Загреб наставља оно што су усташе почеле

41

Иван Миладиновић

12. 09. 2021. 

СТАРИ циник је давно рекао да је историја лепа жена која се преудаје. Или, како би рекао Маркс, понавља се два пута.

Први пут као трагедија, други пут као фарса. Сутра у Хрватској почиње попис становништва. Резултати су изузетно важни за националне мањине, јер се нека од њихових права остварују на основу бројности утврђене на попису. Зато је и предигра била занимљива. Још средином августа појавили су се плакати и билборди, широм ове државе, са натписом “Попис становништва 2021” и означеним речима “Хрват”, “Православац” и “Хрватска православна црква” којима се Срби позивају да се изјасне као Хрвати и верници “Хрватске православне цркве”.

Почетак ове приче сеже од 2011, односно од последњег пописа наших комшија, на коме је утврђено да се 16.647 Хрвата изјаснило да су православне вере. За ових десет година нико није покушао да уради неко истраживање, да се види ко су ти Хрвати који су се изјаснили као православци, и који су били њихови мотиви за такво опредљење. Међутим, овај податак је почео да се користи као снажан аргумент за оснивање тзв. хрватске православне цркве. И није се дуго чекало: две године касније, 5. октобра 2013, у Задру, никла је још једна самопроглашена “аутокефална црква”.

ГЛАВНИ иницијатор био је човек који је тад, а и данас, говорио да је римокатолик. Зове се Иво Матановић и његова биографија довољно говори о позадини ове ујдурме. Био је припадник “усташке младежи”, преживео је Блајбург, за разлику од свог оца, који је био усташки официр у Јасеновцу. Пред сам крај Другог светског рата и Матановић је био стражар у Јасеновцу.

Невероватно је да се од толико Хрвата православаца није нашао бар један који би био на челу те такозване хрватске православне цркве. Првих дана је “цркву” водио “игуман Јелисеј”, презимена Лалатовић, из Никшића. За њега кажу да је био монах Српске православне цркве, затим је прешао у такозвану Црногорску православну цркву. Тамо се посвађао са екипом квазисвештеника Мираша Дедеића, па је избачен “због подстицања неморала, нереда и немира”. После тога запутио се у Хрватску.

Онда је за “поглавара” изабран извесни Александар Иванов, свештеник из Бугарске. Он је 30 година био у Бугарској православној цркви, коју је напустио кад се, на позив Матановића, преселио у Хрватску. Он ће, по рецепту сличне дружине из Црне Горе, најавити да им је план да отимају храмове СПЦ. И без икакве задршке позвао се на Павелићеву Хрватску православну цркву Независне Државе Хрватске, као темељ неке аутокефалности његове тобожње верске заједнице.

Сада са фарсе да пређемо на трагедију.

ОДМАХ по капитулацији Југославије априла 1941. године и проглашења НДХ, укинута је надлежност СПЦ за више од 1,8 милиона верника у новооснованој квислиншкој држави. Укинут је и назив српска православна вера и промењен у гркоисточну, који се употребљавао пре 1918. Истовремено, почиње акција присилног превођења Срба на римокатоличку веру.

Већ почетком 1942. усташком режиму постаје јасно да је немогуће физички уништити, протерати и покрстити све Србе. Суочени су са оружаним отпором Срба, који су се масовно прикључивали партизанским и четничким одредима и чинили окосницу антифашистичких покрета. Њихове устаничке формације постају све бројније и снажније, а борбеним дејствима стварали су велике проблеме у остваривању ратних планова Трећег рајха. Немцима није била у интересу потпуна елиминација православља. Они су простор европског југоистока посматрали знатно шире и у перспективи имали друга решења.

“Немачки пројекат Ное орднунг, односно нови светски поредак, имао је у плану и стварање заједнице православних држава Европе. Дакле, колико држава, толико православних цркава. Идеја о ХПЦ рођена је код Немаца и предочена Павелићу у оквиру решавања српског националног питања. Речено му је да мора да буде блажи, да не може да побије све Србе. Пројекат ХПЦ осмислили су обавештајни органи немачких служби уз помоћ усташа. Немци су били оперативци, а Хрвати извођачи радова. Нашли су највећу потпору међу руском емиграцијом. Проглашена је као аутокефална црква, с планом да буде у рангу патријаршије”, пише Вељко Ђурић Мишина, у књизи “Усташе и православље – Хрватска православна црква”.

ХПЦ је званично проглашена 7. априла 1942. Тог дана, у Цркви Светог Преображења у Загребу, устоличен је митрополит Гермоген Максимов, емигрантски духовник руских избеглица у Грчкој и Југославији. Пре него што ће пред бољшевицима напустити Русију, био је јекатеринславски архиепископ и новомосковски митрополит. Избијање Другог светског рата дочекао је, као осамдесетогодишњак, у манастиру Хопово на Фрушкој гори. Био је удовац и имао је шесторо деце.

ЧЕЛНИК ХПЦ носио је наслов “митрополит загребачки и цијеле Хрватске”. Уз загребачку митрополију основане су и бродска, сарајевска и петровачка епархија. Свештенство је претежно било састављено од белоруске емиграције и бивших српских свештеника који су и пре 1941. били познати по проблематичном понашању. Немачке новине сутрадан, по рукоположењу митрополита ХПЦ, известиће из Загреба да је то превасходно политички чин којим је “сукоб између западног и источног Рима, присутан на овим просторима више од 1.000 година, овим потезом превладан”.

У организовању ове цркве значајна је улога бившег чиновника СПЦ Милоша Оберкнежевића, који је по Павелићевом налогу написао њен устав, углавном преписујући и прилагођавајући потребама усташке државе, документ СПЦ. Овај правилник је публикован 5. јуна 1942. у “Народним новинама” и тим је заокружен процес стварања Хрватске православне цркве.

Покренут је и истоимени часопис чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та неканонска црква ради на пропагирању усташког покрета.

УСТАШЕ нису показивале никакву заинтересованост да њихова нова црквена творевина остварује било каква права. Превасходно су настојали да преко ње ликвидирају СПЦ. Тако да и православни живаљ, који је приступио новој цркви, никад није био изједначен у било каквим правима са Хрватима. Прогони против њих су настављени, иако је усташка пропаганда настојала да сакрије, или бар ублажи, количину злочина.

Позадина, мотиви и заслуге за њено оснивање у нашој историографији и публицистици различито су тумачени. Једни су заговарали да је основни циљ био одвајање Срба од покрета отпора, а други да је то једна од фаза асимилације и денационализације Срба у Хрватској, односно саставни део геноцида који је над српским народом извршен у НДХ.

И око улоге Немаца у формирању Павелићеве православне цркве изношени су разни ставови – од тога да је то поглавникова идеја – до тога да је ХПЦ директно створио Гестапо. Има и неких тврдњи усташког викара Вилима Цецеље, да је оснивање ове установе предложио “узорити” надбискуп Алојзије Степинац лично.

СРПСКА православна црква, иако се услед јавног антифашистичког деловања у мартовском преврату 1941. и утамничења патријарха Гаврила Дожића, налазила у врло неповољном положају, одмах је осудила чин оснивања ХПЦ и предузела мере да обавести остале православне цркве о том неканонском чину. Став Синода о оснивању ХПЦ предочили су 22. априла 1942. епископи Нектарије и Венијамин, Велибору Јонићу, министру у Недићевој влади. Синод је званичну одлуку донео осам дана касније.

И Руска загранична црква, на челу са митрополитом Атанасијем, одмах је реаговала на постављење Гермогена за патријарха у новопроглашеној божјој установи. Он је оптужен да је прекршио дуг низ црквених закона и правила, да свесно “кида” део СПЦ која је прихватила избегле Русе после револуције и помогла им да преживе. Избачен је из Синода и забрањено му је да служи Божју службу.

Успостављање Хрватске православне цркве, довођење руског емигранта митрополита Гермогена на њено чело, биће један од првих примера како власти неканонски оснивају цркву, организују њен унутрашњи поредак и постављају свештенство и јерархију. Нажалост, у годинама које буду пристизале, и након пораза фашизма, све чешће ћемо бити сведоци сличних подухвата.

ПРИЗНАВАЊЕ ОД БУГАРА И РУМУНА

ХРВАТСКА православна црква из НДХ никада није добила признавање. Прва ју је признала Руска црквена општина из Сарајева, а потом Бугарска и Румунска православна црква, разумљиво, јер су њихове земље биле део сила Осовине. Крајем 1942. Гермоген је преко министарства спољних послова НДХ затражио признавање од васељенског патријарха, а какав је статус имала та такозвана црква, најбоље говори што је у тој молби затражио и да му пошаљу епископе и свештенство које му недостаје. Нигде у историјској документацији не постоје трагови да је добио било какав одговор. Његова црква нестаје заједно са НДХ 1945. године, а он је осуђен на смрт и погубљен после рата.

Новости