Вашингтонски „консензус“ или ЕУ мантра: Јединствени модел неолибералне окупације

22

Први мини самит земаља Западног Балкана одржан 24. фебруара у просторијама ЕБРД (Европске банке за обнову и развој) у Лондону био је посвећен „јачем економском повезивању“ и могућностима улагања у земље региона.Окупљени балкански премијери (Србије, Црне Горе, БиХ, Албаније, Хрватске, Македоније и тзв.Косова), међународне финансијске институције и потенцијални инвеститори поручили су да је „међусобна сарадња кључни услов за економски напредак и представљање Западног Балкана као инвестицијске дестинације“.[1] Та „инвестицијска дестинација“ значи првенствено улагања у саобраћајну инфраструктуру и енергетику. Према речима директора ЕБРД, Суме Чакрабартија „идеја скупа је да пошаље снажну политичку поруку о зрелости региона, а Западни Балкан представи као инвестицијску дестинацију“ подсећајући да је ЕБРД у прошлој години у регион уложио 2,1 милијарде евра и да намерава да финансијску конструкцију улагања затвори с текућом годином у оквиру Заједничког акцијског плана у износу већем од 30 милијарди евра на простору Централне и Југоисточне Европе.

 

„Морамо да се боље организујемо између себе, и то без превише прича о братству, већ о заједничком интересу“[2], рекао је технички премијер Србије. Економски развој је, такође, био тежиште излагања премијера Црне Горе који је изјавио да „Западни Балкан може да буде развојно најдинамичнији дио Европе, ако се Европска унија, као локомотива европског прогреса, томе посвети суштински са више повјерења и мање административно бирократског арбитрирања“[3]. Председавајући Савета министара БиХ, представио је резутате прелиминарне анализе које указују на налазишта од педесет милиона тона нафте и гаса, као и велики хидро потенцијал уз изразите „потенцијале ветра и Сунца“[4] – енергетске области спремне за инвестирање. Саобраћајна инфраструктура и енергетика биће, тако, области које ће дестинирати „инвестиције“. Европски комесар за проширење Штефан Филе и британски министар без портфеља Кенет Кларк, сложили су се да Западни Балкан мора бити стабилан и истрајан на путу ка ЕУ, јер једино тако може да обезбеди и привредни опоравак. Западни Балкан, стога, како смо већ и у неколико наврата писали, иде ка структури „мини ЕУ“ познатијој као Г6 кроз коју ће „осигурати“ место у породици великих ЕУропских земаља. Наравно, на споредном колосеку: либерализованог тржишта са којег ће се експлоатисати ресурси и које ће се држати у „стабилном“ колонијалном ропству. Уосталом, конкретни економски подаци потврђују претходно. Тек, неколико примера које ваља посматрати кроз паралеле неолибералног поробљавања од стране најјачих земаља Запада врло јасно представљају структуру империјалних захтева за екстра профитом. Захтева који су девастирали националне економије, наметнули поставку управљачких „елита“ и који директно потписују бруталне сцене насиља препознатљиве за корпоративно „сређивање рачуна“:

 

После двеипо године преговарања, Србија је с ЕУ потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), 29. априла 2008. године. У периоду 2009-2012, Србија је изгубила 500 милиона евра само због примене члана 139 ССП (Прелазни трговински споразум) којим је извршена либерализација увоза из ЕУ: Због примене истог члана, Србија је у периоду од јуна 2008 до марта 2012 остварила спољнотрговински дефицит у трговини са ЕУ у износу од око једанаест милијарди евра.[5] Чланом 72 ССП-а, Србија се обавезала да ће ускладити домаће законодавство с европским у договору с Европском комисијом (ЕК). Без претходног прецизног дефинисања области усклађивања и броја законских и подзаконских аката, уследио је талас „усвајања“ законских и подзаконских аката потпуно неприменљивих у српском правном систему. Настао је потпуни хаос. Изнад свега, српски законодавац није дефинисао однос европског према српском законодавству у контексту примата: „Тако је омогућено да ЕК злоупотреби члан 72 ССП-а и да фактички одређује које одредбе треба усвојити у Србији, а које не“.[6]

 

Злоупотребом члана 72 ССП-а, од стране ЕК „довело је до тога да у Србији фактички европско право има првенство над српским. Укључујући и важне области као што су: пореско законодавство, државне субвенције, кривично и грађанско право, информисање и култура, безбедност.Најпознатији примери за то су, свакако, Закон о изменама Закона о акцизама из 2011. године Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Закон о контроли државне помоћи, као и скандалозни подзаконски акт Списак међународних организација чији се посебни поступци јавних набавки могу примењивати уместо одредба Закона о јавним набавкама (који даје првенство европским фирмама у јавним набавкама и тако подстиче задуживање и незапосленост у Републици Србији)“.[7] Првог септембра прошле године ступио је на снагу ССП, и према „слову“ Споразума четири године после ратификовања последње земље чланице ЕУ, странци (ту се подразумевају и физичка лица) моћи ће да купују земљу у Србији. ССП једино још није ратификовала Литванија, а када она то уради (могуће чак и до краја ове године) пољопривредно земљиште Србије биће под истим условима за куповину и домаћим и страним лицима. Друге земље, које су већ доста дуго у ЕУ „то ни изблиза нису учиниле (…) у случају Пољске забрана продаје земље странцима на снази је дванаест година од датума уласка у ЕУ“.[8] Уз ово, либерализација трговине пољопривредним производима ступила је снагу 1. јануара текуће године, што значи да су царине на увоз пољопривредних производа из ЕУ укинуте.

 

Када бисмо сасвим намерно узели Немачку за пример „усклађивања“ с ЕУ онда бисмо видели да је Немачка, итекако, заштитила све области од националног значаја домаћим законодавством које има примат над европским:„надлежности ЕУ на немачкој територији ће бити контролисане од стране Савезног уставног суда. Тачније, немачко национално право ће бити доминатно у односу на право ЕУ у областима кривичног права, одбране, пореза и субвенција (и буџета), социјалних давања и образовања. Такође, применом правне доктрине ultra vires правни акти ЕУ који нису у сагласности са немачким правом су незаконити и ништави“.[9] За Србију ово није био „достојан“ пример праксе коју је требало само применити. Зашто? Одговор ће се једног дана, верујемо, само потврдити у „договору“ или „консензусу“ неолибералних елита које су опљачкале Србију и њене грађане нудећи безалтернативни пут у амбис: пљачкашке приватизације, штетни уговори „заштићени“ државном тајном (за које нам је актуални министар привреде у оставци „открио“ да су против интереса Србије), стране директне „инвестиције“ које Србија субвенционише са хиљадама евра за радна места, пројекти у најави без изгледа за реализацију у блиској будућности, јавни сектор који броји невероватних 781 000 запослених, 179 предузећа у реструктуирању која годишње „коштају“ 750 милиона долара,[10] 1, 8 одсто бруто домаћег производа (БДП) који одлази на јавна предузећа и пропале банке[11], државни дуг од 70 милиона евра према банкама само на име субвенција, плус пет ипо милијарди евра које требају Србији да попуни буџетску „рупу и плати камате и део главнице јавног дуга“[12]-само су слика и прилика посрнуле Србије коју тако истрајно неолибералне „елите“ вуку по ЕУропском путу.

 

Паралеле:Социо-економске (не)прилике  у БиХ, како смо видели, сличне су параметрима у осталим земљама региона иако је БиХ била рекордер у међународној помоћи која је требало да оживи привреду и успостави „демокартију“ у послератном ентитету. Тај, сада извесно, нуспео међународни „експеримент“ коштао је 14 милијарди долара (од чега је Република Српска добила тек 10 одсто) а салдо смо имали прилике да сведочимо у зимским данима који су подсећали (макар по бруталности) на арапска „пролећа“ и „јесени“. Горели су Тузла, Зеница, Сарајево, Мостар и још двадесетак градова, јер се та иста „демокартска“ западна корпоративна заједница (до)сетила доброг старог „југословенског“ експеримента. Захтеви гладних и обесправљених убрзо су преузети од стране „професионалних“ магова измене легитимитета: од права на посао и зараду достојну човека дошло се до промене Дејтона. Политички трик који је регионом одзвонио попут сирене: од „ентитета“ треба направити унитарну Босну и Херцеговину и такву је увући у „савез“ са осталим земљама Западног Балкана. Овај пут не на основама „братства и јединства“ већ заснован на чистим интересима, како је то наговестио српски технички премијер. Питање само: чијим? Оним истим, који су на улице Украјине донели пакао. Паралела је сасвим намерна и не повлачимо је ми. Ту трајекторију повукли су ЕУ „емисари“ који су украјинским примером поручили државама Западног Балкана како ће се сваки спор у најави решавати. „Огњем и мачем“ рекли бисмо. Украјина је тај данак платила, а укупни рачун још није сведен. У наредне две године Украјини је потребно 35 милијарди долара, а прва „транша“ финансијске помоћи неопходна је у наредних недељу до десет дана иначе земља одлази у банкрот. Да ли ће и каква „помоћ“ стићи у ову многољудну земљу имали смо прилике да чујемо од баронесе Ештон која је током посете Кијеву уз емоционални „патос“ послала рационални „плафон“ подршке Украјинцима:

„Имају политичку и економску помоћ ЕУ. Помоћ о чијем облику и количини тек треба разговарати“.[13] Украјина, ваљда зна шта то значи. Или, да се подсетимо досадашњег ЕУропског пута Украјине у неколико детаља:

 

Украјина која је од 1991. године у дипломатским односима са ЕУ и која је кроз разне фондове (ТАЦИС програм) добила до 2006. године око милијарду евра;1993. усваја документ о основним спољнополитичким смерницама  у којима је чланство у ЕУ један од приоритета. Споразум о партнерству и сарадњи са Бриселом закључен је 1994, ступио је на снагу четири године касније. После „наранџасте“ револуције (2004) Брисел и Кијев усвајају Акциони план којим почињу преговори (2008) о стварању зоне слободне трговине са ЕУ. Годину дана касније Украјина (са још пет бивших совјетских република) постаје члан Источног партнерства које додаје убрзање приближавању Бриселу. По завршетку преговора поводом Споразума о придруживању, потписивање је требало да се „деси“ новембра 2013[14]. Све после тога, добро је познато. Међутим, оно о чему се нерадо пише и говори, јесте шта је Украјина „добила“ на свом ЕУропском путу. Континуитет „приближавања“ ЕУ стандардима за Украјину је значио: увећање спољног дуга за 120 милијарди долара (спољни дуг 2000 био је 13, 6 милијарди долара; 2012, порастао је на 136,5 милијарди); паралелено је расла стопа незапослености (1999 било је 4,3 одсто незапослених; 2012- 7,5 одсто); за само тринаест година Украјина је изгубила 10 одсто становништва ( 2000, је било 49, 1 милион становника; 2013-44, 5 милиона), али је зато спољно-трговнински дефицит порастао за 10 одсто (у периоду 1999-2012). Да је, којим случајем Украјина потписала Споразум о придруживању (који је Србија потписала још 2008) процене су да би губитак прихода у буџету био између 5,5 и 7,7 милијарди долара (или између 10 и 15 одсто).[15] Звучи познато, зар не?

 

Коначно, иако смо поменули тек неке од параметара (надамо се) довољних да се сагледа структура систематског уништавања привреда земаља постсовјетског простора и западног Балкана закључак је врло јасан и упућује на саме темеље глобализације на које се ретко враћамо а одредиле су трајекторије кретања две трећине држава и њихових грађана ка колонијалном ропству:економски институт за међународну економију из Вашингтона је на почетку последње деценије претходног века усвојио стратегију о глобализацији која је између осталог предвиђала: приватизацију државних предузећа и природних ресурса, либерализацију трговине и финансијског тржишта, укидање субвенција, дерегулацију прописа који ометају улазак на тржиште, либерализацију страних директних инвестиција. Овој Стратегији „ветар у леђа“ дала је сагласност Светске банке, ММФ и Министарства финансија САД. Кодификована је 1989. године и представљена као „најбољи концепт“ за динамичан „раст и развој земаља у транзицији“ и препознатљива је као Вашингтонски консезус.[16] „Договор“ који је у крвавим братоубилачким ратовима „разбио“ примера ради: бившу Југославију, Ирак, Либију, Сирију, Украјину…и прети да у „стабилном“ колонијалном ропству (о)држи дветрећине света. „Договор“ који су свесредно помогли (не)способни државни менаџменти и разне инсталиране „елите“ спремне на све у корист личне промоције и богаћења. То су, да не буде којим случајем заблуде, они исти који су директно одговорни за уништавање националних и државних интереса. Да цинизам буде још интезивнији: све то у име „највиших цивилизацијских вредности“.

 

фото http://www.svoboda.org/content/article/25271502.html




[1]
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ebrd-okupio-balkanske-premijere-u-londonu

[2]исто

[3]исто

[4]исто

[5]исто

[6]исто

[7]исто

[8]http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Jedino-Srbija-prodaje-zemlju-strancima.lt.html

[9]http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/cetiri-godine-ssp-a-sa-eu-ekonomski-gubici-i-pravni-haos.html

[10]Недељник Време, 6. фебруар 2014, страна 12

[11]Недељник НИН, 13. фебруар 2014, страна 35

[12]Исто, страна 39

[13]http://www.glasamerike.net/content/ukraine-eu/1858175.html

[14]http://www.nspm.rs/savremeni-svet/sta-je-eu-donela-a-sta-odnela-ukrajini.html

[15]исто