Док тако ужурбано грабимо да постанемо део ЕУ колоније, можда би требало да размислимо да ли заиста постоји прави разлог за то. Кад су у питању наши властодршци разлог је јасан, лични интереси и добит. Разлоге које они наводе због чега је то добро за народ и државу су неке по њима нове протестантске цивилизацијске тековине и вредности, у којима нећемо моћи да учествујемо ако не будемо колонизирани. Кажу наши „препаметни“ владари да сами не можемо јер немамо ништа, сиромашни смо, необразовани, лењи. Додуше ако избацимо ово „сиромашни“ јер су се ти препаметни добро накрали, сви остали придеви описују њих. Уверавају нас да је наша једина срећа да имамо њих тако паметне и способне. Па ће нас они, без обзира што смо безвредни, својом „генијалношћу“ некако успети да подвале тој ЕУ.
Можда стварно и има таквих који могу да верују у ове глупости. Они који познају српски народ, они који воле Отаџбину Србију упознати су са једном сасвим другачијом истином. Истином која каже да ова наша можда територијално мала земља у свему другом то сигурно није. Она то сигурно није по својим природним ресурсима, ни по резервама руда, па чак кажу ни залихама злата, ни по количини пијаће воде, ни по богатству природе, ни по плодности својих поља. А сигурно најмање по квалитету самог српског народа и богатству његовог ума и духа.
Изнедрила је мајка Србија: Светог Саву, владику Николаја, Светог Василија Острошког, Петра Петровића Његоша, Бранислава Нушића, Ђуру Јакшића, Иву Андрића, Лазу Лазаревића, Николу Теслу, Пају Јовановића, Петра Лубарду, Саву Шумановића, Уроша Предића, Стевана Мокрањца, Руђера Бошковића, Милеву Марић, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Јована Јовановића Змаја, Милоша Црњанског, Јосифа Панчића, Михајла Пупина… Они сигурно нису увезени из те протестантске цивилизације. Не, они управо припадају српском народу, његов су неотуђив део. Није њих обогатила нека цивилизација или ЕУ, већ су они то учинили њој. Познато је да ни једном периоду српске историје није недостајало ни умова, ни хероја, ни прегалаца. Овај народ их је увек имао. То што их садашњи владари не препознају, не признају или неће да виде не значи да они не постоје. Време ће их најбоље у томе демантовати.
Срби су увек активно и равноправно учествовали у свим правим цивилизацијским тековинама. Увек били на страни вере, истине, правде и слободе. Такав народ неће никад дозволити да буде нечија колонија. Поготово не оних који свој концепт праведности и цивилизацијске напредности заснивају на поробљавању и искоришћавању других држава и народа. Зар се цивилизацијом могу сматрати они код којих је било довољно то што су краљици Елизабети због њене љубави ка слаткишима зуби поцрнели а неки и испали, па да то постане модни хит у високим круговима – до те мере да сви желе такве зубе? Могу они неком другом да објашњавају да су цивилизација. Нас могу да мрзе и да се љуте али Срби сигурно никад неће прихватити никакве изопачености.
Ко то још може да жели да буде део оних који се никад нису одрекли идеје о чистоти нације и својих нацистичких погледа? Оних који још увек мисле да су некаква виша раса. Или оних других попут Америке и Енглеске који се званично увек боре против свих зала на свету, а суштински су увек њихов креаторски, незамењив и најзначајнији део. Ако има још увек неког ко сумња у тачност ових навода нека покуша да нађе објашњење за помоћ и спасавање нацистичких вођа и официра од стране Ватикана, Америке, Енглеске.
Светосавце сигурно неће убедити да су им пријатељи и да је права цивилизација она која је омогућила и помагала скривање и склањање злочинца Анте Павелића. Што се јасно види и из докумената са којих је ЦИА недавно скинула ознаке тајности. Тачност документа потврђује и извештај америчког официра Г.Ф. Блунде из 1947. године. А нема никакве сумње да ће се та иста Енглеска, Америка и Ватикан једног дана када се скине вео тајности са докумената из претходних деценија наћи као главни кривци и саставни део стварања, деловања и управљања Ал Каидом и ИСИС-ом.
Можда данас запад због неких других настраности својих владара жели да их у томе прати или са њима да се у томе поистовећује. Можда неко жели да буде део тог изопаченог света. Светосавска душа то неће никад прихватити. Ми ћемо се увек борити за своју веру, слободу, природност. Колико год да та борба буде тешка то нас неће спречити да у њој покажемо као и увек сву људскост и хуманост, сву величину верујуће душе. То је наша природа и то је једина цивилизација коју православни Срби могу да прихвате. Како та борба и српски кодекси изгледају можда је најбоље описати кроз догађаје из 1914. године, током одбране Београда од Аустро-угарске монархије.
На Ади Циганлији те 1914. билe су стациониране српске јединице чији задатак је био да што дуже бране линију фронта и на тај начин спрече пад Београда. Када су непријатељи већ заузели скоро трећину острва постало је јасно да је једино решење противнапад и борба „прса у прса“. Српска војска је тако и поступила и из те битке, као и из многих других у које је ушла са срцем испуњеним љубављу ка Отаџбини а душом пуном вере, изашла као победник. Као и после сваке тако вођене битке, на бојном пољу су остали многи животи како српских војника и официра тако и агресорске војске. Без обзира на све, част и светосавска душа налагала је оно што је западним „цивилизацијама“ страно, а то је да се сахране сви изгинули војници и официри без обзира на војну припадност. Што су српски војници и учинили уз све војничке почасти, одајући им свима дужно поштовање.
Ту није крај величини српског срца. Прича има још један њен део који до краја приказује разлику између западне и православне душе. Како је забележио поручник Петар Куновчић, сахрањивавши Аустро-угарске официре Срби су дошли и до тела комаданта 32. Регименте, потпуковника Аугуста Шмита, и поред њега нашли писмо. Петар Куновчић даље бележи:
„Текст писма ћеркиног које смо нашли неотворено био је обичан, као што општи дете са својим оцем, а нарочито нежност женског детета провејавала је кроз све редове… У свакој реченици опомињала је свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као јединица ћерка нарочито је нагласила да би желела да види свога тату јунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи и томе слично.“
Прочитавши ово писмо српски официри се одлучују за још једно витешко дело. А поручник Куновчић о томе је записао:
„Ми српски официри, на челу са мајором Ђукићем, сматрали смо за своју дужност, да г–ђицу известимо о херојској смрти њеног оца, и написали смо јој писмо, отприлике следеће садржине:
‘Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти који ћемо први да Вам јавимо тешку вест, која Вас је задесила, да је Ваш неумрли тата, херој официр и комадант 32. Аустријског пука, данас херојски пао … на српском земљишту на Ади Циганлији… Ма колико да Вам је тешко, имаћете једну моралну сатисфакцију, која ће Вас у животу одржавати, и са којом ћете се Ви у свакој прилици са својим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, који смо новац нашли у џепу вашег покојног оца са писмом, и молимо Вас да нас о пријему овога новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.
Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операције ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате достојно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете.
Примите наше најискреније и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.’
После дужег времена, и то почетком 1915. године, добили смо одговор гђице Шмит из Швајцарске’:
„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је оно за мене било посве кобно на све лепе моменте које сте Ви у том писму изнели. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста је окрепљујуће утолико пре и више, што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје Отаџбине, достојно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити својим драгим оцем, који је умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он је потпуно одговорио својој дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархије и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком херојству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим мојим другарицама, уплаканих очију давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивили се пажњи Српских хероја официра. После овога писма нарочито ценимо херојске подвиге малене Србијанске војске, каја је достојна сваког дивљења, поштовања и хвала.
Ја Вас молим, да верујете у то, да сам ја и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србију, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достојне сахране мога витешког родитеља, као и извештаја о свему.
Поред моје захвалности молим да примите уверење одличног поштовања.“
Нашу будућност не смемо никад испуштати из својих руку и препуштати је тим бићима са запада. Сасвим је довољно то да будемо права деца својих очева, прави потомци својих ђедова и нећемо погрешити пут. Таквим поступањем остаћемо витезови а да ли је то по мерилима запада, цивилизацијски или не, нас не треба да брине. Они ионако никад неће моћи да разумеју веру, љубав, витештво и праведност. Нисмо ми никад гинули за Отаџбину зато што смо били нецивилизовани већ искључиво зато што су нас ти „цивилизовани“ нападали, притискали, бомбардовали.
Тада смо се за своју Отаџбину борили свим срцем и душом, бранећи сваки педаљ своје земље, своје родне груде. За такву праведну борбу плаћали смо најстрашнију цену. Зато данас никоме не смемо да дозволимо да се руга над нашим жртвама, над нашим херојством и борбом за истину и правду. Ми смо своју веру, душу, витештво, и хуманост показивали и у најтежим тренуцима. Без обзира на зло које је владало у душама западних агресора Срби су увек и без обзира на поразе и победе показивали ону другачију душу, своје светосавско срце.
Нећемо данас зато што западне звери боле порази како са бојних поља, тако још више са поља моралности, хуманости, људскости дозволити бандитима да нам држе лекције о „цивилизацији“. Тим надобудним бићима која мисле да је довољно хумано и људско то што нас ове године нису поново бомбардовали, можемо само да поручимо: могу они да говоре да Срби нису цивилизовани, могу светосавце да представљају као варваре, ми о њима немамо разлога да мислимо или говоримо. Ми као и сви други знамо о каквим се нецивилизованим варварима ради.
„Мачке, отворе очи недељу дана након рођења, пси након две недеље. Неки људи на жалост никад.“
Бранислав Нушић
Пошто запад душе нема, а очи не могу и не желе да отворе – желимо само да их замолимо да се држе своје стазе. Можемо само да им поручимо: живите како морате када не знате и не желите како је исправно. Ако једног дана успете да отворите очи ми вас чекамо, то нам наше православље налаже. До тада, западне звери, не скрећите на туђе стазе и не учите цивилизацији оне који су је стварали. Светосавци имају свој пут и он јасно говори да „зло добра донети неће“ и да је „крв људска храна наопака“.
