Удружења судија и тужилаца с правом говоре о потреби заштите правосуђа од утицаја домаћих центара политичке моћи, али занемарују заштиту правосуђа од малигног утицаја из иностранства. Зашто?
Мада је Влада још 4. децембра 2020. поднела Народној скупштини предлог за промену Устава у делу у који се тиче правосуђа, надлежни скупштински Одбор за уставна питања и законодавство је овај предлог први пут разматрао тек недавно, 16. априла. Очекивало се да ће на овој седници скупштински Одбор, сходно овлашћењу из чл. 142 ст. 2. Пословника Народне скупштине, утврдити да ли је предлог за промену Устава поднет од стране овлашћеног предлагача и у прописаној форми, да би потом о предлогу одлучивала Народна скупштина. Уместо тога, Одбор је само констатовао да је Народна скупштина примила предлог за промену Устава, а седница је завршена доношењем одлуке о покретању активности у поступку промене Устава.
Оваквом је одлуком Одбор за уставна питања изашао из оквира оних овлашћења којa има у првој фази ревизионог поступка – фази подношења и усвајања предлога за промену Устава. У овој фази поступка за промену Устава Одбор за уставна питања, као и Народна скупштина, стриктно су везани предлогом овлашћеног предлагача, како је то својевремено приметио Ратко Марковић, па стога не могу у вези с променом Устава предузимати никакве друге самосталне активности, као што је то у овом случају Одбор учинио.
Такве активности Одбора се не могу подвести под јавну расправу о промени Устава, коју иначе Устав од 2006. не предвиђа, али би, по речима В. Петрова и М. Станковића, због захтева транспарентности ова могла „да буде ’смештена’ између усвајања предлога за промену Устава и усвајања акта о промени Устава“. У сваком случају, јавна расправа је беспредметна пре него што скупштински Одбора за уставна питања изради нацрт амандмана, односно акта о промени Устава.
Противљење струке
Тумачење по коме би Одбор и Народна скупштина само требало да у званичан предлог уставних амандмана преточе текст амандмана које је 2018. израдило Министарство правде коси се с уставним начелом поделе власти, пошто је Народна скупштина једини носилац уставотворне власти. Да је такво тумачење, нажалост, блиско члановима Владе Србије, потврдила је на седници Одбора министар правде Маја Поповић, указавши посланицима како се наведени нацрт амандмана од 2018. „може посматрати као саставни део предлога за промену Устава“.
Друштво судија Србије је у свом последњем саопштењу исказало чуђење што је и Европска комисија у Извештају за 2020. препоручила Србији да у ревизионом поступку пође од нацрта амандмана од 2018. То што су се чланови Друштва судија „изненадили“ препоруком Европске комисије која, када је у питању Србија, игнорише поделу власти као темељно начело владавине права, само показује да је нашим судијама, по свему судећи, непознато упозорење Мила Ломпара да се морају „раздвојити западне вредности од западних интереса“.
Мотив због којег је скупштински Одбор за уставна питања одлуком од 16. априла заправо узео тајм-аут у најављеном поступку промене Устава може се пронаћи у објашњењу које је на седници Одбора пружио председник Скупштине Ивица Дачић. Из његове изјаве се јасно види да је власт свесна да у поступку промене одредби Устава о судској грани власти против себе има довољно јасан и чврст став правосудне струке и већег дела уставноправне науке, да нацрт уставних амандмана из 2018. године садржи решења која су „лошија од већ постојећих и умањују достигнути ниво независности судства и самосталности јавног тужилаштва“.
Противљење правосудне струке кулминирало је у ставу Друштва судија Србије, с којим је ових дана упозната Народна скупштина, да „Устав не треба сада мењати и с обзиром на значај друштвених промена које су везане за промену Устава, потребу да се постигне што шира сагласност о променама, и на сложеност процедуре, која мора бити пажљиво осмишљена и спроведена, што захтева дужи временски период, те је не треба орочавати, нарочито не на кратак рок до следећих избора“.
Имајући то у виду, Друштво судија у истом саопштењу сугерише како „многи недостаци Устава могу бити отклоњени како изменом прописа (закона, Судског пословника), тако и примеренијим понашањем политичара“. Овакав став Друштва судија у суштини је комплементаран ставу већине опозиционих странака, што на седници Одбора није прећутао ни Дачић, према коме садашњи сазив Народне скупштине нема легитимитет за уставну ревизију, будући да је проистекао из избора које је највећи део опозицијe бојкотовао.
Вазални статус
Да властима о овом питању озбиљну бригу не задају домаћа струковна удружења, а још мање опозиција, већ да их знатно више брине неизвесност у погледу коначне оцене Европске комисије конкретних решења из нацрта уставних амандмана Министарства правде, потврдио је на седници скупштинског Одбора Ивица Дачић. Говорећи пред двојицом представника ЕУ у Србији који су присуствовали седници Одбора, Дачић је нагласио како „нам је веома важан и став Европске комисије, Европске уније и европских институција у смислу јасног одговора на питање је л’ то-то“. „Немојте да Народна скупштина ради посао за који ће пред крај посла неко казати како то ипак није то“, закључио је он.
Председник Скупштине с правом наслућује да би Европска комисија, у зависности од степена будуће спољнополитичке кооперативности српских власти, пре свега у косовско-метохијском питању, могла у блиској будућности да употреби уставне промене као средство притиска на руководство Србије. Истовремено, и српске власти показују јасну намеру да озбиљан унутрашњи стручни и политички дефицит у подршци уставним променама надокнаде подршком из Брисела. Иако, и по признању Друштва судија, власт у овом тренутку има неку врсту прећутне подршке тзв. Венецијанске комисије Савета Европе и Европске комисије, у политичкој трговини с Бриселом увек су могући неочекивани и изненадни обрти. Посебно стога што су још 2018. консултативна већа европских судија и тужилаца исказала резерву у погледу уставних решења о правосуђу које је предложило Министарство правде. Зато је Дачић инсистирао да Европска комисија већ у овој фази да изричити „благослов“ амандманима из 2018, па је због чекања таквог „благослова“ Одбор за уставна питања посегао за својеврсним противпословничким тајм-аутом.
Да је Влада у посао промене Устава ушла пре свега како би испунила захтеве Брисела, а не зато што је сматрала да је нашим судијама и тужиоцима потребна боља уставна заштита од политичког утицаја законодавне и извршне власти, показују не само предложене козметичке измене Устава из 2018. него и текст образложења владиног предлога за промену Устава. Већ у првој реченици образложења указује се да се „Република Србија пре двадесет година определила да крене путем евроинтеграција“. Потом Влада Републике Србије наводи два правна акта из којих проистиче обавеза Србије да измени уставне одредбе о правосудном систему. Један је Споразум о стабилизацији и придруживању који је Србија закључила са ЕУ, а други је Преговарачки оквир Европске уније за Републику Србију који „представља документ Европске уније“.
У владином образложењу „редослед активности поводом промене Устава је дефинисан на следећи начин: најпре би требало анализирати постојеће одредбе Устава и предложити одговарајуће измене ’у светлу мишљења Венецијанске комисије и у складу са европским стандардима’, затим ’иницирати промену Устава и усвојити предлог за промену Устава у Народној скупштини’, потом израдити радни текст амандмана на Устав и водити јавну расправу након чега се предлог Устава упућује на мишљење Венецијанској комисији“.
Имајући у виду да је „сувереност“, речју Милована Миловановића, „неопходан услов за опстанак државе“, а да се за државну власт може рећи да је суверена ако, по речима Р. Марковића, „одлучује о условима под којима постоје и о начинима на којима функционишу субјекти и организације на њеној територији“, онда је оваква уставотворна улога тзв. Венецијанске комисије, као и институција ЕУ, у поступку промене нашег устава крунски доказ вазалног статуса земље у процесу придруживања ЕУ.
Када се једном пристало да нам Европска унија ССП-ом скроји границе земље, противуставно ампутирајући из њеног састава Косово и Метохију, зашто се данас та иста Унија не би политички поигравала с уставним уређењем нашег правосуђа? И све то у земљи у којој је судска независност била гарантована још далеке 1354. године.
Позивање на народну сувереност
Зашто је важно да се елиминише или макар смањи на најмању могућу меру утицај извршне и законодавне власти у поступку избора судија и тужилаца кристално јасно је објаснио 2018. године, на једном скупу Друштва судија Србије, недавно преминули доајен српске уставноправне науке Ратко Марковић. Док се извршна и законодавна власт у демократским режимима „установљавају применом начела народне суверености“, дотле се, вели професор Марковић, судска власт установљава „применом начела професионалности.“
Како је избор судија и тужилаца повезан са испуњењем стручних услова, „тај избор није у стању да, сагласно начелу народне суверености, обавља народ, тј бирачко тело или његово представништво или шеф државе, него меродавно професионално тело, јер само оно може вредновати услов пресудан за тај избор – стручност пријављених кандидата.“ Зато „судска власт треба сама себе да бира“, а уколико би се „ипак избор поверио шефу државе или законодавном телу онда се он не би могао обавити без предлога судске власти“, закључио је том приликом професор Марковић. Истовремено је објаснио да је такав збор носилаца правосудних функција условљен тиме што носиоци извршне и законодавне власти црпе легитимитет из поверења већине народа, а носиоци судске власти из поверења правничке струке.
Политичари су се, међутим, одувек тешко мирили са захтевом да држе руке даље од судија и тужилаца. О томе професор Ратко Марковић на истом скупу вели: „Судови и тужилаштва имају различите улоге у постизању истог циља – васпостављања правде. Употребом или злоупотребом те своје моћи они могу преокренути многе животне судбине, политичке правце и каријере. Отуда настојање политичких моћника, како год се представљали, да држе судове и тужилаштва под собом.“
Политичари би, речју професора Марковића, „најрадије да државни органи у којима су представљени – парламент, шеф државе, влада – с позивом на народну сувереност бирају све судије и тужиоце и да им временски ограниче мандат, не би ли се у њима уместо професионалног формирао послушнички дух.“ Ваља се присетити да је управо позивање на народну сувереност служило као оправдање француским јакобинцима и совјетским и југословенским комунистима да уведу од народа на одређени рок изабране судије и да увођењем пороте лаицизирају судијски позив.
Правно-историјски гледано потреба за обезбеђењем судске независности постала је очигледна тек када је политика почела да се организује и води на партијском принципу, када је министра-бирократу заменио партијски министар. Та закономерност се лако може уочити и у развитку српског правосуђа. У само неколико дана разлике Србија је 1881. године добила први Закон о „независности судијској“, како се тада с правом називао Закон о судијама, и први Закон о удружењима и зборовима, с којим је у земљи започело партијско организовање. Свестан опасности да партизанство из политике лако може да се прелије у судство, посланик Стојан Павловић је тада за скупштинском говорницом јасно упозорио како „без овог закона (Закона о „независности судијској“), ја никад не бих могао гласати за слободу штампе, за зборове и удружења, јер бих се огрешио о савест.“
Борба за независност
Каснији развитак правосуђа Краљевине Србије није био ништа друго него борба партијског начела с начелом судијске независности. Тако је доношење Устава од 1888. године, а потом и његово укидање 1894. године, искоришћено, најпре, од стране радикала, а онда од напредњака и либерала, да се у Краљевини Србији партијски „пречисти“ формалноправно независно судство.
Иако се стање у правосуђу Србије час удаљавало, а час приближавало од нормативног идеала, мора се признати да је тај идеал био такав да се ондашња Србија у погледу уставних и законских јемстава судске независности, према оцени уставног правника Танасија Маринковића, „неочекивано винула и изнад највиших европских узора, усвајајући, поред уобичајеног корпуса јемстава функционалне и персоналне независности, решења у погледу начина стицања и престанка судијске функције која у западној Европи почињу да се шире након Другог светског рата, а у источној се срећу тек након пада Берлинског зида.“
Стога је заиста жалосно што су решења постојећег Устава, која се тичу избора судија и престанка судијске функције, знатно лошија из угла судске независности од решења која је садржао први српски Закон о „независности судијској“ из далеке 1881. године.
Према важећем Уставу Србије законодавна власт бира не само судије на први мандат од три године и све председнике судова, већ и све чланове Високог савета судства, надлежног за избор и разрешење свих судија који се бирају за стално. Насупрот томе, према Закону о судијама од 1881. године Народна скупштина је бирала само судије првостепених судова, док су се све друге судије и сви председници судова бирали тако што су колегије свих судија Апелационог и Касационог суда (или само Касационог суда када се бирао његов члан) за једно упражњено судијско место бирале двојицу кандидата, од којих је министар правде предлагао кнезу једног.
Једном речју, према Закону од 1881. године пресудну речју у избору судија имала је сама судијска струка (осим код избора првостепених судија), док је према важећем Уставу у избора судија пресудна реч политике оличене у законодавном телу.
Две опасности
Амандмани које је 2018. израдило Мнистарство правде, а који су за сада добили зелено светло тзв. Венецијанске комисије, садрже решења која су таква да ће и даље бити и те како могућ утицај политичких партија на избор судија и тужилаца, само, речју Р. Марковића, „у промењеном и скривеном облику.“ Власт покушава да очува утицај на правосуђе, пре свега, посредством института „истакнутих правника“ и „институције за обуку у правосуђу“. Министарство правде је предложило да „истакнути правници“ треба да чине половину чланова Високог савета судства и, заједно с министром правде, половину Високог савета тужилаца.
Ко спада у ред „истакнутих правника“ не одређује се на основу стручних, већ политичких мерила, јер „истакнуте правнике“ не бира струковно удружење, већ Народна скупштина као политичко тело. Нацртом уставних амандмана Министарства правде предвиђено да за судију и заменика јавног тужиоца може бити „изабрано само лице које је окончало посебну обуку у институцији за обуку у правосуђу основаној законом.“ Реч је о Правосудној академији, која би усвајањем оваквих амандмана постала, уместо законске, уставна категорија.
Већ је уочено како предлог да се за судију и заменика јавног тужиоца може изабрати само лице које је завршило обуку у Правосудној академији пружа извршној власти могућност да кадрира правосуђем контролишући упис у Правосудну академију.
Друга опасност која долази од оваквог решења до сада је измакла свим критичарима нацрта уставних амандмана Министарства правде. Независност српског правосуђа не би била угрожена само партијским тријерисањем кандидата код уписа у Академију, већ, чини се, још малигније утицајем западних фондова и НВО на програме обуке кандидата за будуће судије и тужиоце. Када се погледа садржај програма обуке и приручника које на свом сајту препоручује Академије, као и извори финансирања ових програма, постаје јасно да се ради о установи која кроз обуку, наметањем одређених стандарда у тумачењу правних прописа, треба да обликује свест српских судија и тужилаца.
Усвајањем неолибералног дискурса у тумачењу правних норми судије и тужиоци треба да буду измештени из домаћег националног вредносног и културолошког оквира и тиме постану део компрадорске елите. Имајући у виду да је судија када решава појединачни случај дужан да, по речима Слободана Јовановића, „изрази једну туђу вољу, законодавчеву, а не своју властиту,“ последица вредносно-културолошког конвертитства обучених судија и тужилаца, које се огледа у тумачењу норме домаћег законодавца према усменом или писаном упутству странаца, неминовно ће довести до десуверенизације државе.
Симптоматично је што српска удружења судија и тужилаца, као и српски професори права, с правом говоре о потреби заштите правосуђа од утицаја домаће политике, а потпуно занемарују заштиту правосуђа од малигног иностраног идеолошког утицаја. О томе ћути и власт. Зашто?
(НАСТАВИЋЕ СЕ…)
Насловна фотографија: Tingey Injury Law Firm on Unsplash
Извор Печат
