Британци за Броза и комунисте

48
Спасавао их док су му радили иза леђа

Често пута су ствари прегледније кад се гледају из далека и зато се од тамо боље сагледавају. Ову чињеницу потврђују и два случаја из историје југословенских исељеника у Kанади у време Другог светског рата, а које наводим у овом чланку: ради се о погледима везаним за тадашњу ситуацију у окупираној Југославији.

 

Пише: Никола Милованчев

Британски пуковник, маја 1942: само комунисте шаљемо за Југославију

Пре више од 40 година, као студент, купио сам у Загребу књигу под насловом „Преко Атлантика у партизане“ (Загреб, 1965). Аутор Божо Прпић ми је био непознат али је наслов био занимљив а цена са великим попустом, багателна, па купих ту књигу. Kасније листах Прпићеву књигу и видех да је он хрватски комуниста, који је до 1942. живео у Торонту и био члан Kомунистичке партије Kанаде, све док му Британци нису обукли униформу и послали га на диверзантско – обавештајни рад у Југославију.

Kада сам прелистао књигу, учинила ми се незанимљивом и неважном – осим у једном детаљу, који ме је запањио. Б. Прпић је, добродушно и без околишања, записао да је у Торонту, почетком маја 1942, британски пуковник (Kанада је у персоналној унији са Великом Британијом) тражио за слање у окупирану Југославију искључиво комунисте, чланове тада још законом забрањене Kомунистичке партије Kанаде! На састанак са британским војним представником су, по одлуци Централног комитета KП Kанаде, тада послани члан ЦK KП Kанаде Смит (Smith) и двојица комуниста из реда југословенских исељеника: Никола Kовачевић-Стари и Едо Јардас. Да не бих препричавао, цитираћу најважнији пасус (стр. 19-20) споменуте књиге: „Почетком свибња 1942. године дошао је у уредништво наших „Новости“ (које смо покренули након забране „Слободне мисли“), један британски представник и саопћио нам, да британско министарство рататражи 30 до 40 људи које би пребацио у Југославију. Kако је британски представник изричито нагласио, да у обзир долазе само комунисти, обратили смо се ЦK KП Kанаде која је још тада била у илегалности…“.

После састанка код британског пуковника (очито обавештајца), постигнут је договор: британска војска је почела диверзантско – падобранску обуку канадских комуниста југословенског порекла (претежно Хрвата) и они су од пролећа 1943. убацивани у Југославију.

Прпићева мемоарска књига, значајна само због цитираног пасуса, остала је потпуно незапажена у југословенској историографији. А баш тај кратак цитат је драгоцено сведочанство и кључан за разумевање шта се догађало у Југославији 1941 – 1945. и какав је био однос Британаца према Србима у другом светском рату.

„Глас Kанаде“ 1943: Срби су искоришћени и издани

Друго сведочанство које наводим је један чланак објављен у недељном листу „Глас Kанаде“ (касније: „Kанадски Србобран“), 28. децембра 1943. године, на 2. стр. тог броја листа. Kоментар је непотребан – ко је имао очи, могао је да види, а ко је имао уши, могао је да чује.

С. В. Kовач:

СРБИ СУ ИСKОРИШЋЕНИ И ИЗДАНИ

Да ли овај рат губи прави смисао циља, то јест оног циља који је наведен у Атлантском Чартеру¹? Изгледа да губи, свакако за нас Србе. Наши моћни Савезници чине сада из необавештености или намерно по старом начину по којем мале нације постају код великих сила као обична роба која се пребацује из руке у руку по потреби великих. Ако наши Савезници буду тако продужили, онда само сигурни да овај рат није за правду и слободу, него за власт великих сила као што су били и прошли ратови.

Што овако приговарам, мислим да Срби данас имају права на то више него иједан народ од Уједињених Нација, јер су Срби попречно по броју становника дали највише жртава у прошлом и у овом рату за општу ствар Савезника и човечанства, а по свим изгледима да су са својим отпором Осовини и решили овај рат у корист Уједињених Нација. Па ипак данас се Србима чини највећа неправда од стране наших Савезника, што ја верујем да то не чине намерно, него из необавештености што су насели међународној лажној пропаганди.

Има већ дуже времена да су Савезници узели у обзир само партизане у Југославији као једине борце и мисле да су они у већини и да највише задају удараца Немцима. Они наглашују да шаљу и да ће слати више помоћи партизанима него четницима. Тако су далеко отишли да напомињу да ће могуће признати партизане. Чудно је да су наши Савезници могли тако лако насести, а да у детаље нису испитали ко су и какав циљ имају партизани под вођством Тите. Јасно се види да Савезници немају веродостојне вести из Југославије о партизанима и њиховим борбама, него једино што објављује радио станица „Слободна Југославија”, а чије су вести 90% лажне и служе једино циљу пропаганде.

Kо познаје у детаље Југославију лако може знати да су све вести лажне, које јављају о партизанским успесима, зато што се зна ко је те борбе покренуо и којем циљу иду, а то је, да су те борбе покренуте да се закрију покољи Срба у „независној Хрватској” да би избегли казну за почињене криминале. Из партизанских вести тачно се разабире да им је једини циљ борба против Срба и српских бораца. Те су вести тако контрадикторне да саме себе побијају. Разна места бацају на супротне географске положаје, то јес што је на југу бацају на север или обратно и по томе се види да те вести не долазе из Југославије и види се да се пуно састављачи вести не брину да ли ће казати истину или не, него само нека се јавља, ма шта било, да би само популарисали партизане а облатили четнике и Дражу, јер иако су вести лажне, ипак ће се неко наћи да ће поверовати. Тако и јес.

Наши Савезници, односно штампа наших Савезника, виде партизане као велике демократе а у ствари су највећи терористи. Британска и америчка штампа, ако хоће да објективно пише, могла је да сазна право стање из рапорти Даниела Де Луке (Daniel De Luce), који је ишао међу партизане и послао пар дописа. Он је писао како је видио и како су му сами партизани казивали. На једном месту наводи како су му сами партизани причали како су усташе поклале 400.000 Срба. На другом наводи за Владимира Назора, да је певао химне Павелићу и био типични усташа а сада пошто види да ће Осовина изгубити, преокреће кабаницу и прилази партизанима², а то доказује да су партизани постали од усташа, као што смо ми увек тврдили. Даниел Де Лукa такођер наводи како му је причао један партизански официр, да су пуно погрешили што су наоружавали народ приликом заузимања Сплита и других места, јер да се тај народ чинио њихов пријатељ, а чим су ухватили прилику они су на њих окренули оружје. То јасно доказује да партизани нису демократи него терористи, као што их у ствари и познајемо и зато их народ неће. Још нам је Де Лука навео да су све оне вести о борби у Далмацији биле преувеличане. Савезничка штампа је могла лако да сазна из Де Лукини дописа да партизани нису демократи, него да су постали од усташа, да нису демократе јер их народ неће и да су оне вести биле већином лажне, које су служиле само за циљ пропаганде. Па ипак савезничка штампа из тих дописа није ништа објективно исцрпила, него напротив, враг зна из којих разлога, огласује Тита и партизане херојима и да се туку против Немаца, а у ствари се туку против Срба, а против Немаца само ради рекламе. Ово све мирише на начин који употребљује Немачка са својим сателитима да убију што више Срба па ево смо дочекали да и наши Савезници потпомажу партизане а заборављају на своје истинске савезнике Србе које партизани уништавају у Херцеговини, Далмацији и Лици.

А ако Савезници продуже да потпомажу партизане а да још не знају право стање у Југославији, што значи да помажу наслепо. Таково помагање неће донети користи ни Савезницима ни будућем миру а поготово њиховим највернијим савезницима Србима. Партизани су револуционарна странка, не што воле комунизам него да би се заогрнули комунизмом и да тако избегну казну за покољ Срба у независној Хрватској. Сами Титини партизани се изјашњавају да се боре против четника, што значи против Срба. Ако им Савезници и надаље буду помагали, то ће значити да их помажу отворено да убију још више српског живља, а то помагање партизанима ће изазвати реакцију код свега српског народа, јер ће у томе видети издају од стране наших савезника и онда може да постане прави рат између партизана и четника, јер Срби ће се бранити ма од кога напад долазио, а зато ће сигурно сносити одговорност пред народом и историјом Савезници а не Срби.

Зар се Британија данас не сећа када је остала усамљена према сили Немачкој и сваки час очекивала инвазију на острва британска. За време потписивања пакта са Осовином и после потписа британске агенције су јавиле свету да се у Солуну тада налазило 250.000 британске војске која чека да прискочи у помоћ ако Југославија буде нападнута. Оног времена док је Русија давала помоћ Немачкој такође комунисти целога света су били и радили у прилог Немачке, јер онда комунисти и амерички и канадски писали су и агитовали да не треба дати ни једног цента, ни једног војника, ни једног фишека муниције помоћи Великој Британији, која води империјалистички рат. Тито и његови садашњи партизани као и већина Хрвата су то мислили и радили. Онда кад су изгледали црни дани за Британију а Хитлер погазио скоро целу Европу, на ту неизвесност се Срби нису освртали, него су јуначки устали за одбрану части и уз Велику Британију стали. Онда су они, који су данас у партизанима издали Југославију и оберучке дочекали Немце, због чега је уследило пре времена пад Југославије. Па ипак Срби су наставили борбом, којој се борби ставио на чело Дража Михаиловић и кроз цело време задржавали неких 80 осовинских дивизија, које Хитлер није могао да пошаље на руски или афрички фронт.

Онога времена када је Британија стрепила од Немачког напада, а Немци свом жестином продирали у Русију, онда су Дража и четници били добри и певали су им славопојке, зато јер су им онда Срби требали више него икад пре или после. За спас Срба, Русије и Британије Срби су дали око два милиона жртава што изгинули, поклани или настрадали и заробљени. Те су жртве скоро веће него свих Савезника до сада. Покрај ти огромних жртава Срби дан данас држе и воде битке, али их наши Савезници не признају и не дозвољавају да излазе на јавност, као да су Срби издали Савезнике, а не они који се налазе у партизанима.

Онда су борбе Срба требале и Британији и Русији, али данас су прилике другачије, и захваљујући Србима Хитлер није успео, јер су му планови помршени, закаснио је у Русији, а није му успело да продре преко Блиског Истока да се споји са Јапаном у Индији, за то што су на Балкану једино Срби и Грци омели његове планове по скупе жртве, те данас Руси изгоне Немце из Русије, Америка прискочила у помоћ Британији, избацише Немце из Африке, упадоше у Италију и примичу Берлину и више од Немаца нема опасности. Сада изгледа да су и Руси и Британци заборавили српске услуге, те помажу данас оне који су онда били против њих, а против Срба и онда и сада и данас кад виде да губе, преокрећу кабаницу и чине се пријатељи, али ипак и надаље настављају убијањем Срба. Такав поступак Савезника ће разочарати све праве демократе а највише Србе. Зар нам Савезници не могу дати бољу хвалу или признање, него помагати оне који Србе туку, што значи да су Србе искористили до потоње капи крви и данас их напуштају на милост и немилост. Зар савезници мисле да ништа не вреде два милиона српских жртава, да смо дочекали од наших савезника да се са нама тргује као са обичном робом, зар тако поступати са нама који смо били и јоште смо од неоцењиве користи Уједињеним Нацијама. Ако се овако продужи, онда овај рат губи свој постављени циљ и не иде се будућем трајном и праведном миру, него трећем светском рату.

Било би у интересу да Савезници не шаљу никакве помоћи партизанима јер слањем помоћи ће само распиривати мржњу и куражити партизане да још више кољу остатак Срба у независној. Било би најбоље када би се учинила што пре инвазија Југославије те тако спасити онај настрадали српски народ од тоталне погибије. Ако то не мисле онда би требало да пошаљу у Југославију мешовиту комисију састављену од Британаца, Американаца, Руса, присталица Михаиловића и присталица партизана и да на лицу места извиде право стање и са киме је народ. Ако се тако не поступи онда ће Савезници слањем помоћи партизанима само ствари погоршати и распирити братоубилачки рат, који ће бити на корист једино Осовини а на штету Савезницима.

Срби су заслужили да им се даде признање и помоћ а не омаловажавање и помагање партизана који воде борбу против Срба.

(„Глас Kанаде“, Торонто, 28. децембар 1943, стр. 2)

 

„Глас Kанаде“, Торонто, 28. децембар 1943, стр. 2

¹ Атлантска повеља САД и Велика Британије из августа 1941. потписана од стране Рузвелта и Черчила, коју је септембра 1941. подржало још 10 држава, међу којима Совјетски Савез и влада Kраљевине Југославије у емиграције; Атлантска повеља се сматра почетком стварања Организације Уједињених Нација

² Хрватском песнику Владимиру Назору оптужбе да је после стварања НДХ писао оду Павелићу и сарађивао у усташким листовима нису политички штетиле код хрватских комуниста: не само да је крајем 1942. топло примљен у партизанском покрету, већ је 1946. постао први председник Президијума Сабора Народне Републике Хрватске и ту функцију је обављао све до своје смрти 1949. године.

Извор: КМ Новине
http://www.kmnovine.com/2019/11/k-1942-43.html