Зоран Чворовић: Власт има потребу да контролише све делове српског друштва, па и СПЦ

244
Зоран Чворовић (Фото: Прес центар УНС-а)

Чудно би било ако би осмовековна национална установа, која је чувар најбољих традиција овог народа, дозволила да једна, у квалитативном смислу, од најлошијих политичких гарнитура у историји српског народа, стави под своју контролу јерархију СПЦ. Ја верујем да ће се јединство и аутономија Цркве очувати и да ће се показати јаловим сви недобронамерни покушаји спољног интервенисања у унутарцрквена питања – каже правни историчар Зоран Чворовић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, у разговору за наш лист поводом сутрашњег избора новог поглавара СПЦ.

* Чиме објашњавате тврдње појединих високих црквених кругова да је притисак власти на СПЦ пред предстојећи избор новог патријарха незапамћен у новијој историји?

– Нововековна држава по својој природи тежи да прошири и потврди своју ефективну власт над целим друштвом и његовим установама. То је последица суверености као кључног атрибута модерне државе. При томе, режими са снажним аутократским цртама, какав је и лични режим Александра Вучића, имају неупоредиво већу потребу од демократских режима да афирмишу своју власт над најутицајнијим друштвеним установама, каква је и Црква. То што режим у Србији говори и оно што воле да чују припадници НВО сектора и чланови Цркве не говори у првом реду о идеолошком галиматијасу власти, већ о њеној потреби да контролише све делове српског друштва и све друштвене установе. При томе, Вучић има јасан задатак да у овој години доврши своју косовску политику закључењем тзв. свеобухватног правнообавезујућег споразума са тзв. Републиком Косово и у том тренутку би за њега свакако било боље да се на челу Цркве нађе епископ који је до сада потврдио своју лојалност властима у Србији и који би све учинио да јавност не чује јасан и гласан став СПЦ о понуђеном решењу косовског питања. Вучић је на примеру Црне Горе схватио да СПЦ има мобилизациони потенцијал да на национално осетљивој теми окупи велики део друштва и пружи успешан отпор режиму.

* Може ли истрајавање Синода на преседану да се изборни Сабор одржи у крипти Светосавског храма да угрози одржавање изборног заседања?

– Данашњи епископи СПЦ би морали да се угледају на своје претходнике и да не дозволе да питање избора новог патријарха постане извор деоба, а тиме и доказ слабости Цркве. Стога од почетка сва процедурална питања мора да се решавају консензусом, па и питање места заседања Сабора.

* Да ли је од обнове СПЦ 1920. и изградње данашње Патријаршије 1935. било примера да је патријарх биран изван седишта СПЦ?

– Колико ја знам патријарх се увек бирао у згради Патријаршије од када је она подигнута, а апостолски жреб се вршио у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. Наравно, не постоје формалне препреке да се заседање Сабора одржи и на другом месту, али би за одступање од досадашње дуге и добре праксе морао да постоји ваљан разлог. Било би на пример оправдано, уколико за то постоје техничке могућности, да се патријарх бира у историјском седишту српских патријараха – у Патријаршији у Пећи. Место заседања Сабора СПЦ треба да буде такво да и физичким карактеристикама обезбеди да се у миру и саборном духу, далеко од очију јавности, а посебно далеко од утицаја државе, реши питање избора патријарха. Сабор епископа једне Цркве није исто што и парламент.

Крипта храма Светог Саве (Фото Н. Скендерија)

* Да ли је актуелни Синод одлукама и понашањем, изашао из својих уставних и канонских овлашћења и колико стоје оцене да су у СПЦ последњих година „црквена влада“ и Сабор као „црквена скупштина“ заменили улоге?

– Уставом СПЦ надлежности Синода су постављене доста широко и, рекло би се, безобално, тако да се тешко може говорити о противуставности појединих одлука. Оваква оцена би захтевала детаљну анализу. Из угла канона, који имају већу правну снагу од Устава, већ на први поглед спорне су уставне одредбе, а и сама дугогодишња пракса која се огледа у тежњи да Синод замени Сабор. Оваква неканонска пракса подсећа на вишедеценијску тенденцију у упоредној уставноправној пракси јачања егзекутиве на рачун законодавне власти, односно владе на рачун парламента. Саборна природа црквеног устројства дефинисана је још 37. каноном Светих апостола – само Сабор свих епископа има пун обим власти у оквиру једне аутокефалне помесне цркве. Сва питања која превазилазе надлежност епархијског архијереја могу да буду предмет расправе и одлуке само на Сабору свих епископа. Синод може да врши само техничке послове између заседања два Сабора.

* Због нагомиланих проблема у СПЦ постоји ли канонска могућност да се после избора новог поглавара одмах донесе одлука о редовном заседању Сабора, који се није састајао до маја 2019?

– Према канонима редовно заседање Сабора може бити само после Васкрса. Ако постоје оправдани разлози могуће је сазвати Сабор и пре тога у ванредно заседање.

* Да ли је избегавање актуелног Синода да закаже планирани јесењи Сабор 2019. и одлагање саборних седница 2020. због пандемије вируса корона могу бити у увод у стварање „сталног“ Синода у СПЦ, зашта се залажу неке утицајне владике из актуелног састава „црквене владе“?

– То би било потпуно супротно бројним канонима Цркве, који не познају никакав „стални“ Синод који би био замена за Сабор. „Стални“ Синод више би одговарао државним властима, које знатно лакше могу да контролишу мали орган од пет чланова, него Сабор са више од четрдесет епископа. Уместо „сталног“ Синода треба афирмисати улогу Сабора, тако што би се вратило на канонску праксу, потврђену одлукама Пето-шестог Трулског сабора, о обавезна два годишња редовна заседања сабора свих епископа.

Сабор СПЦ 2019. године (Фото: СПЦ)

* Покојни патријарх Иринеј на чело СПЦ дошао је као човек „дијалога и средњег пута“. У каквом стању је оставио Цркву, односе у Сабору и колико је заиста отворио простор за уплив власти – претходне и садашње, на црквена питања?

– Колико је погубно свако мешање државе у избор патријарха показује избор патријарха Иринеја. Тада се увелико говорило о огромном притиску странаца и Бориса Тадића на Сабор СПЦ. Убрзо након избора патријарха, ти спољни „играчи“ су новом патријарху испоставили налоге у виду уклањања тзв. некооперативних владика, почев од ондашњег рашко-призренског епископа Артемија. За време патријарха Иринеја у кратком периоду противуставно и неканонски било је уклоњено чак пет епископа, што се није догодило у новијој историји СПЦ. Уз то, иако је сарадња са српском државом потребна, СПЦ се за време патријарха Иринеја превише приближила власти која има изразиту аутократску природу и тиме је опасна за саму аутономију Цркве. Нови патријарх би морао да сарадњу СПЦ и државе Србије успостави на јасним и чистим основама. Држава мора да уважи глас Цркве и њену етику, а то је и етика више од две трећине грађана Србије у питањима образовања и националне културе. Уколико тога нема, онда се не може говорити о сарадњи Цркве и државе, већ о злоупотреби црквене јерархије од стране државних власти.

Приоритети

– У СПЦ би морало да се обнови богослужбено, мистичко јединство нарушено неспровођењем бројних саборских одлука о богослужбеног поретку. Морала би да се заустави даља конфедерализација СПЦ кроз евентуално доношење новог Устава СПЦ. Као најугледнија српска национална установа, СПЦ би морала јасно и гласно да се одупре сваком новом покушају ампутације КиМ из састава Србије и афирмацији тзв. косовске независности од стране државних власти Србије. И најзад, СПЦ би морала одбрани досадашњи јасан став о неканонској одлуци патријарха Вартоломеја да додели томос о аутокефалности тзв. Православни цркве Украјине, јер је такав став кључан одбрани јединства светског православља, угроженог самовољним одлукама Фанара – набраја професор Зоран Чворовић шта би требао да буду приоритети новог поглавара СПЦ.

Јелена Тасић

(Данас, 17. 2. 2021)

Стање ствари