Војислав М. Станојчић
Једноликост седница Народне скупштине Републике Србије, смењивање панегирика Вођи и филипика упућених опозицији а највише Драгану Ђиласу, пореметио је пре неколико дана дрски иступ Шаипа Камберија, посланика из коалиције Уједињена долина – СДА Санџак“.
Он је у знак протеста због првостепене одлуке Вишег суда у Београду, којом је одбијена тужба Националног савета Албанаца поднета против Александра Вулина због коришћења „увредљивог“ назива Шиптар, на седници Народне скупштине одржао говор на свом матерњем језику, који је за посланике изузев оних из „Долине“, био потпуно неразумљив.
Посланици су се најпре збунили јер нису имали појма шта он излаже, а затим су почели да негодују и добацују говорнику, у жељи да га прекину или бар сазнају шта прича. На то их је несналажљиви председник Скупштине – уместо да једноставно искључи микрофон безобразном посланику – подсетио да по Закону о Народној скупштини сваки посланик има право да говори на свом матерњем језику. (Ваљда је исто тако по Закону и да се свакоме посланику омогући да несметано прати такво излагање, што значи да се обезбеди превођење на српски језик, којим се, претпоставимо, служе сви посланици Народне скупштине, без обзира на националну припадност).
Да је све то била смишљена представа Шаипа Камберија показало се идућег дана, пошто је најзад стигао превод овог говора. Посланици, који су тек тада дознали о чему је он говорио, нису били у прилици да му постављају питања или оспоре његове ставове, пошто се Камбери уопште није појавио у Скупштини, па је тако постало јасно да је свој иступ смислио унапред и тако се осигурао да на њега не буде непосредног реаговања.
Нагласак његовог говора био је на „увредљивој“ речи Шиптар:
„Данас је важан дан, први дан од када је један суд ове земље легализовао употребу увредљивог израза „Шиптар“. Виши суд у Београду одбио је да прогласи кривим Александра Вулина због дискриминације, увреда, расизма и употребе језика мржње. За Виши суд не важи одлука Апелационог суда из 2018, који је употребу термина „Шиптар“ санкционисао као говор мржње… Бивши портпарол Мире Марковић, Вулин, редовно користи увредљиву терминологију…
Сад је одлучио како се зовем ја и моја национална мањина, и Суд је то легализовао“.
Камбери је затим ову одлуку повезао са одлуком немачког суда о Јеврејима у доба Хитлера – што увек добро дође у оваквим приликама, да би затим водеће европске политичаре запитао да ли је ово њихова проевропска Србија… Поменуо је да чак ни Слободан Милошевић, и поред великог зла које је нанео његовом народу, није користио име Шиптар него Албанац.
„Србија Александра Вучића се претвара у Србију Александра Ранковића… Како би српско друштво реаговало на то када би се косовски пандан Александра Вулина једног дана пробудио из сна и одлучио да се Срби називају пејоративно Шкије (Шкија или шкја у наречју Гега значи роб или странац – прим. аут.), а то легализује суд у Приштини, да ли је ово што Вулин и Вучић желе за Србе на Косову?“
Следећег дана, када је Камбери изостао са седнице Скупштине, Александар Вулин је подробно објаснио порекло речи Шиптар, односно, да у њој нема ничег увредљивог, да су само у 20. веку припадници ове националности три пута мењали своје име, а што је, вероватно, била и основа његове одбране на суду.
Грудва се, међутим, закотрљала. Као што се могло претпоставити, одмах су се огласиле „Жене у црном“, које ни за живу главу не би пропустиле прилику да се очешу о Србију и окоме на суд што легализује погрдни и шовинистички израз Шиптар..
Пре двадесетак и нешто година гледао сам телевизијски пренос из Народне скупштине Црне Горе, а упамтио сам га управо због речи Шиптар. Један од посланика, говорећи изврсним српским језиком (црногорски у то време још није био пронађен) замерио је својим скупштинским колегама што за њега и његове саплеменике користе реч Шиптар. „У ствари“, рекао је отприлике, „ако већ тако хоћете, правилно је да кажете Шћиптар, јер је назив земље из које потичемо – Шћипнија“.
Невоља је са речима и у томе што се њихово значење од прихватљивог до увредљивог може брзо и лако изменити. Понекад је за то довољан нагласак или само поглед док се изговарају.
У данашњем лицемерном свету, где је форма добила знатну, готово потпуну предност над суштином, често долази до забуна и супротстављања око разних речи и израза, јер су многи заборавили лепу народну изреку „Зови ме и лонцем само ме немој разбити“.
А што се тиче Камберија, он је, злоупотребљавајући Скупштинску говорницу, несумњиво покушао да утиче на Апелациони суд. Видећемо да ли је и колико у томе успео.
