У новијој историји Међународног трибунала за бившу Југославију 1.октобар је постао врло значајан датум. Тог дана је амерички судија у Трибуналу Теодор Мерон у својој 84.години поново изабран за председника МТБЈ.[1] Мада – ваља бити прецизан .Он је поново изабран 2011.године, када се после шестогодишње паузе, први пут откако Трибунал постоји, вратио на своју дужност. Сада је Мерон реизабран на дужност председника, 3. пут. И тај догађај је у историји МТБЈ – први пут.
И тако – Мерон, трећи пут… Шта тај догађај значи за Трибунал и, посебно, за међународно кривично правосуђе?
До 2013. избори председника МТБЈ нису привлачили посебну пажњу. То је био редован догађај, рекло би се – „лична ствар“ Трибунала. Али већ у септембру ове године изјава секретара за штампу МТБЈ, као одговор на постављено питање, да избор представља „унутрашњу ствар“ Трибунала[2] је код присутних изазвала буру негодовања.
Неколико недеља пред избор, више медија је из све снаге распиривало страсти. У ствари, први пут је направљена јавна кампања против судије Мерона, у којој су учествовали и медији, „друштвене“ организације, па чак и неке судије трибунала. Док је она трајала, више „друштвених“ организација је послало писмо Генералном секретару УН у коме се захтевало да судија Мерон буде смењен. Представници „Организације жртава и сведока геноцида“ и „Асоцијација мајки Сребренице“ су у самом Трибуналу заиста краљевски примљени, јер су их примили лично Серж Брамерц, главни тужилац МТБЈ, као и секретар МТБЈ Х.Холтијус, па чак и сам Т.Мерон. При том су се гости понашали врло бахато, јер су инсистирали да Мерон поднесе оставку.
Најзад, открило се да је у тој акцији прва виолина био дански судија ad litem, Фредерик Хархоф, који је „непажњом“ послао преко педесет електронских писама у којима је „у поверењу“ адресатима саопштио какав је деспотизам у трибуналу којим руководи Т.Мерон. Мада није навео ни један доказ за своје тврдње, ипак је савршено јасно изјавио због чега оптужује Мерона: због ослобађања читавог низа војних старешина и државних чиновника. И мада су у том списку и Готовина и Маркач, наравно – главно негодовање је било против ослобађања М.Перишића, Ј.Станишића и Ф.Симатовића.
Интрига је и у томе, што је више судија бранило Хархофа. Тако је судија Антонети у својој изјави (овога пута – јавној) тврдио да Хархоф није ни за шта крив, напротив, он је жртва, и то дупла жртва! Судија Антонети сматра да је Хархоф жртва не само кршења права на тајну преписке, већ и непоштеног коришћења информације која је била у тој преписци. Ради се о доношењу одлуке о његовој дисквалификацији због недостатка објективности (по предмету Војислава Шешеља).
Нећемо озбиљно да верујемо да је судија Ф.Хархоф стварно желео да „поверљиво“ саопшти своје сумње о лошим Мероновим поступцима педесеторици људи са којима контактира. Сама чињеница да је ова „поверљива“ информација масовна убедљиво не само да говори, већ вапије да се схвати, да је Хархоф у ствари баш желео да дође до цурења те информације. Уосталом, и искусни француски судија Антонети такође „воли да се нашали“. За нас је важнија чињеница да је баш уочи избора председника МТБЈ направљена провокација у којој је очигледно постојао циљ да се победи, и само победи (односно – да се Мерон уклони). Пораз је требало да доведе до ликвидирања не само Хархофа, већ и свих који су се нашли на његовој страни (или оних, који су му дали задатак да буде локомотива која вуче провокацију). Ликвидација Хархофа (и морално-професионална, и као судије у предмету В.Шешеља) већ је извршена. Време ће показати шта чека остале отпаднике.
Да је конфронтација била отворена говори и чињеница да су први пут у историји Међународног трибунала за бившу Југославију избори били алтернативни. Противници Мерону су били корејац О-Гон Квон и Холанђанин Алфонс Ори, који су се кандидовали за место председника, односно потпредседника Трибунала. А ко је био на страни побуњеника? Према званичним резултатима избора од 1.октобра, за Мерона је гласало 12 судија, за Квона – само шест. Јасно је да од тих шест гласова два припадају лично неуспешним кандидатима. Тако да је у ствари њих подржало само четворо.
А какви су резултати – очигледни и не претерано очигледни – протеклих избора?
Први и најважнији (међу очигледним) је уништење побуњеника. Какви год да су били стварни узроци побуне (потпуно је јасно да се они баш не поклапају са верзијом која је јавно изнета у Хархофовом писму) – она је угушена и то убедљивом већином гласова.
Наравно, треба да се има у виду да резултати избора не приказују сасвим тачно поделу снага судија у Трибуналу. То је зато што право учествовања у изборима имају само сталне судије. А у Трибуналу постоји и четворица судија ad litem, који немају то право, мада учествују у разматрању предмета. Уосталом, подела снага код оних који немају право гласа скоро никог и не интересује.
Други резултат, који и није претерано очигледан, је да се сви побуњеници знају поименице што ће се, без имало сумње, рачунати при доношењу даљих одлука. На пример, да би се обезбедило да неко буде осуђен, или да неко буде ослобођен. Овлашћење за формирање конкретног списка већа судија (између осталог и специјалних – на пример, ради суђења судијама, као што се то десило у поступку против судије Хархофа) налази се у рукама председника Трибунала – судије Мерона.
Трећи резултат – који није баш лако видљив, је у томе да судбина Међународног трибунала за бившу Југославију још увек није сасвим јасна. Без обзира на десетине резолуција Савета безбедности УН којима се захтева прекид рада МТБЈ, он и даље наставља да ради. Шта више, уз „галаму“ због затварања МТБЈ, формиран је нови међународни трибунал – такозвани „Међународни механизам за преостале међународне кривичне трибунале“ (рус. МОМУТ). Ту треба да се констатује да ће Т.Мерон бити и председник МОМУТ-а. Наравно да то није случајно.
Уосталом, операција „Мерон,трећи пут“ нема никаквог значаја за међународно кривично правосуђе како се оно схвата на правним факултетима светских универзитета. Са гледишта обезбеђења највиших стандарда међународног права и, конкретно, обезбеђења права оптуженима ни Мерон, ни Квон (члан већа у поступку против Слободана Милошевића, председник већа у поступку против Радована Караџића), ни Алфонс Ори (који је сада судија генералу Ратку Младићу и који је већ судио и осудио генерала С.Галића, М.Крајишника, и ослободио Рамуша Харадинаја) – ни мало се не разликују између себе.
Циљ операције је био да се обезбеди да контрола о „коначном решавању српског питања“ у систему МТБЈ – МОМУТ остане САД-у. Са тог гледишта је операција „Мерон, трећи пут“ успешно изведена. Међутим, ни МТБЈ, ни МОМУТ неће успети да потпуно реше српско питање. Брзо или не тако брзо, али сигурно, институције о којима смо говорили ће се саме наћи пред судом. Макар – судом историје. А историја није само једном показала како они који желе да „потпуно реше“ судбину српског народа у ствари на крају крајева кичме сламају себи.
