Геноцид над Србима, започет под усташама, настављен у другом виду после пола века

27

Написала: Надежда Ђонлић Винавер

Европа, која громогласно слави 2.000 година хришћанства, заборавља на Богове зла у Пребиловцима, Јасеновцу, на сајмишту код Земуна, све у усташкој НДХ и толерише Богове зла пред сваком српском светињом на Косову, пред сваким српским прагом на Косову

ДА ЛИ ДАНАС, са историјске дистанце, понашање Хрвата 1941. изгледа невероватно? Да ли непојмљиво понашање Католичке цркве током окупације односно НДХ, онако како о томе сведоче хиљаде страница историчара, публициста, писаца мемоара, као и сама Николићева књига, данас изгледа као неко омамљено стање или као невољно попуштање пред догађајима?

Било би добро кад бисмо на то хипотетично питање могли потврдно одговорити. Нашу тврдњу да Јасеновац није прошлост, није тешко доказати.

Замислите како последње деценије XX века у Европи, у Хрватској (акција “Олуја”, 1995), држави која ће ускоро после тога постати чланица ЕУ, савременим путевима, модерним аутопутевима са семафорима, пролазе колоне запрежних кола, трактора са приколицама, аутомобила, камиона у којима беже целокупне породице Срба, са децом, са малом децом, са старим родитељима од којих ће неки поумирати на путу испод церада. А од старог света што није хтео да напусти своје домове у свом родном завичају, у Хрватској, много је побијено или спаљено заједно са кућом, или мртво или живо бачено у бунаре, под будним оком пензионисаних америчких официра који су обучавали хрватске трупе и будним оком снајпериста и НАТО трупа.

Рачак: Велика подвала моћних Американаца и Вилијема Вокера с краја XX века

Мада изгледа да је то Европа доживела као модну ревију, протести су постојали у више земаља. Тако су, на пример, познати и заслужни француски интелектуалци писали о погрешном понашању западних сила, објављивали озбиљне књиге – али сила Бога не моли. (Када је почео рат у Босни и страшна пропаганда против Срба, велики број истакнутих француских интелектуалаца се побунио против поступака великих сила. Издавачка кућа L`Age d`homme из Лозане, (Владимира Димитријевића), објавила је од 1996. до 1998. четири књиге чланака и студија о Србима: “Са Србима” (Одговор), “Срби и ми” (31 писац против обмањивача), “Похвала Србима (или о достојанству жртвеног јарца),” “Савезници Срба (од Јелене Анжујске до Солжењицина).” Заједничко тим текстовима јесте што показују другачију истину о Србима од оне коју су наметали тадашњи француски медији. Ове четири књиге у ствари представљају опис злочина који дотле није забележен. Једна страна у грађанском рату, посредовањем моћних, располаже огромним материјалним могућностима да може да потплати највећи арсенал који је икада постојао у свету, једна страна у грађанском рату, посредовањем моћних, управља читавим информационим системима и контролом тих система који на садистички начин обасипају свет страшним призорима, приписујући их Србима”.)

Можемо се питати с правом како су писци ових књига сазнали све оно што вође моћних држава неће никако да чују.

Шта ми то видимо? Видимо да се геноцид над Србима, започет под усташама, наставља у другом виду после пола века. Вештом тактиком уливања апсолутног страха у народ и под још неким засад неразјашњеним околностима, дошло је до масовног изгона 400.000 Срба из Хрватске током рата 1991 – 1995.

ПОВРАТАК МРАЧНЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ

И КАДА СРБЕ 1995. бомбардују, убијају, трују, праве од њих бескућнике који, избегли, личе на библијска племена али без Синаја и Црвеног мора, протагонисти зла зову Србе геноцидним народом.

Најновији и најстрашнији злочин је рећи да Срби спроводе геноцид. Вратиле се тамне сенке историје.

Како је светска јавност, у времену моћних комуникација, остала лишена сазнања истине о положају Срба у Хрватској за време Другог светског рата и у грађанском рату 90-их година XX века у Југославији и како нико од новинара, историчара, политичара, није располагао ни знањем ни снагом да бар површно види догађаје у минималном историјском следу?
Како је свет пристао да просуђује и пресуђује на основу непотпуних информација?
Како је цео свет пристао на то? Свет није пристао на то. Свет је обманут, а велике војне силе су срећне због тога. Запад је с радошћу прихватио да буде необавештен јер то му је давало могућност да покаже своју моћ.

Сарајевска пијаца Маркале симбол страшне историјске преваре

У савременом збрзавању историјских догађаја и боље рећи њиховог “згрченог” тумачења, под утицајем масовних средстава обавештавања, изгледа да је понестао смисао за разумевање прошлости а самим тим и за тумачење савремених догађаја који произлазе из познавања прошлости. (Понеки историчари кажу да је можда овде реч о нечем важном: да ли се тако губи осећање за будућност.)

Интенција да се превари свет произлази из могућности да се јавио нов начин стварања историје.

Данашње време – време просуђивања и пресуђивања на основу једног догађаја, једног извештаја о том догађају, слике тог догађаја на телевизији, у којима ни једна појединост не указује на територију, на време, не открива неку индивидуалност, није историјски поуздана и често је супротна истини тренутка.

Појава књига о Јасеновачком логору и друге књиге те врсте, филмови о томе, неће тако исто бити нарочито занимљиви за новинаре јер то нису д о г а ђ а ј и захваљујући којима, фалсификованим или не, појединац, новинар, дописник, фотограф, може тренутно да привуче пажњу и да подигне број гледалаца неког ТВ канала или да повећа тираж новина за које ради.

А они који су у то име уносили у јавност неистините податке о Србима, они који су хтели да својим редакцијама пошаљу ексклузивну вест о неком догађају, па припремали сценографију достојну ратних филмова, често су врло мало знали о народу о коме су писали – ништа од његове историје, етнографије, културе, а понеки чланци у страним медијима показивали су да им је недостајало и основно знање из географије.

“Олуја” 1995. наставак геноцида из Другог светског рата

Да су страни извештачи знали страшне истине о Јасеновцу и о толиким другим местима смрти за Србе, можда не би пристали да учествују у два стравична сценарија којима се отворила крвава драма у рату у Босни и у рату на Косову. (Унапред обавештени страни ТВ сниматељи маја 1992. сатима су чекали у близини пекаре у сарајевској улици Васе Мискина да се људи сакупе у реду за хлеб и да отпочну експлозије које су побиле много недужних жртава. Слично се десило и на сарајевској пијаци Маркале. Ови злочини, лажно приписани Србима, као и намештена убиства цивила у селу Рачак на Косову, били су окидач за вишеструку страхотну одмазду против недужних српских грађана за непочињена дела. У Паризу је објављено дело о Рачку, са детаљним описом догађаја, предисторијом рата на Косову, а нарочито су добро описани неправдољубиви представници међународних и европских политичких институција: Frdric Saillot, Račak. De l”Utilit des Massacres, I, II, Paris, L”Harmattan, 2010.)

Као што су Термопили остали симбол пожртвовања, тако сарајевска пекара у улици Васе Мискина (сада Ферхадија), сарајевске Маркале (пијаца), у рату у Босни и село Рачак на Косову треба да постану симболи страшних историјских превара највиших светских војних и административних институција нашег времена, времена с краја моћног XX века.

ЈАСЕНОВАЦ НИЈЕ И НИКАД НЕЋЕ БИТИ ПРОШЛОСТ

И ЗАИСТА, ЗНАЊЕ о савременом друштву али и ратовима који се воде ствара се на новинским, телевизијским, филмским причама. Узимају се инсерти из филмова да би се поткрепиле тврдње које треба да се заснивају на историјским доказима. Срби су добро осетили у ратовима у Босни, Хрватској, на Косову, шта значи машинерија обмана, визуелних опсена, видели су какву опасност представљају неинформисани чиновници међународних организација.

Случај “Срби” у последњих 25 година изашао је из интенције да се историја ствара на нов начин. Србима предстоји велика борба за сопствену историју и прошлу и садашњу. Када би они који одлучују данас у већ одмаклом XXI веку о Србима знали више о њиховој историји, кад би уопште знали историју толико да буду у стању да схвате да народи не настају преко ноћи, али да не могу ни историјски нестати као да их је ветар одувао”.

Усташе одводе народ у Јасеновац после офанзиве на Козари

Показаће се једног дана да данашње велике судске игре у вези са последњим ратом у пропалој Југославији значе срамоту колико за судство на међународном плану толико за историју и историографију. Па заиста, како ће будући политичари, историчари и геополитичари објаснити нестанак 250.000 становника Хрватске само током неколико мајских и августовских дана, године 1995? Зато што су ти становници били геноцидни па побегли!

Усташка омладина у Госпићу

Јасеновац није прошлост.

Поменом Јасеновца, поменом геноцида над Србима, поменом грађанског рата 90-их, претварањем исправних грађана у избегле бескућнике луталице док други приграбљују њихова имања отворили смо поново врата над страшним понором зла. (Појам и термин геноцид појавио се између два светска рата – створио га је Рафаел Лемкин, званично прихваћен на Нирнбершком процесу 1945.)

Циклус књига др Николе Николића о усташком стратишту Срба “Јасеновачки логор”, “ У пакленом котлу“, “ Бела марамица  – Козарачка дјеца ” , које је објавила београдсака издавачка кућа “НН интернационал” могу да се обезбеде наруџбом путем телефона +381 65 26 88 975; +381 64 641 58 50 и преко e-mail  адресе i.p.nnki@eunet.rs

Из давно отвореног понора зла изашли су и други ужаси, друге убице и њихове невине жртве.

У борби за проширење сфера политичких утицаја у свету где су Срби, моћне војне силе Запада испробале су најстрашније оружје: на српској земљи у Босни и на Косову довели су до промене живе природе. За колико будућих векова? За колико миленијума ће се уранијум разложити?

Да ли сте икада читали бајку у којој се подземни свет зла преселио на сунцем обасјане оранице. Ниједно проклетство ни у једној бајци, ни у једном миту, није могло толико трајати. Увек би се нашао неки јунак који би зло уништио. А нико није ни створио мит о уклетом тлу, благотворним сунцем обасјаном. У српским народним приповеткама кад запевају први петли, кад се исток зарумени, царство зла се повлачи. У то време нису знали за данашње богове зла.

Европа громогласно слави 2.000 година хришћанства а, с друге стране, свесно гласа за уништење најузвишенијих остварења хришћанског духа на српском Косову и свесно одбацује историју Срба XX века.

Богови зла у Пребиловцима, Јасеновцу, на сајмишту код Земуна, све у усташкој НДХ. Богови зла пред сваком српском светињом на Косову, пред сваким српским прагом на Косову. Трећи хришћански победнички миленијум!

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА ЗА МРТВЕ КОЗАРЧАНЕ

У ОДЕЉКУ “Кронологија неких масовних покоља у Јасеновачком логору”, Никола Николић описује довођење хиљада, и хиљада и хиљада Козарчана (Срба са питоме планине Козаре у Босни), који су у дугим, бескрајно дугим колонама пристизали, пребацивани скелом преко реке, у групи од 200 људи, и у Градини, делу логора за масовне ликвидације, убијани невероватном брзином и трпани у већ припремљене огромне раке. (Погледајмо мало описану топографију: “Граник-гат (моло) – на обали Саве. Ту су пристајале тегленице (шлепови) за истовар клада. На њему се обављало клање заточеника и отуд бацало у ријеку. Клало се стално, а највише у јесени 1944. године, кад је започела коначна ликвидација свих заточеника”.

Никола Николић, у средини, загрљен са Ружом Стјепановић

Скела (сплав) – била је до самог Граника, причвршћена о јаку, дебелу жељезну жицу изнад Саве с једне на другу страну. Спојена посебном жицом с колутом саме жице изнад ријеке, стално је пловила по Сави преважајући заточенике на ликвидацију у Градину”.

Градина – простирала се на другој страни Саве, десна обала. Ту би скела пристајала. Само мјесто је углавном српско, а дјеломично хрватско село, посве испражњено и све пучанство ликвидирано. То је већ Босна. Ту су вршена велика масовна убијања и клања.””)
У Песми над песмама за мртве Козарчане тужио је у ужасу Никола Николић: “Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде.””

“НЕМАЧКА И УСТАШКО-домобранска офанзива на Козару почела је 10. јуна 1942. и трајала до 18. јула 1942. године. Извела ју је Борбена група “Западна Босна”, чији је командант био немачки генерал-мајор Фридрих Штал. Био је то до тада невиђен геноцид на тим просторима; до краја јула опустошено је 130 села, у логоре је одведено 70.500 становника, од чега 23.800 дечака и девојчица. Сва деца су била српске националности.” (Усташки концентрациони логор за српску децу основан је 11. јула 1942. године у хрватском градићу Јастребарско. То је, колико се зна, једини дечији концентрациони логор у Европи. Од 23.858 деце, у логорима страдало њих 11.000. То представља 366 школских одељења од 30 ученика.

Злочин усташа на Козари 1942. године

У књизи “Спомен храм у Дракулићу” Јован Бабић је описао “трагедију која је 7. фебруара 1942. задесила Србе из села Дракулића, Шарговца, Мотика и некадашњег рудника Раковац код Бањалуке. Књига од 159 страна представља страшну статистику страшних смрти Срба које су усташе само у једном налету побиле. Наводимо само збир из пописа (име, очево име и презиме, дан, месец и година рођења) “заклане деце од колевке до 14 година старости”: у Дракулићу 288 деце, у Шарговцу 49, у Мотикама 229. Заклана су сва српска деца школског узраста; у школи у Шарговцу заклана су у школи 52 православна ђака.

За ужасе на Козари чврсто се везује и име Курта Валдхајма, официра Вермахта, одликованог 1942. у НДХ за учешће на Козари, касније генералног секретара УН (1972-1981), још касније председника Републике Аустрије (1986-1992).

Новости.рс