Карлхајнц Деншер: Ватикан у Хладном рату – корени Европске уније

60
Pope Pius XII, who led the Catholic Church from 1939 to 1958, is pictured in this undated photo at the Vatican. (CNS photo/Vatican Media) See PIUS-RESEARCHER-QUESTIONS May 1, 2020.

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.

Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.

Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао:

„Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига je један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“

Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.

У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

Ватикан је после рата чинио све како би спречио даљи заједнички наступ САД и СССР. У име 6.300 америчких језуита А. Корник, генерални асистент Друштва Исусовог за Америку, обећао је 2. октобра 1946. године папи да ће деловати против сваке даље кооперације Сједињених Држава са Совјетским Савезом. А под Рузвелтовим наследником Труманом, ангажованим антикомунистом, настала је између Ватикана и Беле куће таква сагласност о каквој се раније, у рату, могло само сањати.

И Рим и САД су желели уједињење Европе. Риму су биле потребне симпатије Американаца ради даљег продора католицизма, а такође и ради пораста дотока долара из САД. Биле су му потребне америчке војске у Европи и свуда где год се осећао или сматрао угроженим, било од стране комунизма, црвене Кине или Совјетског Савеза. Исто тако је и Сједињеним Државама, без стварне идеологије, нарочито у Европи, био потребан католицизам, који је тамо још увек понајјаче усмеравао масе и сада је између двојице гигантских антагониста постао нека врста треће светске силе. Да, моћ Курије постајала је утолико већа, што су јој сада, барем политички, такође почеле да нагињу државе и друштвени кругови евангелистичке или либералне провенијенције, који су је у XIX веку још жестоко нападали. Молбу протестантских духовника у јуну 1946. да се опозове „лични амбасадор председника“ при „Светој столици“ Труман је одложио до куковог лета. Није било предвиђено „ни за ову ни за следећу годину, нити за неко друго одређено време“, с тим што ће уследити „кад стварно буде завладао мир у целом свету“.

Јосиф Стаљин, Хари Труман и Винстон Черчил на конференцији у Потсдаму 1945. (Фото: Викимедија)

Тада је стајало преко милион америчких војника у 56 земаља, и на сваком континенту. То на мир није личило. А заокрет америчке политике постао је такође јасан из Труманове поруке Конгресу од 12. марта 1947, такозване Труманове доктрине, једне квазиизјаве о гаранцији за некомунистички свет, у којој стоји: „Верујем да политика Сједињених Држава мора бити политика подршке слободним народима који се одупиру покушајима подјармљивања од стране наоружаних мањина или спољним притисцима. Верујем да морамо помоћи слободним народима да уобличавају своје сопствене судбине у складу са својим сопственим путевима.“ Такође је министар спољних послова генерал Џорџ К. Маршал (по Труману „највећи живи Американац“) у једном познатом говору на Харвардском универзитету, 5. јуна 1947. године објавио обнову Европе уз јаку подршку САД. Речима „споразум између земаља Европе“. Маршал је већ наговестио европско уједињење, у коме су тада многи сагледавали ново спасење света или га чак и сада сагледавају.

Покрет за уједињење Европе и Ватикан

Ипак, паневропски покрет – за који се већ залагао гроф Куденхоф-Калерги, а који је продужио Аристид Бријан, па унија европских федералиста (1946), Западноевропска унија, Хашки конгрес (1948) и Европски савет (1949) – имплицира силне опасности, пошто лако може, а често и хоће да на место многих мањих национализама постави један велики национализам, на место велике лудости још већу. Код маса је европска идеја, покрет уједињавања, много омиљенији него у круговима интелектуалаца.

Али, папи је тај покрет морао одговарати. Он је био израз старе хришћанско-каролиншке глади за влашћу, а сада је такође брзо постао и стожер антисовјетске политике. Ако се Пије, већ 1940. године, надао од уједињене Европе „почетку нове светске епохе“, тек је сада, педесетих година, имао разлога да пропагира ту „смелост“, пошто је она једна „нужна смелост“, „разумна смелост“, „конкретан захтев тренутка, једно од средстава да се целом свету обезбеди мир“. Све кораке на путу ка уједињеној Европи, Европску заједницу за угаљ и челик и Еуратом, Пије XII је пропратио с великом благонаклоношћу.

Пије XII за писаћом машином после рата (Фото: Дојче веле)

Такође стара Куријина омиљена представа, подунавска федерација, чију је могућност Пачели једнако испитивао још за време рата, аветињала је опет кроз главе. Заступао ју је надбискуп Спелман исто као и један моћан круг у Сједињеним Државама. Када је Ото фон Хабзбург, крајем 1944. године дошао отуда у Рим, био је срдачно примљен, од папе благословљен – и белгијски лист La dernière heure већ је сањао једно „централно Римско царство“.

Разуме се, Пије је с великом радошћу поздравио такође Маршалов план – предложен у јуну 1947. године, ступио на снагу 1948 – који је милијардама привредне помоћи (12,9 милијарди долара: 3,1 милијарду за Велику Британију, 2,6 милијарди за Француску, 1,4 милијарде за Италију, 1,3 милијарде за Западну Немачку, 1,0 милијарду за Низоземску, ако се помену само главни примаоци), Европу још више подвео под контролу САД и оформио је као противника Совјетског Савеза. Папа је видео како тај план допире „из врела љубави Америке за европске народе“ и молио „да ово дело не клоне… Нећемо престати да Својом молитвом подупиремо та стремљења.“ Једва да је помоћ по Маршаловом плану видео као врело љубави амерички сенатор Ванденберг (који није могао да схвати како „један здрав човек“ може да буде комуниста). Она је, по њему, водила „потпуно рачуна о суровој истини – па волели ми то или не – да су властити интереси САД, наша национална привреда и наша национална безбедност неодвојиво повезани с тим циљевима“.

[…] Његов „успех“ био је ускоро „толико огроман“, да је Вашингтон хтео да Русима укаже барем „један помирљив гест“, те је Стејт департмент Москви широко отворио „врата за темељиту расправу у сврху отклањања наших разлика“. Али када је министар иностраних послова Молотов – „без сумње по наговору свога превејаног господара и мајстора из Кремља“ – пожелео да уђе, врата су се сместа затворила.

Истовар жита у Ротердаму у Холандији. Нa плакатима је парола: “За европски опoравак обезбедиле Сједињене Америчке Државе“ (Фото: George C. Marshall Foundation Research Library, Virginia)

Но зато се утолико више удварало Риму. У августу 1947, два месеца после Маршаловог говора на Харварду, Труманов лични амбасадор у Ватикану предао је један допис, у коме се председник изразио спремним да целокупну силу САД стави на располагање папи, као и „свим оним снагама које теже ка једном моралном свету“, како би се створио ред и трајан мир, „који се може успоставити само на темељу хришћанских принципа“. Пије XII је одговорио председнику да Сједињене Државе у том напору могу рачунати на „из свег срца долазећу подршку цркве Господње“, која узима у заштиту „појединца против деспотске власти“ и „радног човека од тлачења“, при чему је папа оштро напао оне, „који су се заверили да униште све добро што је човечанство изнедрило… Стога је задатак свих часних пријатеља велике породице човечанства да се удруже и тим силама отму оружје“. Зацело, у Ватикану је, као и увек, било различитих праваца, но сви они су, од десног, „клерикалног“ крила до левог, „евангелистичког“, хармонирали у истрајном неповерењу, ако не и у страсној мржњи према совјетском режиму.

При образовању свог антикомунистичког фронта Курија се служила већ добро осведоченим институтима, попут Русикума. На располагању су јој, даље, стајала два пољска колегијума, Русински и Румунски, затим Чешки колегијум, Немачко-мађарски колегијум, поред правог Мађарског колегијума, те, као принова, колегијум Литванаца; већина их је, не случајно, била у језуитским рукама.

Под Пијем XII један од директора Русикума и изразито антимарксистички аутор, језуит Густав Андреас Ветер више година водио је и највећи део ватиканских тајних акција у социјалистичким земљама. Ватикански агенти, чије је убацивање Источни блок пратио с неповерењем, путовали су притом сасвим регуларно, с пасошима и визама, из комерцијалних или културних разлога, или као туристи, за Пољску, Мађарску, Чехословачку итд. А тамо је њихов стварни задатак био да успоставе контакте с лицима која би онда у својим земљама, такође заједно с другим снагама, вршила материјалну и психолошку саботажу.

Документи из ватиканског архива

Чему је стремио Ватикан на тај начин? Језуита Алигијеро Тонди, дугогодишњи професор и руководилац Института за више религиозно образовање на Папском универзитету, мислио је својевремено да барем данас постоји привид, како се, уопште узев, не тежи непосредним циљевима.

„Напротив, Света столица и црквена хијерархија Запада хоће да код становништва социјалистичких земаља потхрањују склоност ка критици и незадовољство, да буде ’дивљење’ према развоју у капиталистичким земљама, јачају ’чежњу’ за прошлошћу и буде друга осећања сличне врсте. На тај се начин надају да ће људе подврћи свом утицају дотле, да у подесном тренутку прихвате да их Ватикан води. Све то не искључује могућност да Ватикан такође прибегне насилним средствима, чим се за то укаже повољна прилика. Сетимо се, на пример, завере кардинала Миндсентија у Мађарској (8. фебруара 1949. године одржан је процес против Миндсентија, на коме је био осуђен) или језиве контрареволуције године 1956, у којој су језуити играли веома велику улогу. Неки од њих као Балог и Мочи између осталих већ поодавно су припремали оружани устанак.“

Папски колегијум за Русију, који су водили језуити, одржавао је барем повремено једно службено одељење у Минхену, Рентгенштрасе 5. Западна Немачка је такође у погледу цркве била „истински шпијунски центар“. Под Пијем XII, у језуитској руци налазиле су се, даље, акционе централе против Народне Републике Кине, као и сви центри куријалне делатности на Далеком истоку. […] За антикомунистичку борбу био је такође проширен и програм Ватиканског радија којим су управљали језуити. Педесетих година емитовано је на преко двадесет четири краткоталасне дужине и на два средњоталасна одашиљача на свим важним светским језицима, од арапског до кинеског, а с посебном наклоношћу опслуживане су, наравно, сателитске земље Москве: недељно пет хрватских емисија, четири словеначке, по три украјинске, румунске, албанске, по две на бугарском и летонском, једна на белоруском језику. Осим тога, свакодневно су емитоване по две чешке, словачке и мађарске емисије, а сваке недеље преношене су службе Божје по православној литургији, с проповедима на свим одговарајућим језицима. У службу те политике ступиле су и многе друге црквене организације. И оне су деловале утолико ефективније што је католицизам – као и после Првог светског рата и готово увек после сваког рата када беда човечанства преовладава – опет просперирао и избио у први план, политички и организационо на целокупном Западу, не напослетку у земљи Пија XII, и ту, пре свега, кроз Католичку акцију, која је управо у непосредним поратним годинама била скоро „резервоар водећег кадра Хришћанске демократије“. […]

Послератни успон римокатолицизма

Аналогно је цветала и црква у Шпанији и Португалији. Нарочито је фашистички Франков режим, који је кроз крвави трогодишњи грађански рат опет тесно повезан с римским католицизмом, њега сада подржавао јачањем црквеног ауторитета, дограђивањем старих или оснивањем нових клерикалних институција, успостављањем утицаја на школе, издаваштво и штампу. Овде и католичка страна признаје да шпанска црква вероватно није имала „никада до тада тако бројне могућности за обликовање… једног друштва“, штавише, да је активност католичке пропаганде „без примера у историји шпанске цркве“.

Франсиско Франко (Фото: AFP/Getty Images)

Али све то јој је пало у део заслугом једног човека, који, како га је славио један католик, већ дуго није више владао, него „господари… не игром парламентарних снага, не кроз какав обичан грађански рат, већ – таква је ова Шпанија – по Божјем суду“; заслугом једног бунтовника око чије главе је на класичним златницима стајао запис: „Francisco Franco, Caudillo de España, por la gracia de Dios“ – по милости Божјој. „Тоталитаризам? Ако га већ има, онда је то у Шпанији само један – тотална примена Десет заповести и католичког природног права. То је неприкосновени оквир шпанског режима.“ […] Значај католицизма растао је такође и у земљама Бенелукса. У Белгији су сада нарочито постали активни: литургијски покрет, покрет библијске обнове, такозвана апостолатска дела попут Маријине легије, „групе стамбених четврти“. Број свештеника и редовника порастао је између 1940. и 1960. године од 4759 на 10.070. У Низоземској, где је католицизам у XX столећу бујао с „тропском“ виталношћу, седели су католици као највећа странка у влади, а 90 одсто католичких радника припадало је неком католичком синдикату. У Луксембургу је католичка партија, која је од 1919. године на власти, задржала водећи положај, а притом су клерици играли важну улогу.

Тако су управо хришћанске странке Западне Европе постале привилегована оруђа Ватикана, и тешко да се у Источној Европи неоправдано тврдило да њима Папска столица посредно диригује. Мање или више, оне су биле и остале на линији социјалног учења Ватикана, премда су, такође, пробијале конфесионалне границе и имале широко залеђе у сељаштву, код предузимача, штампе; као што су се, уопште, представљале за „народне партије“, за странке „средине“ и покушавале да интегришу скоро све, од синдикално прожетих кругова до либералног високог слоја грађанства. У Италији су демохришћани ускоро постали најјачи покрет; у Немачкој, где је протестантизам због територијалних губитака на истоку изгубио своју превласт, католички југ је стекао већи значај; и у Француској је постојала једна утицајна католичка странка.

Канцелар Конрад Аденауер и министар економије Лудвиг Ерхард, 5. 1. 1955. (Фото: Бундесархив/Викимедија)

У целој западној Европи су, дакле, на кормило власти дошли људи реакционарне и висококапиталистичке Католичке цркве: у Белгији професори језуитског универзитета у Лувену, Зеланд (Zeeland), Ејскенс (Eyskens), Јансен (Janssen) и Капе (Сарре); у Холандији вође католичке народне партије, Бел (Beel), Де Кеј (De Quay) међу осталима; у Француској питомац језуитске школе у Торину, Жорж Бидо, и језуитски ученик Де Гол; у Италији повереник високог клера Де Гаспери; у Немачкој католик Аденауер. Свуда су „људи цркве“ били ти, како пише реваншистички Годишњак Немаца из Југославије (Jahrbuch der Deutschen aus Jugoslawien) 1960, који су „постали сабирне тачке кристализације за нову епоху наше историје… Помоћ је дошла од цркава и њихових органа… Свуда је у средишту стајао човек цркве.“

Пије XII је примио вође тих странака 27. фебруара 1947. да би их усагласио за њихову поверљиву конференцију, предвиђену за почетак марта у Луцерну. Само мало седмица доцније пожелео је добродошлицу вођама хришћанских синдиката Европе, који су у Холандији и Белгији били снажнији од социјалистичких, исто тако у Француској и Италији, где су, међутим, заостајали за комунистичким. Па су такође синдикални босови били од Пија наштимовани на америчко-антисовјетски курс.

Француски римокатолички политичар Жорж Бидо

Папа је од почетка, наравно, посматрао нарочито Италију, коју су на северу 1942. и пре свега 1943. године потресали спектакуларни раднички штрајкови и уједно политичке и социјалне протестне акције. Још док су се немачке армије бориле, Ватикан и западне силе заједнички су спречавали револуционарне снаге да преузму власт. Јер, као што је Курија до тада колаборирала с фашистима, тако и сада са западним савезницима, чија је војна администрација забранила политичка окупљања, оснивање антифашистичких партија и чак је удруженим снагама пресекла протеривање фашиста из јавних служби.

И САД су, наиме, сада страховале од комунистичког преузимања власти и покушавале су, по властитом признању, „да у тој кључној земљи (!) успоставе и одрже односе“ који су за њих били „пробитачни“. Тако су олакшали Италији да у октобру 1944. године приступи Међународном монетарном фонду и Светској банци; децембра 1944. године закључили су споразум о привредној сарадњи, у септембру 1946. године одрекли су се свих репарација, а у октобру су изјавили да враћају држави све трошкове који су настали услед америчке окупације.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 9. 2021)

Прочитајте још