумње њему у част, организовала Канцеларија за КиМ. Тамо је веома опсежно говорио о плановима инвестирања за 10 српских општина на Космету и позвао привреднике да затраже субвенције од владе и за друге конкретне пројекте. Звучало је озбиљно.
Но, када је након тога обишао 16-члану породицу Ковачевић да је обрадује новим трактором, мало га је понела атмосфера, па се изненада дочепао телефона и ту пред свима позвао директорку Прве петолетке из Трстеника, Анђелку Атанасковић, јер су му претходно становници Ибарског Постења рекли да им недостаје посао, а да је Петолетка некада имала погон на КиМ.
“Ево, ја сам овде у Лешку, а ви сте некада имали погон овде у Лепосавићу. Пробајте да видите може ли да се пронађе неки начин и нека рачуница да нешто ту радите, а да ми додатно са субвенцијама помогнемо”(6) – саопштио је председник и спустио слушалицу. Тако то раде професионалци. Нешто. И вешто. Само, тако се не отварају погони и фабрике.
То није био крај председничких телефонирања. Састанак са политичким представницима Срба са КиМ, односно активом „Српске листе“, којим је завршен први дан посете и који је требало да почне у 20,30 каснио је јер је Вучић најавио да има телефонски разговор са Ердоганом, а он се њему „увек одазове“.
Све у свему, први дан посете понајвише је личио на неки предизборни караван у коме се деле осмеси и обећања о бољем животу, али нико то не узима превише озбиљно. Пука рутина без спектакла, нигде историје, ни трага драми. А Вучић без драме, то не бива. Зато се она (драма) сакрила у други дан, шћућурена тик уз Вучићеву намеру да каже нешто за историју…
ДРУГИ ДАН ПОСЕТЕ 09.09.2018.
Драма се звала село Бање, српска енклава у општини Србица, коју је Вучић уврстио у своју маршуту. Од раног јутра пронеле су се вести о барикадама које су Албанци поставили како би председника Србије спречили да тамо дође и о рафалима који се повремено чују око тих барикада. Влада Косова, огласио се Харадинај, отказала је тај део посете из безбедносних разлога, а КФОР се правио да ништа не види. Али, Вучић је био неумољив, рекао је да ће доћи у Бање. И, јавили су, кренуо је! Драма, јуче тако шћућурена, испрсила се пред широким аудиторијумом. Унезверени новинари, директна укључења, Вулин који из студиа „Пинка“ саопштава да треба само једна председникова реч и он ће стићи до сваке тачке на Косову до које жели, Небојша Стефановић који „прати ситуацију“ и коме „обавештајци јављају“, Дрецун који прозива Весељија и напада КФОР, житељи Бања који ломе прсте док чекају омиљени им лик …
Али, лик није стигао. Спречила га је Косовска полиција која је зауставила његову колону на око километар од подигнутих барикада, а он је достојанствено изашао из аута да лично поразговара са полицијским официром који му је љубазно објаснио да га враћа за његово добро. За тих неколико минута био је отворена мета за могућу снајперску паљбу са околних брда, али нико као да није мислио о томе. Ни он, ни његово обезбеђење, ни косовска полиција, ни Весељијеви ветерани који су стајали са друге стране барикада. Шкљоцале су само камере. Ничега другог није било у сценарију.
А сценарио је био јасан. Не може Вучић добити баш све, без обзира на испоруку коју треба да изврши. Брисел мисли и на другу страну. Доста су му Газиводе. И тако се Вучић окренуо и вратио у Митровицу да проговори коју „историјску“, Шиптари су добили некакву сатисфакцију да ипак имају „државу“ која „дозвољава“ и „отказује“, а Тачи прилику да се огласи како разуме и оне који постављају барикаде, и оне који чекају свог председника, али да је повратак поверења једини прави пут.
За оне који не разуму зашто Вучићев долазак у Бање ни једног тренутка није био реална опција, рећи ћу само да је моћна Титова војска у Србицу, општину где се та енклава налази, ушла тек 1948. године, три године после пада Берлина.
И тако се председник вратио у Митровицу, да одржи тај дуго најављивани говор. На срећу свих нас, па и његову, у њему није било предлога „коначног решења“ или „трајног историјског помирења“, али је било довољно порука и алузија да схватимо како своју политичку реторику није променио, само му треба још времена у борби против „косовског завета“ СПЦ и српског народа. Зато му је на мети била наша прошлост, ближа и даља, са којом се обрачунавао јефтином демагогијом једностране накнадне памети.
У том смислу овде ћемо обратити пажњу на неколико јако опасних, а у суштини лажних, теза које је изнео у свом обраћању.
Теза 1
“Борила се Србија 1999. против НАТО часно и храбро. И изгубила, као и 610 година раније. Остали смо без значајних територија”…(7)
Дрска лаж, у његовом стилу. Злочиначка НАТО агресија није окончана капитулацијом, већ Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244. која Србији гарантује пун суверенитет над Косовом. Као правник морао да би да зна шта то значи. Србија није изгубила ни педаљ територије већ је територија предата на привремено управљање међународним институцијама под контролом УН. О чему он сада разговара са Тачијем ако је Србија већ изгубила те територије?
Теза 2
“Мој посао је реалност, оно што јесте, сада и овде, на овом Косову, у овој Србији, а не некој небеској … Пали смо ми са тог неба. Пали и озбиљно се разбили. Главе су нам крваве, руке поломљене, и немам ја више кога да шаљем горе, на небо, поготово што је и пад, за све нас, био чиста срећа. Са неба се, углавном, људи не враћају. Остају горе, да их више никада не видимо и да их, у Србији, никада више нема” …(8)
Овај дрски, беспотребни, удар на појам “Небеске Србије”, као дела српског националног кода, много више подсећа на излив мржње једног сатанисте, него на политичко обраћање човека који зна о чему говори. Да је икада осетио Христа и Светосавље у себи знао би да “Небеска Србија” није Србија смрти већ Србија ЖИВОТА, да њене капије кроз пост и молитву отварају и живи а не само мртви, као и да она не тражи разбијене главе, мржњу и крв, већ ЉУБАВ за БОГА и ОТАЏБИНУ. Из те ЉУБАВИ све долази, па и ЖРТВА, коју његова празна душа која лута између масонске и протестанске духовне равни не може разумети.
Наравно, његов излив мржње није плод неразумевања, већ намере да се поткопа темељна чврстина СПЦ у одбрани Косовског завета, али Србија је увек имала довољно синова који знају нераскидиву везу Неба и Земље, и ралику између Клетве и Завета…
Теза 3
“Милошевић је био велики српски лидер, намере су му свакако биле најбоље, али су нам резултати били много лошији. Не зато што је он то желео, већ зато што жеље нису биле реалне, а интересе и тежње других народа занемарили смо и потценили”…(9)
Помињање Милошевића као „великог српског лидера“ изазвало је бурне реакције не само у региону, где су најгласнији били Хрвати и Шиптари, већ и у ЕУ чија је портпаролка Маја Коцијанчић оценила да се “не сме оставити никакав простор за двосмисленост или похвалу”(10) за оне који су подржали Милошевићеву политику и његове акције. Ово није речено случајно јер Коцијанчићева одлично зна да је Вучић био део тог режима (министар информисања), али Вучић нема разлога да превише брине због тога. Све је то део представе. Уосталом, Вучић није хвалио Милошевића, већ га је више користио за застрашвање грађана до чега их може довести “нереална” политика. “У Книну се, данас, вијори шаховница које тамо никада није било, у Сарајеву је број Срба педесет пута мањи од онога који је био, у Приштини живи свега неколико Срба”(11) – рекао је грађанима Северне Митровице. А све то, замислите, што се Милошевић није снашао, што није водио „реалну политику“.
Наравно, он “реалном политиком” сматра своје одрицање од Космета. Срам га било! Но, нема потребе коментарисати флоскуле једног јефтиног политиканта о истинском државнику и хероју антиглобализма какав је био Слободан Милошевић. Јасно је да се овде не ради о наговештају рехабилитације већ о злоупотреби његовог имена у промоцији једне издајничке политике.
Могли би се навести још подоста сумњивих тврдњи и порука које нам је из Митровице одаслао Александар Вучић, али ове три најбоље одсликавају главне правце нове стратегије за отуђење Космета коју ће спроводити у наредном периоду, након „тајмаута“ који је, заједно са Тачијем, добио у Бриселу 07. септембра. А ти правци су суптилнији напади на СПЦ и њен „косовски завет“ (банално вређање црквених великодостојника у коме су предњачили Никола Селаковић, Марко Ђурић и Зорана Михајловић покатало се контрапродуктивно), даље застрашивање грађана еветуалним непостизањем „историјског компромиса“ и покушај да се косметски Срби увуку у мрежу издајничке игре режима, као алиби за предстојеће уступке који ће заокружити независност шиптарске парадржаве.
Отуда, Вучићеве косметске поруке не треба олако пренебрегнути, без обзира што је изостала најављена историјска спектакуларност његовог обраћања и што се читава посета може сматрати још једном епизодом његове ријалити-политике.
И НЕШТО ЗА КРАЈ
Нема сумње да је нови продужетак рокова за постизање „правно обавезујућег споразума“ између Србије и Косова добар знак и велика победа свих оних који су се супроставили највећој издаји у српској историји, пре свега СПЦ чији је став очигледно преломио.
Но, битка није готова и не би смели допустити да нас заварају Вучићеве речи грађанима Космета да ће бити добро ако се косметски проблем реши за 10-20 година. Он ће покушати да уради оно што је наумио много раније, најдуже за годину или две, односно када од налогодаваца добије одговарајући сигнал. До тада уследиће прегруписавање англо-саксонске машинерије у Србији и нова, софистициранија, логистика.
Отуда, нема времена за опуштање патриотског дискурса. Постом и молитвом ојачајмо Цркву и духовну силу Небеске Србије. Не напада је Вучић случајно! Не одричимо се ни по коју цену Светосавља и Косовског завета. И божури ће процветати опет у нашим душама.
________________________________________
Одреднице:
- – http://standard.rs/2018/09/10/tass-vucic-je-izborio-odlaganje-resenja-kosovskog-pitanja/
- https://rs.sputniknews.com/politika/201808261116985756-Vucic-Taci-Kosovo-/
- – https://stanjestvari.com/2018/09/07/pacoli-o-poseti-vucica-zbog-pritiska-eu-nismo-imali-izbora/
- – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-kosmetu-dan-prvi-08-09-2018/
- – Исто
- – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-kosmetu-dan-drugi-09-09-2018/
- – Исто
- – Исто
- – Исто
- – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/burne-reakci-e-na-vuchi-evo-pomi-a-e-miloshevi-a/
- – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-kosmetu-dan-drugi-09-09-2018/
