4. X 1982. Данас је у Политици завршен приказ извештаја о прогону Србa на Косову. Све смо то знали, а знамо и више и страшније од онога што је изложено, али читајући тај приказ свеједно остаје мучан и понижавајући утисак. Све што се Србима својевремено догађало под Отоманском империјом поновило се после неколико векова у комунистичкој Југославији, с једином разликом што је у скорашњем времену геноцид над Србима попримио веће и морбидније размере. Под Отоманском империјом, под Турцима и другима које је она обухватала и ангажовала, Срби су се суочавали с једним исквареним азијатским менталитетом, утолико ограниченим што је „радио“ у скученим комуникацијским и другим технолошким условима. Савремено доба пружа много веће, да не кажем „боље“ технолошке услове за спровођење геноцида над једним народом, што су комунисти и Шиптари у пуној мери искористили, а оној исквареној азијатској свести придружио се и морбидни ментални садржај тоталитарне диктатуре.
Партизанско-комунистичка Југославија уопште ставила је Србе под савремени вид војничке и политичке окупације, а оно што се дешавало и још увек се догађа на Косову само на јасан, оптички дат начин потврђује ту основну чињеницу. Косово је увеличавајуће стакло под којим се види положај Срба током Другог светског рата, а и после тог несретног рата, у коме су Срби и војнички и политички тешко поражени, и сносе све последице једног од својих најтежих пораза у историји.
***
Текући политички процеси у Западној Европи изазивају пажњу као да се нешто изузетно догађа, а промене су у ствари незнатне с обзиром на оно што природно мора проистећи из претходних идеолошких, политичких и војних решења. Други светски рат имао је не само своја супарништва, већ и своја заједништва, која су за разлику од оних првих односа, који су морали бити отворени, била скривена, на много начина прерушена, и сада траже своје испољавање, и заиста постају видљива, али то не значи да раније нису постојала, или да немају своју природност дешавања. Садашња „левост“ идеологија знатног дела западноевропских друштава уопште није нова идеологија, она се као таква од скора само јасније испољава, и блискост тих идеологија, политика, политичких партија, па чак и политичких гарнитура и влада са комунистичким владама и земљама такође не представља неку нову чињеницу, ништа се драматично није десило, сва су та пријатељства давнашња, сродности су блиске, историјски токови заједнички, нису се тек сада јавили.
Ако је рат продужење политике, онда крај рата није донео ниједно политичко решење у складу са оним што је прокламовано, па се онда овај Други светски рат мора сместити у другачији логички контекст од свих осталих ратова – или и за њега важи старо правило, са допуном да је довео до континуитета политике, само што су се сада та доследна политичка решења јавила у скривеним и добро прерушеним облицима, које би требало накнадно идентификовати. Како то обично бива, вероватно да је и једно и друго у питању, да су нова времена и технологије ратовања донекле изменила старо Клаузевицево правило, али не сасвим, већ да су се нека политичка решења заиста јавила доследно, само у другачијем облику од онога што се према стереотипима и стандардним мишљењима очекивало.
Амерички пропагандни постер из Другог светског рата (Фото: Универзитет Дрејк)
Рат је био вођен против фашизма и националсоцијализма, који представљају „леве“ идеологије, и мада су те земље биле побеђене, исходи рата били су у знаку тих идеологија, само прерушених у облицима интернационалсоцијализма (бољшевизма, комунизма, социјализма), као и у идеологију тоталног капитализма, са такође интернационалном природом. Такозване земље демократије, нарочито САД као „арсенал демократије“, имале су и имају концепте идеолошки сличне интернационалсоцијализму (са сличном бруталном концентрацијом великог капитала, са интернационализацијом капитала, посебно његове политичке моћи, са стандардизацијом начина мишљења, веровања и понашања, масовном потрошњом и производњом), што све садржи „леве“ идеолошке и политичке концепте и, уопште, „леву“ општу менталну традицију, само у радикалним облицима и утолико супротстављену фашизму и националсоцијализму (са мање обухватним капиталом, мање интернационализованим претензијама ка моћи, са неговањем индивидуализма, мањим серијама потрошње и производње). Рат је био утолико идеолошки, што је био споран интензитет „левости“ идеологија (све су у основи биле исте, само с различитом амплитудом идеолошких тврдњи), и претежно вођен због геополитичких и стратешких односа, а најмање због идеологије, која би у сваком случају победила, и која јесте победила, свеједно што су неке геополитичке и стратешке противуречности и даље остале у игри. Те врсте противуречности, некада између зараћених страна, сада постоје између бивших ратних савезника, праве психолошку маглу и сакривају оно претходно и још увек постојеће основно идеолошко савезништво између тоталног капитализма и интернационалсоцијализма. Стога преовлађујуће леве идеологије у тоталном капитализму нису никаква неприродна појава, већ доследно произлазе из претходних, добро утврђених односа.
Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV
У том контексту ваља гледати и спољно решење грађанског рата у Југославији. Заједничка подршка мањинском комунистичком покрету тачно је одговарала интересима и идеологијама и тоталног капитализма (Англоамериканаца) и интернационалсоцијализма (СССР). Четнички покрет био је не само претежно српски и по саставу и по идеологији (партизански покрет био је српски по саставу, а по идеологији антисрпски), већ је представљао идеолошки и политички центар. Идеолошки је садржавао и „леве“ и „десне“ елементе, али је по целокупној идеологији био „централистички“, због чега је морао бити супротстављен не само фашизму и националсоцијализму, већ и интернационалсоцијализму и тоталном капитализму, услед чега је од тих сила био осуђен на пропаст, јер се према свим идеологијама које су биле у рату односио антагонистички.
Садашња левица у Западној Европи изгубиће своју психолошку и политичку (идеолошку) динамику тек онда кад буде јавно проваљена коалиција између садашњег интернационалног капитализма и интернационалног социјализма, а тај тренутак се управо ближи. За сада главна, а можда и једина разлика између интернационалкапитализма и интернационалсоцијализма јесте у томе што је један (интернационалкапитализам) успео у стварању масовног и интернационалног друштва, док други (интернационалсоцијализам) није – нити је постао масовно друштво (како је идеолошки такође прокламовао), нити је постао интернационалан, бар не у мери у којој је то успело интернационалкапитализму. То ће историјски и психолошки обеснажити све идеологије масовног, тоталног друштва са призвуком равноправности (социјализма), и у игри ће остати много затворенија тотална и тоталитарна идеологија масовног друштва типа интернационалног капитализма, која на Западу није имала противника, па није имала потребе за отвореним насиљем, већ га је примењивала заобилазно, углавном манипулацијом мотивационих техника, награђивањем (поткрепљењем) пожељних и кажњавањем (негативним поткрепљењем) непожељних „одговора“ (модела понашања). Интернационалсоцијализам, који је коинцидирао са словенским земљама и православљем, није ни могао успети, јер је становништво показивало упоран и несаломљив отпор масовном и тоталитарном друштву, што је примена отвореног насиља још више појачавала.
Онако како је тоталитарни систем уведен у Југославију, тако ће и отићи. „Арсенали демократије“ (САД и Енглеска) заједно са „цветајућом земљом социјализма“ (СССР) насиљем су довели комунисте на власт, претходно оружјем сломивши отпор српског народа, и после рата здушно и опет заједнички подржавали успостављену диктатуру, која је садржавала све одлике интернационалног капитализма и социјализма.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, у припреми у издању Балканије
О аутору
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1987. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер.
