АНОНИМНИ ДУХОВНИК И ВЛАДИКА ФОТИЈЕ  ТО ЈЕСТ КО, АКО НЕ МИ? КАД, АКО НЕ САД?

25

Владимир Димитријевић

ГНЕВНО ЕЛЕКТРОНСКО ПИСМО

У последње време пишу ми многи гневни православци, и оптужују неке из СПЦ за непредузимање било чега што би зауставило хаос и распад морала у јадној Србији. Пишу мени, као да ја могу нешто учинити, и навести одговорне да реагују. А не могу. Али, некако им је лакше да ударе по мени, као ћутологу и компромисеру, који не диже свој глас против онога што њима смета у СПЦ. Тако ми се један јавља:“Јеси ли читао шта пише овај што га је ТВ Храм прогласила за некаквог духовника, мада се уопште не зна каквог је он духа (Лк.48,55)? Читам шта тај пише већ годинама, и испада да нешто лупета из своје главе, а не позива се на учење Цркве. Сада каже да не треба да бринемо због содомског прајда у Београду, и да ми ту ништа не можемо. Читаш ли ти овога или не читаш? Ако не читаш, ево ти линк.(1) С обзиром да овакви све чине да се „смиравамо“ пред долазећим Антихристом, можда би телевизија  Београдске патријаршије требало да се зове „Трећи храм“ – „гнусоба опустошења на светом месту“. Шта ти кажеш?“

Наравно да ћу се трудити да на узрујаност овог мог електронског кореспондента не одговарам на сличан начин. Узрујаност не помаже расуђивању. Ипак, када сам прочитао одговор који је анонимни духовник дао поводом НАТО прајда у Београду у септембру 2022, решио сам да одговорим на неке нетачности и замене теза у тексту дотичног, које штете нашем сазирању природе онога што се намеће Србији.

НЕЋЕМО ПРИВАТНО МИШЉЕЊЕ, НЕГО СВЕТО ПРЕДАЊЕ

Одговарајући на питање читатељке какав је став Цркве по питању НАТО прајда, духовник који пише се заклања иза чињенице да је он обичан јеромонах, и да нуди своје, макар и погрешно, мишљење на ту тему. Дотични би могао остати скромни јеромонах и имати право на погрешно мишљење само да обитава у клети свога срца, и, подвигом ћутања и молитве, среће искушења која га сналазе. Он не може бити реторички скромни јеромонах, ако одговара са телевизије коју благосиља врх СПЦ, а та телевизија се зове „Храм“. На том месту, он нема право да нам нуди своје мишљење, него мора да нас обрадује и уразуми учењем Цркве Господње, које је, по овом питању, јасно као дан.

Шта ми очекујемо од, реторички скромног, а за претешку дужност одговорног, медијског духовника – јеромонаха? Очекујемо Свето Предање, које је, по Светом Викентију Леринском (а цитира га Свети Јустин Ћелијски у својој Догматици) следеће:„Предање, вели Апостол, сачувај. Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености. Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи…

Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење… Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити,и притом највеће… Само ово напредовање мора бити стварно напредовање, а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, non permutation).

Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго.

Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду – то јест, у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају али остају то што су била.

Цветно доба детињства и зрели старачки узраст веома су међу собом различни; па ипак, старци постају они исти, који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог чвека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста…

Колико има делова тела у детета, толико их је и у одраслога; и ако се шта додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се раније није тајило у деце… Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хришћанске вере.

Нека и она са годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама… На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице – вере… А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничног усева ми пожњемо род, род догматске пшенице.

Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се постепено и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врсте мора остати иста…

Само оно што је земљоделством Божијим, по вери Отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се.

На тај начин треба догмате небесне философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћивати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не теба мењати, ни сасецати, ни унакажавати

„Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:8)… И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде… одмах ваља сабрати мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа.

А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим.“

То је Свето Предање.

То очекујемо од реторички скромног, јеромонаха, а не његово, макар и погрешно, мишљење.

ТРЕБА ЛИ ЋУТАТИ ПРЕД ЗЛОМ

Анонимни јеромонах теши читатељку ставом да ње не треба да се тиче НАТО прајд, и да не треба да се нађе под утицајем медија који дижу теније. Да ли је баш тако? Човек уопште не мора да из медија прихвати неки став да би се, као хришћанин, гнушао антихришћанског НАТО прајда, чији је циљ понижавање целокупног српског духовно – моралног наслеђа.

Уопште није, како тврди анонимни јеромонах склон свом мишљењу уместо Светом Писму, „лажна помисао“ да се ћутањем пред злом издаје Христос. Из раног хришћанства видимо безброј мученика који су јавно ударали на идолопоклонство, спремни да жртвују живот зарад победе вере хришћанске. И нису ћутали, и својим сведочењем нису издали Бога. Ево случаја светог мученика Емилијана из града Доростола:“Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим. Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!“(2)

Дакле, Свети Емилијан није ћутао и смиравао се пред идолопоклоничким безакоњем.

Наравно да Бог неће питати појединце због чега нису спречили НАТО прајд у Београду, али сваки хришћанин осећа да је дужан да неком речју или чином покаже како је веран закону Божјем и светосавском наслеђу, и то осећање је зов савести као саборне свести човечанства, и одговара гласу Господњем у сваком од нас. Ко потире глас своје савести, устаје против онога што је у њега усађено Господом.

НАРОД ХТЕО, А ПОЛИТИЧАРИ ГА СЛЕДЕ! ДА ЛИ ЈЕ БАШ ТАКО, ДУХОВНИЧЕ?

Што се тиче приче нашег ( реторички скромног и погрешкама склоног ) духовника ТВ Храм, о томе да су политичари следили народ који је хтео у Европску Унију, не знајући да ће Унија бити повезана са НАТО прајдом, она је само делимично тачна: политичари су обмањивали народ евроунијатском причом, и, захваљујући власти над медијима, никад нису дозволили јавну расправу о томе хоћемо ли тамо или нећемо. Људи НИСУ ЗНАЛИ шта ће им се тражити кад буду улазили у БЕЛУ ДЕМОНИЈУ, како је Владика Николај звао Европу без Христа. Сада, када људи, захваљујући алтернативним медијима, имају много више чињеница пред собом, они су против ЕУ као што су, одувек, били за Русију и против НАТО пакта. И прича о томе како треба гласати за неке друге на следећим изборима ( ако нећемо НАТО прајд ), у земљи у којој власт господари свим битним медијима са националном фреквенцијом, а НАТО опозицију подржавају НАТО медији, потпуно је промашена. У нас нема слободног јавног поља за расправу, и зато је илузорно веровати да ће „народне масе“ нешто схватити и кренути неким другим путем док год не буде пуне слободе у Србији.

Никакви „демократски избори“ не могу заклонити чињеницу да политичари на тим изборима не говоре народу истину о ономе шта од нас траже НАТО Вашингтон и Брисел, а што политичари морају да испуњавају да би остали на власти или дошли на власт.

МОГУЋНОСТ ЛИТИЈСКОГ СВЕДОЧЕЊА

Што се тиче става да НАТО прајд треба игнорисати, и да је то прави пут, то није теза која се да аксиоматски прихватити. Не мора бити тако: српски православни народ има могућност да, предвођен својом јерархијом, изађе у литије којима сведочи Богом откривене истине вере и морала, и да стане насупрот НАТО прајду, јер ово није НАТО држава. Када би СА Синод СПЦ јасно и јавно рекао да ће позвати народ на молитвену заштиту светиње нашег хришћанског морала и учења Цркве о заједници мушкарца и жене, никаквог НАТО прајда не би било. И то реторички скромни јеромонах добро зна, али изгледа да мисли да од овог позива верном народу неће бити ништа ( дај Боже да грешим, дај Боже да грешим, дај Боже да грешим! )

Они који би литијским сведочењем спречили параду не би били прекршиоци било каквог закона, јер ако НАТО политички хомосексуалци имају право на прајд, имамо и ми, православни, којих у овој земљи има осамдесет посто, право на литију. Да ли су се Срби у Црној Гори плашили кршења Ђукановићевог безбожничког закона када су дигли глас у одбрану својих светиња, иако су их полицајци тукли и хапсили епископе, свештенство и народ? Чега би једна литија на челу са првојерахом и осталим јерарсима требало да се плаши? Ко смо ми, хришћани, ако нисмо Христом храбри? Да ли се православна Грузија плаши кршења закона кад, сваке године, сведочи против НАТО прајда на улицама Тбилисија?(3)

ГРЕСИ ВОЂА И СТРАДАЊЕ НАРОДА

Народ и вође народа повезани су мистичком везом. Кад се народ напуни греха,  чак и без икаквих политичких избора, он долази под власт безаконика. Безакоња вођа, пак, лежу свом тежином на народ. Свети Пајсије Атонски је говорио да, док човек као појединац твори грех, последице греха падају на њега и његово блиско окружење; кад се грех озакони ( а то чини држава коју воде државне вође), онда његове последице падају на цео народ.

Свети Анастасије Синаит је, пре више од хиљаду година, био сасвим јасан:“Бог у Свом закону каже: „Даћу вам пастире по срцу вашем.“[Јеремија 3,1.] Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. Ево неколико поучних примера.

Када је Фока Тиранин [Флавије Фока, цар Византијски (602-610), чувен по својим бесрамниом и зверским делима.] постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: „Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?“ Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијега одговора: „Зато што нисам ногао да нађем другог, горег од овог.“

Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао:“Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.“ Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ – несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: „Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.“

Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божији Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.“(4)

Владика  Николај је још јаснији. У „Рату и Библији“ он каже:У време пак Царева Израиљевих постизала је народ ратна несрећа најчешће због грехова самих тих царева. Својим безакоњима цареви су вређали Бога, и Бог је попуштао рат на њих и предавао их у руке непријатељима њиховим. Истина било је и добрих царева, но не много, и за њихово време или није било рата никако, или ако га је и било он се свршавао сјајном победом над противником.“(5)

Описује Владика и шта је Јевреје снашло због грехова синова првосвештеника Илија:“Филистеји однеше победу над Јеврејима, убише тридесет хиљада војника њихових, запленише Ковчег Божји и посекоше крај ковчега оба сина Илијева. На тај начин они оба заједно падоше од мача, по речи Божјој. Тако Бог за грехе старешина кажњава потчињене, и за рђаве поступке служитеља олтара допушта безбожницима да пљачкају свете олтаре и пустоше храмове Његове. Синови Илијеви, који место престарелог оца свог беху свештеници, судије и управитељи свега Израиља, они безакоњима својим разгневише Бога, међутим сав Израиљ искуси под њима казну од Бога и ковчег Господњи би предан у погане руке иноплеменика.“(5)

И још:“Због греха и безакоња богоборних старешина народних страда и сам народ и пропада држава, самосталност и слобода народна. Због добра добрих старешина Господ дарује мир и благостање једном народу. Кад се добре старешине погорде својом силом, или мудрошћу, или богатством (што им је од Бога даровано) и отпадну од Бога, тада Бог кажњава строго и старешине и народ.“(5)

СВАКА ВЛАСТ ЈЕ ОД БОГА: ПО ВОЉИ ГОСПОДЊОЈ ИЛИ ПО ДОПУШТЕЊУ

Наш, реторички скромни и својим, а не светоотачким мишљењима, склони јеромонах, тврди да је, по речи апостола Павла, свака власт од Бога и мора се апсолутно поштовати од избора до избора. Ствар је, међутим, много сложенија и озбиљније утемељена у Светом Предању. Какву власт и законе треба поштовати по речи Павловој? Само ону власт и законе који поштују закон Божји. О томе наш угледни научник, пуковник др Борислав Гроздић, јасно каже:“Средњевековна српска политичка философија је на трагу источноромејске почивала на идеји о Богу као апсолутном политичком фактору. Бог је Господ (Господар), Владика (Владар), свемогући Сведржитељ, Промислитељ и Творац, „Цар над царевима и Господар над господарима“.То се у српском средњем веку истиче у сваком акту државне власти и на тој идеји се гради целокупна теорија власти. Сведржитељство као атрибут Бога указује на то да је Њему апсолутно све подређено, будући да је творац свега што јесте. Према хришћанском становишту свака власт је од Бога, па тако и државна власт има божанско порекло. Ово схватање је владало вероватно најдуже у историји људског рода. У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: „Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске“ (ПрС 8, 15-16); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: „Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега“ (ПрС 6, 2, 3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19, 11).

У посланицама апостола Павла, међу свим новозаветним списима, има релативно највише елемената које су свети оци, а посебно оци у Источноромејском царству, касније интерпретирали и разрадили у читаву једну теорију објашњења и оправдања државе. Ово схватање је опште место у писаним изворима Немањића Србије. Тако, на пример, у Законоправилу Светога Саве (Иловички препис из 1262. године) стоји: „Највећи Божији дарови (курзив Б.Г.) међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божије Речи, апостоли –предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.Ово искључује и изопачавање сваке поједине власти од ове две.

Како се вредност сваке људске делатности не одређује према средствима, оруђима којима се служи, већ према циљу који остварује, тако је и државна власт само средство, оруђе, које служи неком вишем циљу. „Суштина политике се одређује оним великим, садржајним задацима које је државна власт позвана да опслужује и којима у стварности и служи. Политика није празна „форма“ или спољашњи чин, она зависи од циљева и задатака тако што циљ одређује и облик власти и начин њеног остварења,“ с правом тврди Иљин. Према учењу Цркве, смисао постојања државе, која има божанско порекло, „одозго“, је да у сарадњи са Црквом, остварује истински и највиши циљ људског постојања – спасења душе у вечности. Штитећи врлину и обуздавајући рушилачке страсти, државна власт олакшава Цркви мисију на спасавању људских душа, сарађује на спасењу душа својих поданика. Државна власт чува нарочити поредак живота и без тог поретка живот у заједници не би био могућ. Обавеза носилаца тих власти, који представљају борце постављене између добрих и злих, је да првима омогуће спокојан живот међу другима. Потребно је нагласити да се према хришћанском схватању све дешава према промислу Божијем, с тим што може бити по вољи Божијој или према допуштењу Божијем. Оно што је према вољи Божијој је беспрекорно добро а по допуштењу може да буде различито, не увек добро. Тако и државна власт, свака је од Бога, с тим што је она по вољи Божијој „беспрекорно добра“, богоугодна, у сагласју са Законом Божијим– законска власт, а по допуштењу Божијем власт боже да буде безаконичка, противна Закону Божијем, усмерена на пропаст поданика.

Суверена земаљска власт је изведена, без изворне моћи. Када се у списима Немањића Србије Господ прославља као сведржитељ: „Сведржитељ Господ и Творац свега, који у власти држи сву твар“, то има и свој политичко-философски смисао, јер указује на суштину праве и једине суверености. Божија се власт и сувереност огледа у томе што је Њему апсолутно све подређено, Он је творац свега што јесте, све је дело његове воље и моћи. Земаљски владар и његова политичка власт је у субординацији у односу на власт Господа и Сведржитеља и она је изведена из те апсолутне власти, сопственом вољом те власти. Легитимна политичка власт земаљског владара није од искона, она је само дар Божји, ограничена у времену. Свети оци без изузетка наглашавају ограничење државне суверености и не може се наћи став о апсолутном суверенитету државне власти. Свака власт је условна, изведена, ограничена Божјом сувереношћу, Божјом влашћу, која је изворна, оригинална. Ако је Бог апсолутни и једини суверен, онда је земаљска власт владара изведена а владар Богу подређен, ограничен, услован и привремен. Вредност владара на земљи се мери најстрожијим могућим мерилом, у којој мери је он и његова владавина усклађена са примарним, апсолутним и вечним сувереном, са Богом. Према томе, власт владарева, не само што је ограничена већ стално изложна вишем и претежнијем суду, суду Божијем.“(6)

Дакле, власт која испуњава заповести Божје ( а НАТО прајд је срамно кршење великих заповести Божјих ) је по милости Божјој. Постоји и власт по допуштењу Божјем. Њој је свеједно крши ли се закон Господњи или се не крши. И то сваки хришћанин мора имати у виду.

РЕЧ ВЛАДИКЕ ФОТИЈА

Срећом, поред анонимног духовника ТВ Храм, ту је и владика зворничко – тузлански Фотије, који је јасно рекао истину о НАТО прајду у Београду:“Црква једино што може јесте да апелује на савест свих људи, да моли, да преклиње, да куми, да упозорава – и да прориче ако треба! Не треба да чинимо ништа што је противно нашој традицији и нашем предању. Можемо постати робови само једним потписом! А наводно нам се обећавају куле и градови, улазак у ову или ону асоцијацију, светло на крају тунела, светлија и богатија будућност… То су све лаже и паралаже, браћо и сестре! А интерес народа нико не гледа! Шта ћемо сутра када наша деца буду учила у школама да не знају кога су пола, да ли су мушко или женско?! Боље да то спречимо него да дође проблем. Можемо да кажемо: ‚Господо, ви имате своју традицију, нека је вама; ми имамо своје православно предање и хоћемо да живимо како смо живели.‘ Нећемо да будемо ни Чеси, ни Бугари – као што су несретни Македонци прихватили да буду дијалект бугарског језика, зарад европске будућности. Ко зна шта ће нама сутра наметнути?! Морамо да кажемо да смо ми православни Срби и да то остајемо, деца Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог, и Светога Кнеза Лазара Косовског, то хоћемо да будемо и то је наш пут. Они нека живе како живе, нека их, ако им је добро – али нека нас оставе на миру! Не треба нама да они код нас мисионаре безакоње, и да је то израз слободе. Код нас је слобода само слобода живота у Христу, слобода живота у врлини, добру, правди, искрености, честитости! Њима њихова слобода, а нама наше свето православље. Осећам велики притисак и одговорност који је пао на наш народ, а биће све већи и већи. Није ни људима који воде државу једноставно, треба им подршка, треба им нека реч – да знају и они пут којим треба да воде наш народ. Јер ми смо народ српски, светосавски, светих отаца, Светог Владике Николаја и Аве Јустина Ћелијског.“(7)

Амин, кажемо сви ми, православни Срби. Ваљда и анонимни јеромонах каже то исто са нама.

ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ

Браћо епископи и свештеници и монаси, православна браћо и сестре, ево шта нас чека ако не зауставимо НАТО содомизовање овог народа:“Болештина под називом „Парада поноса“ (црног ли нам поноса!) која као најотровнија змијурина гамиже према престоном Граду деспота Стефана Лазаревића нема циљ да „наруши породичне и моралне вриједности нашег народа“, већ да уништи остатке остатака Срба који су претекли испод разних кама и мачева. Породица је нарушена распадом патријархата, а докрајчена свим стратешки интензивираним пошастима времена у којем живимо. Породица више није проблем, здраве породице готово да и нема!

У гостима ми је била братичина, која и не зна значење те ријечи, али зато савршено барата ријечима које ја не знам: 1. bi; 2. asexual; 3. trans; 4. gay; 5. lesbian, 6. pan; 7. straight. Она има 14 година и похађа школу која се налази недалеко од владичанског двора г. Фотија. Након разговара с њом о актуелној тзв. Тик-ток мрежи која је у посљедњих неколико година извршила страховиту сатанизацију дјеце свих узраста молим Бога да бар на годину дана укине интернет не би ли нам се исцијелила дубоко врбована дјеца. У разговору јој се оте реченица: „Ивана је би, а Сања пан“. „Шта ти је би, Јоцо, а шта пан“?, запрепастих се ја од њене свеукупне приче која је као матица покуљала из ње, од спознања о страдању дезоријентисане дјеце које је постало масовног карактера а да нико ништа не предузима. „Би је кад волиш и мушко и женско, а пан кад ти се неко свиђа а није ти битно ког је рода“. „А шта си ти, Јоцо”? упитам је ја. „Ја сам ништа!” На питање има ли неко нормалан од њених другова и другарица, одговор је био: „Па не знам баш тачно шта ти је нормалан”.

Нема се више шта нарушити, Ваше преосвештенство, окућница нам је преорана, темељи поткопани, зидови попуцали, арматура извучена, кров прокишњава. Само још милост Божија држи ову кућу на живом блату саздану. Него, ако би Ваш јавни иступ против те болештине и на највишем нивоу, спасио само једну Сању, Јована, Милана, Ангелину… а не толику дјецу чије душевне муке – са којима се не умију изборити раслабљени родитељи ни лоши психолози – не занимају ни парохијске попове, а камоли просвјетне раднике, дакле, Ваше дјелање не по цијену губитка комформизма, њега истински монахујући свакако нема, већ властитог земног живота – да ли бисте га принијели своме Христу кога једино и имате на овоме свијету?!“(8)

Зар не видимо да нас је изумирање походило, и да је потоњи час да сви устанемо као један? Јер, Срби ће изумрети ако идеологија смрти победи Божји благослов рађања.

ЦРКВА НАМ ЈЕ МАТИ

Ако Црква не буде Мајка овога народа, неће нас бити. А Мајка не може да ћути кад јој деца страдају. Мајка мора да плаче, преклиње, умољава, и, ако треба, да подметне груди својих пастира – своје груди! – да се у њих зарије нож непријатеља. Јер Мајка Црква је Невеста Првоваскрслога Христа, Жениха Небеског, и она, колико год пута била рањена, не може бити убијена, пошто је утемељена у Васкрсењу Богочовековом. Страдајте, епископи и свештеници и монаси наши, и нас позовите да страдамо са вама, да бисмо победили у Васкрслом Христу. Нисмо достојни мучеништва, никог не изазивамо, не правимо се да смо Свети Ђорђе и Свети Димитрије, али морамо децу нашу бранити. Ако сви ви читате Достојевског, и на Достојевског се позивате ( позивамо! ), онда знамо да читав свет не вреди једне детиње сузе.

Ево, лаици хришћани се дижу на ноге, праве конференције за штампу, пишу вама да их поведете. Не желимо ми сами, желимо са вама, оци и пастири наши! (9)

Епископи, монаси и свештеници наши, узмите у заштиту лаике, чланове лаоса, народа Божијег, који дижу свој глас у одбрану хришћанске вере. Њима суде, њима прете, њих ће на стубове срама и у затворе, ако ви, са крстом у рукама и Христом у срцу, не устанете у одбрану Христове Србије.(10) Ко, ако не ви – а онда и ми са вама? Кад, ако не сад?

У име суза наше деце, које ће се пролити ако нашим земљама завлада идеологија НАТО прајда, устанимо у одбрану светости и честитости коју су нам завештали анђели нашег завета, на Врачару сажежени мученик посмртни, Сава архиепископ, и кнез Лазар, великомученик наш, по духу и врлини Цар!

Како радили, тако нам Бог помогао!

ИСКРА