Злонамерни заборав владавине “štabsfeldvebela” (2). Цена “царске колајне”

398

Упркос неких упорних непотврђених теза савремених историчара (“сорош-курсиста”) о “бројном” учешћу Срба, као професионалаца у војсци Аустро-Угарске током Великог рата, њихов број није био чак ни у сразмери са тадашњим процентом српског народа у двојној монархији. Међутим, квалитет је био једино мерило за њихово даљње напредовање, јер Срби нису били миљеници ни Беча ни Пеште, те су ретки зато и познати. Двојна је монархија имала сложен систем служења кадра и резерве, јер је имала такозвану “заједничку војску” под командом Беча, која се служила три године и где су територијални органи упућивали већину Срба војних обвезника, да би после били и резерва у тим формацијама.  Командујући језик је немачки, без обзира где је формација била домицилна. И бечки и пештански део царевине имао је и “своју” војску, која се служила две године, а командујући језик је био или мађарски за honved или немачки за landwehr. Мађарско-хрватском нагодбом 1867. године, дозволили су у Пешти да се формирају и јединице “хрватског домобранства” где је командујући језик био хрватски, а служило се две године у сталном кадру. Виша команда им је била у Пешти и школовање за активне официре је било у Пешти, јер те јединице нису биле никаква посебна “хрватска војска”, како то данас покушавају да докажу хрватски војни историчари, већ мађарско-хрватске јединице, по службеној номенклатури двојне монархије.

У Великом рату, у формацијама КуК солдатеске, од активних  трупних официра Срба,  само двојица су својим стручним ангажовањем и личном храброшћу у борби, заслужила највиша одличја царска.

Станислав – Станко Турудија, крајински Србин из околине Приједора, након завршене војне академије распоређен је на трупну дужност у Трст, у састав 97. пешадијског пука заједничке војске, где ће знатан део регрута бити Приморци-Словенци и Хрвати, са којима млади официр лако налази заједнички језик. Пешадијска обука је тешка, а тада је по правилу службе током обуке пешак стално на леђима носио свој “телећак” (ранац) са 47 килограма садржине, коју није смео без команде да остави. Турудија ће почети да изводи обуку са иновацијама, желећи да олакша војнику, а да постигне што боље резултате у усвајању прописаних радњи и вештина.

Лично скроман, тих и ненаметљив, није одавао слику типичног царског официра, али је његов квалитетан рад интригирао штабске планере у Бечу, који га зато прекомандују у пешадијски пук у Задар, тачније у његов батаљон у Сињу. Ту ће он осавременити део решења у пешадиској обуци, на суровом далматинском камењару обучавајући пешаке за “carske soldate”. Због ових својих иновација он редовно напредује у трупи, и Велики рат га затиче у чину капетана. Његов пук заједничке војске одмах је упућен на српско ратиште, на део фронта који брани српска “Ужичка војска” и Јаворски четнички одред мајора Вемића.

Турудија је једини аустро-угарски официр који активно изналази решење како да сачува војнике у суровој стварности рата, на простору Миленковог камена, где примењује све своје иновације са обуке. Храброст и правичност, чине да стекне поверење својих потчињених и војника, у суровости ратног сукоба, иако је Србин (што није крио) у царској војсци.

Уласком Италије у рат, царска војска плански упућује све далматинске јединице са српског фронта у Доломите, сурове и непроходне ледом оковане терене где сва она иновирања Турудије у обуци, сада одједном показују свој квалитет. Због вештине у одбрани, унапређен је за команданта батаљона, и у јесен 1915.године он ће из Сиња повести попуњен батаљон, који ће њему у част носити неформално име “бојна Турудија”. Свесни да Турудија одводи њихове најмилије у неповрат, засадиће Сињани дрворед у главној улици којом данас “трче” алку. Број стабала одговара броју младића који су отишли, а ретки су се и вратили. Пропаст царевине потисла је из сећања овај својеврсни споменик, а данас сећање не обнављају, јер би тако величали и Турудију (ипак је он само Србин!) и то као аустро-угарског официра у јединици заједничке војске, а не “хрватског домобранства”!

Далматинске јединице и БХ регименте, распоређује фелдмаршал Боројевић на најтеже делове фронта, супростављајући их талијанским алпским бригадама које имају и додатну опрему.

Турудија, као мајор и командант батаљона, осмишљава низ ситних иновација за заштиту војника од смрзавања, и лакше савладавање препрека у тим алпским условима. Његов батаљон зато почиње и да добива посебна задужења, јер Боројевић једини од КуК високих официра води офанзивну одбрану, како би исцрпљивао талијанску војску која све више губи полет. Код Турудије распоређују и Словенце као допунске чете, јер они познају сурове планине и умеју да се снађу у тим ледом окованим каменим врховима, а познају и Турудију са обуке.

 Пошто је једини фронт где имају какве , такве успехе, онај талијански, постаје Турудија медијска звезда, као симбол успеха у борби али и старању за своје људе ,што се нарочито нагла шава у текстовима два тада истакнута словеначка листа – “Словенски народ” и “Словенец”.

Љубљански лист “Словенец” се нарочито истиче у овим својим “патриотским” репортажама и најчешће пише о “нашем Турудији”, кога посећују за време док се јединица одмара у релативној позадини. Тамо бележе и казивања војника – Словенаца о Турудији, па су тако забележили и песмицу која гласи:    

Turudija i naš car
svaki puši po cigar,
od cigara pepel pada,
Italija propada…

 

Због својих доказаних заслуга ванредно је Турудија унапређен у потпуковника,  и одликован војничким гвозденим крстом са ловоровим лишћем, јер је успео да освоји веома важан положај у току Асјађо офанзиве, о чему ће словеначке новине опширно данима извештавати.

Користећи успех офанзиве генерала Брусилова на источном фронту 1916.године, и веома тешко последично стање у КуК армији, почели су Талијани нову офанзиву у августу 1916. године.

Батаљон Станка Турудије брани кључни положај за талијанско напредовање, и киша челика се обрушава на њега. Опкољен, Турудија ипак вешто маневрише, да губитке сведе на минимум, и води борбу све док му није нестало муниције. Када је талијански командант армије чуо да је заробљен Станко Турудија, наредио  је да га доведу, да се упозна са противником који својом маневарском вештином изазива опште дивљење. Као посебну почаст, командант талијанске 3. армије, војвода од Савоје, дозвољава Турудији да задржи лично оружје (официрску сабљу).

Турудија у заробљеништву прихвата идеју о стварању српске добровољачке јединице, али талијанска влада то не дозвољава, јер су чланови “Југословенског одбора” изнели тезу о стварању “Јадранске легије”, као њихове наводне оружане формације. Зато ће све активности на формирању јединице добровољаца од талијанских ратних заробљеника бити опструиране до пробоја Солунског фронта, када су Французи ургирали, да се будући добровољци упуте у Солун.

Нова држава Краљевина СХС, у жељи да створи заједништво, прима у редове активне војске 2590 официра бивше Аустро-Угарске. Већина су Хрвати, јер су они и чинили већину пре Великог рата. Један од ретких виших официра некадашње царске војске, који је са поносом понео униформу своје новостворене Отаџбине је и Станко Турудија.

Његово већ знано умеће у иновацији обуке, искористиће југословенска војска при формирању алпске бригаде, као специјалне јединице која треба да штити део територије наспрам Аустрије и Италије у Алпама, терену тако добро знаном Станку Турудији, који са одушевљењем учествује у развоју те формације.

Он ће са лакоћом вршити трупну службу у пограничним гарнизонима као и штабну дужност у Љубљани, а резултат рада групе старешина је нова формација, у чијем осмишљавању од устројства преко опреме и наоружања, учествује и Станко Турудија. Сво своје практично знање и искуство из сурових ратних услова у Алпима, користи за иновације опреме која постаје формациски стандард. Иновације доприносе да планинске јединице(тако им је дато име) југословенске војске плене пажњу и талијанске и аустријске војске, јер се оцењују као најквалитетније. Командни положај у тим формацијама, значио је и редовну препоруку за даљње усавршавање и напредовање старешина.

Станко Турудија наставиће своју професионалну каријеру у команди дивизије у Крагујевцу. Неоптерећен прошлошћу, јер није у КуК армији градио каријеру на изражавању србофобије и доказивању да је “већи католик од папе”, прихваћен у својој средини, остаће запамћен по многим анегдотама и догодовштинама у крагујевачком друштвеном животу крајем тридесетих година прошлог века.

Изненадна смрт 1937.године, прекинула је његово упорно залагање за реформу војске, пред нови рат који је извесно чека. Планове за употребу планинских јединица у борбеним дејствима, које је он крајем друге деценије прошлог века искуствено написао, помно ће изучити Драгољуб Михаиловић као командант пука у Цељу, и примениће у антифашистичкој борби ЈВуО током рата 1941.-1945. године, у најтежим условима за српски народ, који је имао најјачи антифашистички покрет отпора у тада покореној Европи. (напомена – оцена немачког окупаторског команданта за Балкан!)