Епидемиолог Радовановић: Нико из Батута не сме да писне

279

Руководиоци установа, директори не смеју да писну. Неће се огласити ни Батут (Институт за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут” прим. ред.), коме је то друштвена обавеза, од кога се то очекује. Институт за јавно здравље, некад Централни хигијенски завод, како год се звао, у својој историји је увек био на страни народа и штитио здравље народа, штитио је то чак и за време окупације. Сада смо у ситуацији да нико не сме да писне“, каже познати епидемиолог, професор др Зоран Радовановић поводом посете председника Србије Александра Вучића хематолошком одељењу Института за мајку и дете у Београду усред епидемије грипа за Радио Слободна Европа.

Поводом изјаве председника државе да су они који га критикују због те посете „лажна елита“ и „друштвени талог“, професор Радовановић каже: “Ја сам друштвени талог, са свих оних пола милиона људи у овој земљи, које посебно ценим, универзитетским професорима и академицима.“

Зоран Радовановић је био редовни професор епидемиологије на медицинским факултетима у Београду (до 2000) и Кувајту (до 2007), шеф катедре и управник Института за епидемиологију Медицинског факултета у Београду. Објавио је око 300 научно-стручних радова, укључујући тридесетак монографија. Добитник је већег броја признања и награда за научни рад (у Србији, земљама бивше Југославије, Чехословачкој, САД, Кувајту, Пакистану итд.). Био је рецензент двоструког броја међународних научних часописа и уредник једног од њих.

Био је консултант Универзитета Харвард из САД за испитивање народног (јавног) здравља на Блиском истоку. Сада је председник Етичког комитета Српског лекарског друштва и члан Академије медицинских наука СЛД. Познат је и као борац против антивакциналног лобија.

Ви сте једна од ретких особа из струке која је реаговала јавно на оно што се догађало у Институту за мајку и дете приликом посете председника Александра Вучића усред сезоне грипа, када су посете биле забрањене.

Прво, ја сам превентивац. Моја мисија је да делујем здравствено просветно и здравствено просветитељски. Када се суочим са једним тако еклатантним примером кршења свих норми, онда је природно да спонтано реагујем. Управо то сам и урадио.

Пошто су посете биле забрањене, очекивало се да се они тамо и не појаве, значи да не прођу кроз улазну капију. А ако су већ ушли, најмање вероватно је било да забасају у строгу изолацију. Какве ће последице бити, остаје да видимо.

Председник је са том читавом булументом упао у део где се строго води рачуна о посетама, где постоји ригорозна контрола ко улази. Ту улазе само они који пружају неопходну помоћ. Кажу да је мајка била са дететом, али мајка је све време са дететом. То је мало дете и мајка је исто тако у изолацији, као дете, не шетка она около, не иде по кафићима. Она је тамо зато што она са тим дететом дели исту микробиолошку флору. То су исте клице код мајке и детета, али не треба неко са стране да долази и да им уноси узрочнике заразе.

Какав је иначе протокол у таквим одељењима и када није сезона грипа?

И кад није сезона грипа, онда ви и ја тамо не можемо да уђемо. Тамо улазе само сестре које пружају неопходну негу и надлежни лекар. То је строга изолација. Постоји правилник о интрахоспиталним или болничким инфекцијама, а посебно постоје упутства за та такозвана високо-ризична одељења.

Да ли то значи да, осим мајке, нико други из породице не може да буде ту

Не. Ни отац, ни брат, ни фамилија, ни пријатељи, ни школски другови…

Како је онда то могуће? У екипи, која је дошла заједно са председником државе, био је градоначелник који је уважени дечји хирург, био је министар здравља који је такође лекар, био је управник те болнице, такође лекар. Осим једног стидљивог „немојте улазити“, нико није спречио да уђе председник, при том без маске, непрописно обучен са незакопчаним мантилом, да грли дечака…

То је само крај једног доста апсурдног поступка. То сами показује каква је линија командовања и одлучивања у земљи. Чињеница је да, као што кажете, нико није смео да каже. Ово су колеге, они су свесни ризика. Они су исто тако и партијски руководиоци, али знају да, када је епидемија грипа, не сме да се улази у здравствену установу, посете су забрањене за вас, за мене, забрањене су за Тонија Блера, па „чак“ и за председника државе. Сама чињеница да су се о то оглушили, ти здравствени радници које помињете, говори много и о ситуацији у земљи.

Рекли сте: „Нису смели да реагују“. Шта је у питању, страх за свој положај? Зашто један министар или управник клинике не би могао да каже да није време, ни за посету, а камо ли за улазак код дечака?

Вероватно је то та партијска машинерија – идемо у пропаганду, обилазимо, остало није важно, ништа нас се друго и не тиче. Међутим, мене забрињава много више нешто друго. Тај доктор који је спонтано викнуо: „Нећемо унутра“, свестан опасности, да не треба та група тако бахато да упада унутра, морао је наредног дана, малтене да каже, да није он викнуо, крикнуо, како хоћете, „нећемо унутра“, него „изволите унутра“.

 

http://www.novimagazin.rs/vesti/epidemiolog-radovanovic-niko-iz-batuta-ne-sme-da-pisne