Зоран Чворовић: Трећи Рим – уобразиља или стварност

208

У азербејџанско-јерменском рату Русији је по „дифолту“ било место уз хришћанску Јерменију – рећи ће већина данашњих Срба. Сходно таквом схватању светскоисторијске улоге руске државе они се ни најмање не разликују од својих предака из XVI или XIX века.

АРХЕТИПОВИ И ЊИХОВА УПОТРЕБА 

Из тога произлази да двовековни процеси дубинске вестернизације и с њом повезане секуларизације српског друштва код Срба једино нису изменили хришћанско историософско оправдање постојања руске државе као „Трећег Рима“. Такво српско конзервирано поимање улоге руске државе у светској историји било је током 20. века имуно чак и на реалне идеолошке и државно-правне тектонске трансформације руске државе, па је отуда већина Срба и Совјетском Савезу приписивала империјалну псеудосотериолошку улогу. У том времену је свака манифестација физичке моћи Москве само додатно хранила међу Србима илузију о псеудомистичком призвању руске државности, која је од 1917. године била утопљена у совјетску државно-правну и идеолошку форму. Крај Другог светског рата, а нарочито 1948. брутално су потврдили да је дотадашња Брозова (зло)употреба такве српске архетипске представе о руској држави као „Трећем Риму“ била у искључивом интересу Лондона, пошто су од педесетих година прошлог века Британци постали једини истински господари Југославије.

Садашње српско разумевање улоге руске државе у међународним односима, које се показало на примеру рата у Нагорно Карабаху, а које нема упоришта у реалности, већ у српској колективној архетипској уобразиљи, идеално је за злоупотребу од стране истих англосаксонских мајстора манипулације. У крајње поједностављеној и антиисторијској аксиоматској представи данашње Русије као „Трећег Рима“, знатно је више материјала за изградњу русофобије него русофилије међу данашњим српским генерацијама. Као и свака уобразиља, и српска уобразиља о империјалној мисији данашње Русије може лако да се претвори у свеопште српско разочарање у руски народ и спољну политику његове државе. А одушевљење, подједнако као и разочарање, нема оправдања ни у историјским чињеницама нити у данашњој реалности.

ПОНУДЕ СА ЗАПАДА 

Формирање државне идеологије и у старој Московској Русији је у много већој мери био један компликован и противречан реалполитички процес, него што то може да се претпостави под мистичним утиском пет векова старе идеје псковског монаха Филотеја о Москви као „Трећем Риму“. Тако је Иван III, иако је био први московски велики кнез кога су руски јерарси, по угледу на византијског цара, називали „самодршцем (аутократор, прим. З. Ч.) свих Руса“, одбио понуду папске курије да после венчања с византијском принцезом Софијом Палеолог постане наследник византијских царева, те да као такав поведе рат са Османлијама. Иста понуда је Ивану III дошла и са адресе пословично опрезне млетачке Сињорије: „за прекращением императорского рода в мужском колене должна принадлежать вашему высочеству в силу вашего благополучнейшего брака“.

Политичке понуде које су московском великом Ивану III стизале са Запада после венчања са Софијом Палеолог, чувени руски медиевалиста Димитрије Лихачов тумачи следећим речима: „Западноевропске државе су се трудиле да на сваки начин Ивану III улију у главу идеју о владавини над Истоком, да супротставе Московску Русију Турској, и тако претворе младу руску државу у послушно оруђе своје политике.“ Папска курија је своју понуду поновила великом кнезу Василију III, када је 1519. године римски папа преко свог представника Дитриха Шомберга поручио како „садашњег најсветлијег и непобедивог цара целе Русије хоће да крунише за хришћанског цара“. На ову понуду руски бојари су у име великог кнеза одговорили како Василије „жели територије своје руске земље“, док „отчину констянтинополскую“ не уопште разматра. Имајући то у виду, Лихачов закључује како у XVI и XVII веку сукоби између Москве и Истанбула нису били мотивисани борбом за „византијско наслеђе“, већ жељом да се „заштите јужни градови руске државе“, због чега је руска држава не једном улазила у борбу с кримским хановима као турским вазалима.

Истовремено су бројни Грци, који су као избеглице живели у Московској Русији, као чувени Максим Грк, сумњичени да желе Русију да увуку у своју идеју свеопштег хришћанског рата против Турске. Занимљиво је да је грчка национална партија сличне кораке предузимала и на Порти. Тако је после смене турског посланика у Москви 1529. године, извесног Скендера који је био грчког порекла, утврђено како је овај све чинио како би спречио успостављање савезничких односа између Турске и Русије.

РУСКА ЖИТИЈА 

Иако већ у XV веку московског великог кнеза руски јерарси називају царем, за усвајање идеје translatio imperii било је неопходно променити древни наслеђени словенско-германски тип државе, патримонијалну монархију састављену од удеоних кнежевина високог степена самосталности. У улози наследника императора Другог Рима, који према византијској традицији једног царства постаје заштитник свих правоверних хришћана у свету, није се могао наћи патримонијални владар који државну територију, и власт на њој, дели са својом браћом великим кнежевима. Отуда није случајно да руски бојари, као носиоци удеоних центрифугалних традиција, оптужују жену Ивана III, византијску принцезу Софију (кћерку Томе Палеолога, који је по мајци водио порекло од српске властеоске породице Драгаш), како је у руске земље донела установе туђе руској државној традицији које су јачале централну власт московског великог кнеза науштрб власти удеоних кнежева.

Да је у Московску Русију из освојене Византије и из некадашњих балканских независних држава дошла не само идеја translatio imperii већ и с њом комплементарна идеја о снажној царској власти показује и историја руских житија. За руског јеромонаха и једног од најпознатијих раних руских писаца Епифанија Премудрог, још почетком XV века политички идеал је била лабава федерација североисточних руских кнежевина. Насупрот Епифанију, као браниоцу древних патримонијалних традиција, стоји нешто млађи писац житија руских светитеља који се потписује као Пахомије Србин или Пахомије Логотет. Према истраживању Бориса Михаиловича Колса, управо је овај Србин и светогорски монах био први који је у „Житију Светог Сергеја Радоњешког“ (1442) великом кнезу Василију Васиљевичу доделио византијску титулу неограниченог владара – самодршца (аутократора). При томе га не назива самодршцем целе Русије, већ „православным самодержцем“. Пахомије Србин у житијима уздиже Москву над свим другим руским удеоним кнежевинама, па је у духу нове форме централизоване државе византијског типа руску престоницу први назвао „царствующим градом“.

НА ТЕМЕЉИМА ИДЕЈЕ ТРЕЋЕГ РИМА 

Једном речју, у Московској Русији XV века, која је по организацији власти била патримонијална (удеона) кнежевина није могла да се јави ни идеја снажне централне власти владара, нити идеја универзалног хришћанског царства. Обе идеје наилазиле су на снажан отпор домаћих политичких кругова и њихових традиција. Идеју translatio imperii пренели су, заједно с идејом снажне владарске власти, учени Срби, Грци и Бугари, пре свега и из монашке светогорске заједнице. Процес изградње руске државне идеологије на темељу идеје „Трећег Рима“ није био ни брз ни праволинијски, онако како се то често чини Србима.

Идеја translatio imperii постала је у Русији немогућа после убиства последњег императора. Данас руска држава има националну (иако мултиетничка по структури) а не универзалну легитимацију, што примарно одређује и њену позицију у сукобима, какви су и последњи у региону Закавказја. Савезништво с националном државом се разликује од савезништва с универзалним православним царством, пошто национална држава и царство имају сасвим друге изворе легитимације. Задатак националне државе је самоодржање а царства остварење мистичких сотериолошких циљева. При томе, преглед почетка усвајања идеје translatio imperii у Московској Русији показује да ни државе с универзалном и мистичком легитимацијом свог постојања не игноришу националне интересе и циљеве.

Да би национална Русија помогла националној Србији, Србија би морала најпре самостално да дефинише свој национални интерес, јер његово дефинисање није посао Русије.

Печат