- До данас, веће поделе међу Србима није било него оне на четнике и партизане. Долина Ибра памти мудрост тадашњих мајки. Током Другог светског рата, многе мајке неке од синова слале су у четнике, друге у партизане. Није се знало ко ће на крају рата бити победник, па је добро да неко буде на страни победника како би заштитио оног другог.
Дешавало се да брат у партизанској униформи, на поздрав свог брата четника који се враћа кући у сред бела дана и жељно га дозива издалека, узима пушку и гађа у груди, убија. Уосталом, био је то рат чији се почетак веже за пуцањ Србина, Жикице Јовановића Шпанца, у другу двојицу Срба – регуларне жандарме државе.
Занемарен је ранији напад, први у тадашњој Југославији, групе четника – тачније војника ЈВуО на колону моторизованих возила Немачких војника у селу Љуљаци, чији су остаци дуго лежали у шанчевима крај пута. Занемарена је и целодневна борба Срба у општини Лепосавић, селу Борчане, тада највећем српском селу на Kосову и Метохији, а са албанским балистима и немачким фашистима 4. јула… Десет сати је трајала одбрана села док није послато још 300 немачких војника из Kосовске Митровице. Ипак, у Југославији рат је “почео” неколико дана касније, онда када је један Србин убио другу двојицу!
О понављању историје говорено је толико пута, али… Десило се да је готово 78 година касније, безмало у исто време, у Лепосавићу, Србин пуцао на Србина. Александар Вучић, који већ толико дуго уназад најављује могући рат на северу Kосова и Метохије, умало је, ето баш 10. јун могао да забележи као почетак једног новог, наравно, братоубилачког рата.
Припадник службе која носи назив “Погранична косовска полиција”, на северу Kосова и Метохије су то Срби, пуцао је на комби крагујевачких регистраских ознака чији је возач одбио да се заустави редовној патроли, одјекнула је Србијом вест.
После недавног варварског препада, смушеност је надвладала узнемирење. Неки су покушали да себи оправдају случај као “спречавање шверца” али горак укус оставља чињеница да се ради о Србима који довозе робу за потребе српског становништва, које запада у све већу кризу услед високих такси коалиционих партнера Александра Вучића тј.,сепаратиста из Приштине у чије име иступа Рамуш Харадинај и, наравно, европских и САД званичника.
Уосталом, није требало ништа друго до иницајала да се сазна ко је возач а чија је рука повукла ороз.
Црвеним комбијем крагујевачких регистарских ознака управаљао је Зоран Миладиновић, четрдесеттрогодишњи Србин, ожењен и чија је супруга годинама незапослена. Отац троје деце коју школује и прехрањује сопственим знојем и мученичким комадом сувог хлеба. Човек који је умало изгубио живот и чије је име могло да буде уписано крвавим словима на списку српских мученика у овом мрачном периоду наше историје.
И све то због печата времена, то јест “владавине проданих Срба” који се утркују у доказивању ко је вернији слуга албанском сепаратистичком режиму и њиховој лажној држави о чијем буџету брину више него о животу свог суграђанина, оца и супруга, кажу овдашњи Срби, резимирајући прецизно како то само народ уме.
Зоран је понекад хонорарно возио шлепере, док је транзит робе обављан регуларно и без проблема. Високе таксе су зауставиле промет што је њему променило живот више него било коме јер је изгубио могућност да дође до било какве зараде. Неко време је живео код родитеља своје супруге у Житковцу, надајући се да ће лакше доћи до посла због близине Kосовске Митровице и Звечана. Трудио се колико је год могао да до било каквог посла дође али га за њега није било. Морао је да се врати код родитеља у село Вуча.
Међутим, свуда где је боравио и где су га упознали, тврде да је ретко добар човек, увиђајан и пун поштовања за људе око себе. Другима није правио проблеме, о својима избегава да говори. Његов опис одговара баш оној врсти људи за које кажу, “најбољи први страдају”. Срећом, Зоран није настрадао, извукао је живу главу.
Онај ко је на њега пуцао као да је испалио гром. Чак и за оне који су са њим у истој служби, а нарочито за преостали српски народ и бивше колеге, јер ипак је било оних који нису желели да се “интегришу” и служе оној “полицији” која им је убијала колеге пред њиховим очима, да би данас чували границу или поредак тих истих, што не рећи, убица.
На власти код Албанаца ионако тешко да има некога ко није понео српску крв на својим рукама. Ти, који нису желели да им служе, до данас су махом отишли са Kосова и Метохије, или живе јужно од Ибра. На време су рекли да им не пада на памет да се прикључе албанској полицији на Kосову јер “не могу да гледам издају а не да учествујем у њој”, каже С. А., један од њих за Магазин Таблоид.
“Одавно сам својим шефовима рекао – мене не шаљите да обезбеђујем српске политичаре, не могу да одговарам за своје поступке. Немојте да ја будем после крив”, алудирајући на могућност да употреби чак и оружје и уместо да заштити починиоца и саучесника у издаји Kосова и Метохије, он то покуша самостално да спречи.
Ћутали су и немо га гледали, никада нису ништа прокоментарисали јер “нису ни они глупи, виде и они шта се ради… али зашто ћуте, то не знам” каже наш саговорник кога више нису слали на ту врсту задатка.
“Ово само говори кол’ко је Вучић обмануо народ кад је казао како је издејствовао да комадант полиције за север Kосова буде Србин, ево примера да се тај комадант не пита ништа” киван је наш С. А. који не уме речима да искаже шта осећа, још увек је у шоку. То су људи са којима је некада радио и борио се раме уз раме.
По Бриселском споразуму, припадницима српског МУП-а наметнут је противзаконит избор; дупла плата – од Београда и спонзора сепаратиста, и служба у албанској полицији на KиМ или пензија под строгим, такође незаконитим условима попут претње прекидом исплате уколико пензионисани полицајац напусти Kосово и Метохију! Циљ је био натерати што већи број бивших припадника српског МУП-а да прихвате нове униформе. У томе се и успело а резултат тога можемо ових дана све чешће да видимо.
Према извештају Београдског центра за безбедносну политику а о интеграцији полицајаца на северу до краја марта 2014. године 285 бивших припадника МУП-а РС укључено је у састав Kосовске полиције, док је њих 52 “искључено” из процеса а за које се сматра да су одбили овај предлог.
Ово се ипак сматра “значајаним кораком напред” у примени Споразума, оцењено је у овом уратку који такође на противуставан начин посматра и подржава спровођење Бриселског споразума. Међутим, колико је ово заиста успех види се већ у наставку извештаја који подсећа да је око 800 припадника МУП-а “изван севера Kосова”, дакле који су већ напустили територију KиМ или су настањени јужно од Ибра, једноставно изузето из овог Споразума и по укидању српских полицијских структура, препуштено само себи да се сналази и преживљава.
Локални медији на албнском језику на ово нису гледали благонаклоно, сумњали су у верност припадника полиције која се борила против њихових терористичких банди. Данас видимо, сумња није била оправдана. Српски медији, потчињени претежно западним владама које су и њихови спонзори, извештавали су преносећи режимске медије и изјаве српских званичника о томе како се интеграцијом у косовску полицију добија служба са великим бројем српских припадника што ће повећати безбедност Срба на Kосову и Метохији…
“Ти несрећници у албанској полицији, а Срби још, више се секирају за албански буџет, но за живот човека” каже С. А. анализирајући настало стање на KиМ.
– Дуго сам радио као полицајац, (наводи чин), не знам за пример да је неко од нас пуцао због тога што је возач одбио да стане. Постоји много начина, махом се по регистрацији знало ко је власник возила. Често сам упозоравао полицајце да не јуре за таквима, полако, ‘пашће’ следећи пут. Ретко се дешавало да сам погрешио а онда тај лепо плати и све до тада што је хтео да буде мангуп и то без права да се љути на било кога! Тако се постиже општи мир, ништа не може на силу, па нека си и полицајац, мораш да будеш човек” – каже наш саговорник који није могао да верује да се то заиста догодило, да то није још једна медијска лаж у овим смутним временима.
Очекивано, такозвана “косовска полиција” је у јутарњем извештају изменила првобитне наводе свог регионалног портпарола, Бранислава Радовића, и додала да је “возач покушао да прегази полицајце” како би оправдали непримерену и чак и према њиховим правилима, нелегалну и претерану употребу силе.
За локалне медије незаконитост таквог поступка објаснио је и овдашњи адвокат Небојша Влајић:
Адвокат Небојша Влајић |
“KПС полиција има право да употреби ватрено оружје само уколико процени да јој је угрожен живот или здравље али полицајац нема право да пуца на возило чији возач одбија да стане”.
“Полицајац не може да зна да ли се у комбију налазе деца, или можда мигранти, а није искључено да се особа тако понаша у случају болести или је можда неурачунљива, све су то могућности које Влајић набраја и додаје „да је полицајац дужан да запамти регистарску ознаку возила, боју кола и да распише потерницу како би се лице пронашло”.
Данијел Бојовић, полицајац који је пуцао, стицајем срећних околности избегао је да понесе срамну “титулу” новог Шпанца, са почетка текста.Бојовић је бивши припадник МУП-а Србије, настањен у селу Добрава крај места званог Језеро. Отприлике до 2007. године је радио у Београду да би тада био премештен у ПС Kосовска Митровица. У “косовску полицијску службу” интегрисан је по Бриселском споразуму, 2013. године.
Данијел Бојовић |
О њему кажу да је “веома коректан” што у локалном жаргону значи да није проблематичан и да није било ове пуцњаве, вероватно се за њега не би ни чуло, барем не по злу. Чак шта више, сви који су нам о њему нешто рекли тврде да је “тај Данијел Бојовић као човек изузетан, шта му се то у глави десило, сви се питамо!”.
Наиме, према сазнањима Магазина Таблоид, патрола “пограничне полиције” је возача зауставила у селу Поповце крај дворишта Саше Вукојевића, јер је пре тога одбио да стане патроли у Јошаници. Kада су прегледали терет комбија започели су процес конфискације возила и робе. Тада Зоран, или неко за кога је возио робу, позива неколико момака из Лепосавића. Чувши гужву окупили су се и мештани и револтирани реакцијом патроле и њиховом службом сепаратистима у Приштини, изражавају своје негодовање које прераста у расправу. Зоран покушава да искористи прилику, улази у комби и креће одатле. Чланови патроле испред возила бацају препреке, он их гази и наставља даље и тада Данијел Бојовић пуца за возилом, у гуме.
– Видиш, поента је у томе да “Србин” спречава Србина да достави храну Србима, директно радећи у корист шиптарског буџета и њихових политичких одлука против Срба” наставља С. А. који нема ни мало дилеме ко је главни кривац у целој причи.
“Но, у овом случају, као и хапшењу “косовских полицајаца” пре неки дан, највећу одговорност сноси Вучић који се хвалио на ТВ како роба илегалним прелазима несметано иде на север Kосова. Па, то ни луд човек не би јавно реко! Да мало добра мисли нама овде, он то јавно не би смео да изнесе, то је очигледан пример како нас уништава. Јесте, Харадинај је увео таксе али за несташицу робе, која се све више примећује, директну одговорност сноси Вучић!” каже огорчени Србин чија се борба против албанског сепаратизма а за јачање српске државе на KиМ сада већ протеже деценијама уназад.
Због несташице робе и прехрамбених производа, у Лепосавићу је била планирана акција протестног затварања радњи. Међутим, народ све отвореније одбија послушност. Један од привредника недавно је вербално напао “градоначелника” Лепосавића по албанском систему, Зорана Тодића, члана Вучићеве “Српске листе” и готово вичући негодовао: “Шта ‘оћеш сада? Ономад славиш победу сав срећан што си градоначелник, сад нас позиваш да затворимо продавнице?” Тодића је ово збунило, спустио је поглед и покушао да одговори: “то није тема сада”.
Одлука о затварању локала и радњи није спроведена због бојкота привредника!
У међувремену се возач комбија предао такозваној “косовској полицији”, у присуству адвоката дао изјаву и пуштен да се брани с слободе. Против Данијела, који је пуцао, покренут је поступак али како Магазин Таблоид сазнаје – тек за јавност. Он неће сносити никакве последице како би и други били охрабрени да “одлучно” реагују свесни некажњивости у таквим случајевима.
Иначе, мајке Зорана и Данијела су из засеока Мошница крај Сочанице, блиске рођаке по оцу. Тако је, подилазећи сепаратистичким тежњама косовских Албанаца у чију корист води прљаву игру из Београда, Вучић који се хвали “постигнутим јединством Срба” на Kосову и Метохији, управо међу њих унео тако дубок раздор.