Свет у Путиновим очима

Написао
Зоран ЧВОРОВИЋ
-
350

(О говору В. В. Путина у Генералној скупштини УН)

У говору председника Русије, В. В. Путина, на јубиларној седамдесетом заседању Генералне скупштине УН, за који се већ сада због изречених порука може рећи да је историјски, издвајају се три целине. У једној се даје слика садашњег стања у међународним односима и истовремено се анализирају узроци таквог стања; потом се формулишу конкретна начела новог међународног поретка као средства за решење постојећих поремећаја у међународним односима; и најзад, у последњој целини Путиновог говора јасно се дефинише мера учешћа Русије у радњама очувања поретка и мира у свету.

Међународни односи: стање и узроци

Јалтско-посдамски систем, оптуживан у од идеолога мондијализма и либералног хилијазма као дело саможивог и безобзирног традиционалног империјализма, по Путину је био чувар светског мира током последњих седамдесет година. Успех јалтско-посдамског система у спречавању појаве ратова налик Првом и Другом светском рату, проистицао је из принципа равнотеже снага и уважавања суверених интереса и гледишта различитих држава који је уграђен у послератни поредак међународних односа. Израз таквог сувереног разногласја су УН, структура којој, Путиновом речју, „нема равних по легитимности, репрезентатитвности и универзалности”.1) Криза у међународним односима је настала по завршетку „хладног рата” када је у свету „настао један центар доминације” и када је тај центар (читај САД), дошао у искушење да унилатерално, мимо структуре УН, води политику према својим интересима и погледима (заправо интерси белосветске плутократије). Путиново упозорење упућено светским лидерима, по својој садржини једнако је опомени коју је 1933., на почетку слома Версајског система из кога је СССР био искључен, дао Г. Фереро: „прошло је 15 година од када руски цареви Европи и Азији више не дају свакодневни поклон мира и поретка и од тада се беспоредак и страх од рата само повећавају”.2)

Систем растућих криза које су у претходних 26 година потпуно дестабилизовале послератни међународни поредак, а данас су реална претња самом светском миру, представљају само инструмент за остварење псеудоимперијалног пројекта познатог као „нови светски поредак”. Зато је у овом периоду главна мета политике која се реализовала комбинацијом војних агресија НАТО пакта, псеудодемократских „наранџастих револуција” и економских удара глобалне банкарске олигархије (све ове облике савременог западног интервенционизма наводи Путин) – био државни суверенитет: од бивше Југославије, преко Северне Африке, Закавказја, Украјине, Блиског истока, до Латинске Америке. Средишња мета пројекта нови светски поредак маркирана је још у плану изложеном далеке 1974. у Foreign Affairs, гласилу америчког  Савета за спољне односе, посредством пера Р. Гарднера. Гарднер, за кога је већ тада колективни систем безбедности заснован на Повељи УН био „очигледно мртав”, главну препреку у успостављању Светске владе видео је у националној суверености: „Једном речју, ‚дом светског поретка’ треба дизати од темеља а не од крова… али крај процеса ће се вртети око националне суверености коју треба подривати поступно, чиме ће се постићи много више него застарелом техником фронталног напада”.3)

Начела новог међународног поретка

У свом говору у Генералној скупштини руски председник је свету понудио концепт уређења међународних односа („Наравно, свет се мења, и УН треба да буду у складу са том природном трансформацијом. Русија је спремна за рад на даљем развоју УН”), који сходно свом основном принципу представља супротност и негацију пројекта „новог светског поретка”. Као што су жреци идеологије „новог светског поретка” објавили рат државном суверенитету, тако је за В. В. Путин државни суверенитет угаони камен одрживог међународног поретка. Апсолутно поштовање државног суверенитета значи да се, Путиновом речју, чак ни „никаква помоћ не сме и не може наметати сувереним државама”. При том се државни суверенитет не своди на правне атрибуте, већ се његово значење проширује на онтолошко „питање слободе, слободног избора своје судбине за сваког човека, за народ, за државу.”. Оваквим одређењем суверенитета данашња Русија је упутила отворени изазов мондијалистичком идеолошком једноумљу и слободно-зидарском melting pot псеудоцивилизацијском моделу, јер по речима руског председника, „нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним”. Будући да је био врло одређен у свом говору, Путин није светској јавности оставио ни дилему о томе како би политички и економски изгледао свет уколико би био поништен поредак заснован на суверенитету, различитости и једнакости држава: „То ће бити свет у којем ће уместо заједничког рада владати егоизам, свет у коме ће бити све више диктата и све мање равноправности, мање стварне демократрије и слободе, свет у коме ће се уместо заиста независних држава множити број фактичких протектората којима се управља споља”.

Бранећи државни суверенитет као темељно начело међународног поретка, Путин је жигосао злоупотребу појма „такозване легитимности државне власти”. Ради се кључном политичком средству које је у постхладноратовској ери инструментализације људских права и слобода давало идеолошко оправдање за спољни или унутрашњи атак на правни поредак једне суверене државе. Протествујући против манипулације политичким категоријама, у које се у условима постхришћанског моралног релативизма и утилитаризма учитавају различити идеолошки садржаји, савремена Русија је себе представила као заступника правног конзервативизма. Следствено, бранећи правно начело легалитета (законитости) власти у сувереној држави насупрот политичког начела легитимитета, путиновска Русија се доследно противи и сваком револуционарном „друштвеном експерименту”, независно од његовог идеолошког оправдања. По речима Путина, руски антиреволуцинарни став додатно је утемељен сопственим трагичним револуционарним искуством.

Једном речју, нови концепт уређења међународних односа који је Русија посредством говора свог председника понудила свету базира се, пре свега, на поштовању начела државног суверенитета и легалитета власти, као сигурној брани да свет не склизне у хаос беспоретка.

Русија и одбрана светског мира

Иако треба бити опрезан када се савременост тумачи помоћу историјских паралела, Путинова политичка понуда и садашње стање у свету буде историјске асоцијације неопходне за правилно и потпуно разумевање садашње сутуације. Наиме, светски мир је два пута био жртва покушаја насилног успостављања мондијалистичке псеудоимперије у име револуционарног либерализма. Први покушај је везан за дело Наполеона Бонапарте, док је други започео 1989. у име рушења “блоковске поделе” Европе и света.

Наполеонов либерално-револуционарни мондијалистички експеримент пропао је у војничком судару са ондашњом Русијом, која је је у име одбране начела легалитета (тада оличеног у монархијском легитимизму) предводила антиреволуционарну (=конзервативно-хришћанску) коалицију (Света алијанса). О руској предвоничкој жртви у антинаполеоновској коалицији говори, примера ради, изјава руског цара од 28. 02. 1806. да неће закључити мир са Француском све док не буде поново васпостављена Пруска. Још упечатљивији доказ представљају подаци о руском и пруском учешћу у биткама против Наполеона на пруској територији. У бици код Лицена је на 54 000 руских војника  долазило 38 000 пруских, а под Бауценом на 65 000 руских 28 000 пруских војника. Када је пруски краљ 1818. посетио Москву, спаљену пожаром, са сузама у очима је пред својим наследницима, потоњим краљем Фридрихом Вилхелмом IV и царом Вилхелмом I, учинио три земна поклона према граду, рекавши: „То је наша спаситељица!”4)

У периоду од 1815-1914. европски мир је углавном био сачуван захваљујући основним принципима руске политике: „спашавање пострадалих, верност споразумима и савезницима и солидарни мир”. Сходно таквом схватању улоге Русије у европском поретку, цар Александар I  је у разговору са Шатобријаном истакао да му је Провиђење у руке дало 800 000 војника „не да би остварио своје прохтеве”, већ да би „установио принципе поретка на којима се одржава човечанство”. За разлику од Немаца и Енглеза који су после Ватерлоа били спремни да униште француску државност, руски цар Александар I се, по речима Рамбоа, „показао као најмање суров иако је био најжешћи непријатељ Наполеона”.5) На конгресу у Ахену 1818. године на руску интервенцију Француска је повратила пуноправност, постајући члан Свете алијансе. Захваљујући руској саможртвеној војничкој акцији од 1849. године, Беч се спасио од мађарског устанка. И после Кримског рата Русија је на себе преузела улогу чувара европског мир. Тако су 1875. упорни руски апели Европи заштитили Француску од Бизмарковог покушаја насилне наплате ратних контрибуција. У име очувања мира, Русија је после бриљантне војничке победе над Турском једнострано одустала од Санстефанског уговора, препуштајући Конгресу великих сила у Берлину да исцрта нову мапу Балкана. Хашке мировне конференције од 1899. и 1907. године, на којима су закључене прве међународне конвенције из ратног и хуманитарног права, сазване су по идеји и на иницијативу руског цара Николаја II.

Руска жртва положена за очување европског (светског) мира није била довољна да одврати непријатеље од изазивања рата светских размера, али је руско једновековно трошење у лавиринтима европске политике било довољно да 1917. године изазове револуцију и слом државноправног поретка. Једновековним увлачењем у спољнополитичку игру, Русија је пропуштала време за унутрашњу правну, привредну, образовну и сваку другу консолидацију.

Имајући све ово у виду, Путинов говор у Генералној скупштини УН, анализиран у светлу досадашњих потеза руске државе, јасно одређује меру садашњег руског ангажмана у очувању светског мира. Посредним подсећањем на улогу коју је Стаљинов СССР имао у антихитлеровској коалицији, уз чврсту одбрану права становника Донбаса и законите власти у Сирији, руски председник је јасно ставио до знања да ће руско учешћу у акцијама очувања светског мира бити, пре свега, опредељено, с једне стране, руским положајем у Савету безбедности, а с друге стране, аутентичним руским интересима и ставовима.

Јасне поруке руског председника послате са говорнице Генералне скупштине УН, чине бесмисленим тврдње да Русија покушава да „кроз сиријска врата пронађе излаз из украјинске клопке”.6) Обрнуто, стварна и исценирана немоћ западне политике у Сирији планирана је да буде, после западног неуспеха у Украјини, нова клопка за увлачење Путна и Русије у туђу „игру без граница”. При том су планери клопке урачунали економске санкције као додатан разлог за нестрпљивост Русије да у припремљеној арени доказује свој међународни престиж. Какав је крајњи циљ овакве политике Запада, показује епилог руске деветнаестовековне драме чувања светског мира, који се одиграо 1914. године. Да је такав епилог брижљиво и дуго планиран, потврђује запис конзула Калаја од 1868. године: „Цар жели рат да поправи утисак Кенигреца (пораз од Пруса 1866.), Андраши сматра да је царевини потребан један победоносни рат, тај рат не можемо водити против других него баш против Руса, и ако победимо заувек ћемо сломити руску моћ… Кнез Наполеон (Наполеон III) је похлепно прихватио овај план… Међутим, за извођење овог плана потребно је да Русија започне рат, а за ово сматрам подесним подржавање плана о Босни, на чије извођење Русија неће пристати, због чега онда може доћи до рата”.7)

Међутим, Путинов наступ у УН шаље поруку да Русија, налик лисици из басне о лаву и лисици, неће бити поново увучена у пећину англосаксонске политике, како би у намерно изазваном хаосу једнострано потрошила себе спашавајући светски мир. Руска интервенција у Сирији дошла је тек после Путиновог објављивања свету суверенистичког концепта уређења међународних односа. Тиме се руска интервенција суштински разликује од империјалистичког интервенционизма САД и њених сателита. У томе је садржана и својеврсна порука свим државама и народима чији је суверенитет последњих 26 година био жртва империјализма западне псеудоимперије.

 

 

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИВИШЕ ОД АУТОРА